Najveći problem Srbije je taj što nije uspostavila nezavisne institucije kada je za to imala priliku, ističe Milko Štimac, koji je ranije bio direktor projekta Robne berze Beograd i predsednik Komisije za hartije od vrednosti, a danas se bavi konsultantskim uslugama vezanim za tržište kapitala. Ovaj finansijski stručnjak je u međuvremenu počeo da piše drame i objavio je dva romana, „Poljubac miholjskog leta“ i „Medveđi zagrljaj“, koji su prema rečima autora, „neka vrsta alegorije o sudbini naše države“.
B&F: Kako ste se, kao neko ko je završio Fakultet političkih nauka a zatim stekao i doktorat iz prava, našli u svetu finansija?
Milko Štimac: Moj prvi posao je bio novinarski, prvo na televiziji, a potom u „Privrednom pregledu“. Tu sam se zainteresovao za ekonomiju, a posebno za finansijsko tržište. Vremenom sam se potpuno preorijentisao na tu oblast.
U jednom trenutku sam se našao u grupi entuzijasta koji su, na čelu sa Deda Avramom, čuvenim guvernerom NBS, pokušavali da naprave Robnu berzu Beograd. Šta više, 1994. i 1995. godine bio sam direktor tog projekta. Da je on zaživeo smanjio bi se inflatorni pritisak na budžet, jer bi tržište preuzelo finansiranje bar dela poljoprivrednog sektora. Nažalost, to se nije desilo, pa mi i dan-danas na početku svake sezone imamo proteste poljoprivrednika, koji nisu sigurni da li će država otkupiti njihovu robu i po kojoj ceni.
Godinu dana po gašenju pomenutog projekta otišao sam u SAD i položio ispit za brokera. Tamo sam naučio zanatski deo ovog posla i shvatio da je tržište kapitala, kada ga razložite na činioce, zapravo veoma jednostavno – jedni kupuju, drugi prodaju, a tu su i posrednici koji obema stranama omogućavaju da svoje namere brže ostvare.
B&F: Zašto su brokeri danas toliko inspirativni za režisere i pisce, u koje i sami spadate?
Milko Štimac: Pretpostavljam da ih je u centar pažnje javnosti gurnula finansijska kriza iz 2008. godine, kada su obelodanjene neke zaista neverovatne priče iz finansijskog sektora. Ali, to je u suštini jedna vrsta trgovačke profesije koja postoji u svim tržišnim ekonomijama. Brokeri rade veoma stresan posao, koji ih tera da stalno „grizu“, da ulažu velike napore kako bi zaradili. Zbog takvog načina života neki od njih krenu pogrešnim putem i oni su najčešća inspiracija režisera i pisaca.
Ipak, ne želim da ovo zvuči kao kritika tržišta kapitala, pošto je ono potrebno svakoj državi da bi razvila svoju ekonomiju. I ne samo ekonomiju. Ako pogledate zemlje koje imaju razvijena tržišta kapitala, shvatićete da su to uvek društva sa visokim stepenom tolerancije. Jer, kapital nije diskriminator. U tržišnoj ekonomiji se ceni zarada i ne gleda se koje je boje kože ili pola onaj ko tu zaradu donosi. Možda taj motiv naizgled nije human, ali u konačnici doprinosi da se ustanove neke dobre prakse.
B&F: Da li se sistem u Srbiji može nazvati tržišnom ekonomijom?
Milko Štimac: U svetu postoje dva modela organizacije društva. Jedan je rentni model u kom se na osnovu položaja u društvu, koji je uglavnom politička kategorija, ljudi bogate. Tako, na primer, neki direktor javnog preduzeća ili državni zvaničnik može, na različite načine, povećavati svoj imetak. Mi danas živimo u takvom društvu.
Drugi model je tržišna ekonomija, u kojoj vam ništa nije garantovano, već morate neprekidno da se borite, da obrćete imovinu koju imate i pretvarate je u kapital. Pod imovinom ne mislim samo na nekretnine i vozila, imovina može biti bilo šta, pa čak i neki specifičan talenat. Primera radi, fudbaleri unovčavaju svoje noge, ali u tome im ne pomažu političke veze, već talenat i vredan rad.
Naravno, može se diskutovati o tome koji je model humaniji a koji obezbeđuje brži razvoj društva, jer svaki od njih ima svoje mane. Moje mišljenje je da je bolji onaj sistem koji omogućava vrednim a ne podobnim ljudima da rade i zarade, dok ceo taj proces nadzire država, starajući se da se on odvija po propisima.
B&F: Zašto se u Srbiji nikada nije istinski razvilo tržište kapitala?
Milko Štimac: Mi smo imali tržište kapitala još tridesetih godina prošlog veka, ali umesto da posle Drugog svetskog rata stvorimo uslove za njegov dalji razvoj nismo to učinili, prvo kao Jugoslavija, a potom ni kao Srbija. Verujem da je razlog za to činjenica da oni koji su vodili zemlju nisu videli interes u razvoju ovog tržišta. Zato smo nastavili da živimo – usudio bih se da kažem – u parasocijalističkom sistemu, odnosno razvijenom tehnološkom društvu koje je u svojoj osnovi feudalno, jer vam u njemu politički položaj značajno utiče na mogućnosti u životu.
Ja sam pokušavao da doprinesem razvoju tržišta kapitala kroz rad u Komisiji za hartije od vrednosti, u kojoj sam bio od 2002. do 2015. godine, jedno vreme i kao njen predsednik. Komisija se, između ostalog, trudila da omogući svim učesnicima na tržištu kapitala da pravovremeno dobijaju sve potrebne informacije o njemu. Jer, oni koji znaju više od drugih – što se itekako dešavalo u našoj zemlji – uvek su u prednosti i tada se ne može govoriti o fer uslovima na tržištu.
B&F: Šta su bile najveće prepreke za razvoj tržišta kapitala?
Milko Štimac: Iako će mnogi prvo pomisliti na sporne 24 privatizacije, bilo je tu i drugih problema. Čak i kada se radi o pomenutim privatizacijama, treba znati da su najveći deo njih činile već privatizovane firme, koje su nespremne izašle na tržište kapitala.
No, veći problem od toga bio je loš rad tužilaštva, sudstva i raznih uprava koje se bave finansijskim sektorom. Niko od njih nije bio pripremljen na ono što donosi slobodno tržište.
Sećam se da smo mi kao članovi Komisije išli kod tužilaca i ukazivali im na manipulacije na berzi kada bi neko namerno obarao cene određenih akcija da bi ih jeftino kupio, ali oni nisu pokazivali interesovanje za to. Mislim da razlog nisu bile loše namere, već to što nisu poznavali funkcionisanje berze.
Ali najgore od svega je što nije moralo biti tako. Mogli smo da učimo iz primera drugih postsocijalističkih zemalja, poput Poljske, koja je pred početak tranzicije sprovodila obuke o funkcionisanju slobodnog tržišta i to ne samo za državne organe i pravosuđe, već za ceo narod.
Kada svedem računicu, rekao bih da se moja generacija nije dovoljno, ili bar ne dovoljno dobro trudila da promeni ovu zemlju, ali ne gubim nadu da će nove generacije biti uspešnije u tome.
B&F: Tržištem kapitala ste se bavili i kroz stručne knjige o berzanskom trgovanju i ekonomskoj istoriji, ali u jednom trenutku ste počeli da pišete i romane. Šta Vas je motivisalo na taj korak?
Milko Štimac: Svi mi koji smo radili u Komisiji zamerili smo se dobrom delu zemlje pokušavajući da isteramo pravdu, a posebno istaknutim figurama u državi. Zato sam ja, posle ostavke koju sam podneo u Komisiji, bio nezaposlen. Situacija u kojoj sam se našao bila je u nekim momentima čak i komična.
Naime, često sam kao stručni svedok u finansijskim predmetima pozivan u MUP, gde bih objašnjavao šta se dešavalo u određenim slučajevima privatizacija. Jednom su policajci, pred uzimanje izjave, zapisivali moje podatke i kada sam im naveo svoj stepen stručne spreme, radnu biografiju, kao i činjenicu da sam nezaposlen, mislili su da se šalim.
Ipak, to je bila moja stvarnost. Stvarnost koja mi je ostavljala mnogo slobodnog vremena za čitanje. Tako sam naišao na istorijske podatke o čoveku koji je 1938. godine izvršio samoubistvo jer nije mogao da isplati menicu. Tada je ovakav incident predstavljao veliku sramotu, dok danas imamo ljude koji izgube milione na berzi, ostave stotine ljudi bez posla, i nastave da žive kao da se ništa nije desilo.
Kada sam ovu priču ispričao jednom prijatelju iz sveta pozorišta, on me je podstakao da napišem dramu.
B&F: Tako je nastala „Menica bez pokrića“?
Milko Štimac: Da. Ona nas vodi u vreme kada se Srbija ubrzano razvijala, kada je utirala put slobodi štampe, ali i slobodnom tržištu. U vreme kada ljudi nisu samo teoretisali o društvenim vrednostima, već živeli u skladu s njima.
Međutim, „Menica bez pokrića“ pokazuje i šta se dešavalo kasnije, odnosno kako smo vremenom istisnuli čast i poštenje iz vrednosnog sistema. Odigrava se u tri čina, u istom stanu. Pomenuti stan je tridesetih godina bio opremljen sa ukusom, po najnovijoj modi, i pažljivo održavan. Već 1944. u njemu živi nova generacija koja ne polaže mnogo na građanske manire, kao ni na brigu o ovoj nekretnini, a 2004. godine isti stan nastanjuju ljudi koji još manje vode računa o njemu, što se vidi po rasparenom nameštaju i generalnoj zapuštenosti. To je neka vrsta alegorije o našoj državi.
Predstava nastala po ovom delu bila je na repertoaru „Teatra Vuk“, a kada je prestala da se igra odlučio sam da je preselim u roman iz tri dela, koji prate tri pomenute epohe. Prva dva romana su objavljena pod imenom „Poljubac miholjskog leta“ i „Medveđi zagrljaj“, a uskoro bi u knjižarama mogao da se nađe i treći.
B&F: Kako smo svi mi, posle toliko istorijskih šansi, završili u zapuštenom stanu?
Milko Štimac: Tako što smo prestali da cenimo prave vrednosti. Jedna od njih je, pored poštenja, vrednovanje znanja. Mi kao narod nismo dovoljno finansijski pismeni za odluke koje donosimo, a donosimo ih vrlo samouvereno.
Ali, najveći problem je zapravo taj što smo propustili priliku da uspostavimo nezavisne institucije, onda kada smo imali tu mogućnost. A bez jakih institucija nema razvijene ekonomije, odnosno stana koji je dostojan da u njemu živite.
Marija Dukić
Biznis & finansije 237, septembar 2025.
Foto: Bif