Što su vremena nesigurnija, to trampa postaje aktuelnija. Trenutno, 20 do 30 odsto svetske trgovine obavlja se putem bartera, a 80 odsto kompanija sa liste Fortune 500 je osnovalo barter odeljenja. Model roba za robu primenjuje se i na domaćem tržištu, najčešće da bi se sanirala šteta od nenaplativih potraživanja. Stručnjaci procenjuju da ovaj vid trgovine učestvuje sa 15 do 20 odsto u ukupnom prometu u Srbiji.
Na početku beše trampa. Ovako bi verovatno počinjala neka zamišljena ekonomska biblija, koja odjednom postaje ponovo aktuelna sa sve izraženijom geopolitičkom i ekonomskom krizom, te gomilanjem sankcija koje otežavaju prekogranična bankarska plaćanja.
Iz tog razloga, Rusija je posle cele tri decenije, prošle godine ponovo pokrenula razgovore o barter trgovini sa Kinom, koja ovakve aranžmane praktikuje i sa drugim državama. Na primer, Kina je sa Malezijom razmenila palmino ulje u vrednosti od 150 miliona dolara u zamenu za građevinske radove u istoj vrednosti, a Iranu je ustupila delove za automobile vredne dva miliona dolara za jednaku vrednost u pistaćima.
Šri Lanka je trgovala cejlonskim čajem sa Iranom kako bi namirila svoje dugove za naftu, dok je Pakistan potpisao sporazum o barter trgovini sa Rusijom, Iranom, Avganistanom i drugim zemljama za uvoz proizvoda kao što su sirova nafta, gas, pšenica i čelik.
Trenutno, prema procenama, od 20 do 30 odsto svetske trgovine obavlja se putem bartera. Oko 80 odsto kompanija sa liste Fortune 500 osnovalo je barter odeljenja, a približno 470.000 firmi u Velikoj Britaniji aktivno se bavi barter trgovinom. Razlog za oživljavanje ovog prastarog načina razmene je u tome što on omogućava državama ili kompanijama da u nesigurna vremena kao što su ova, ne ostanu bez neophodnih proizvoda.
Barter trgovina može ublažiti ili čak rešiti probleme nedostatka gotovine i viška zaliha za preduzeća. U svetu su se pojavile i barter platforme, koje objedinjavaju informacije o ponudi i potražnji sa domaćeg i međunarodnog tržišta.
Prostora za sivu ekonomiju „koliko hoćeš“
Na srpskom tržištu, razmena ili kompenzaciona ekonomija se intenzivira kada počne da raste inflacija, pa je stara dobra trampa jedini način da se zaštiti vrednost robe, kaže za B&F Dragovan Milićević, bivši državni sekretar u Ministarstvu trgovine.
„Kada nema inflacije, a novčani tokovi između kompanija su relativno stabilni, taj oblik trgovanja je daleko manje zastupljen. Uglavnom ga primenjuju firme koje imaju problem sa likvidnošću, pa da bi nabavile ono što im je potrebno za rad, nude u razmenu proizvode koje imaju na zalihama. Druga strana, posebno ako ima teškoće u plasmanu svoje robe, prihvata trampu po principu ’daj šta daš’. Teško je ustanoviti koliko je taj model zastupljen, ali na osnovu iskustva, verujem da u ukupnom prometu učestvuje sa 15 do 20 odsto“, procenjuje Milićević.
On naglašava da se cela ta operacija sprovodi kroz knjigovodstvo kao da je u pitanju novčana transakcija, samo se na fakturi naznači da je način plaćanja kompenzacija. Međutim, u tom modelu ima prostora za sivu ekonomiju „koliko hoćete“, ukoliko roba koja se razmenjuje nije legalno evidentirana u zalihama, upozorava naš sagovornik.
„Ako je roba upisana u magacinu, to znači da je u njenu cenu ukalkulisan i obračunat porez, pa firma legalnom prodajom kao i kompenzacijom ostvaruje pravo na povraćaj PDV-a, dok bi prodajom ’na crno’ bila u gubitku za taj iznos. Ako se roba izveze, onda je oslobođena plaćanja PDV-a, pa će država firmi da refundira ono što je kao obračunata fiskalna obaveza ušlo u cenu. Uslov je da se dostavi carinska deklaracija koja potvrđuje da je tovar izašao iz zemlje“, napominje Milićević.
Kad se države prebijaju
On naglašava da je taj model kompenzacije prisutan samo unutar zemlje. Preduzeća ne mogu trgovati na taj način sa inostranstvom, jer te isporuke prate carinske isprave u kojima su navedeni svi podaci o sadržaju, ceni, banci koja je korespodent i preko koje se vrši plaćanje. Praktično, firme iz dve zemlje mogu da ugovore međusobnu razmenu, ali je ona iskazana kroz cene iz faktura i carinskih deklaracija, dok sve na kraju obavezno prate i bezgotovinske novčane transakcije.
„Takav posao mora da se prijavi, jer čak i kada je dogovorena paritetna razmena, novac mora da prođe kroz račune kako bi Narodna banka Srbije mogla da ih evidentira u platnom bilansu. Nije moguće otići u inostranstvo i sa nekim dogovoriti – ja tebi 20 kila šećera, ti meni džak bibera“, navodi naš sagovornik.
Ali, to ne znači potpuno ukidanje trampe, nastavlja Milićević: „Ona se još uvek obavlja, ali samo ukoliko dve države imaju sklopljen barter aranžman. Njime se precizira koje robe i u kom paritetu će biti razmenjene. Kompanije koje takvu robu isporučuju, naplatiće je od svoje centralne banke u nacionalnoj valuti, a ukoliko robu primaju, platiće je opet nacionalnom valutom centralnoj banci. Dve države, potom, sumiraju stanje i ’prebiju’ se preko neke obračunske valute”.
Milićević podseća da je nekadašnja Jugoslavija preko takvog aranžmana nabavljala energente iz Sovjetskog Saveza, a plaćanje je bilo regulisano obračunskim, klirinškim dolarima. Srbija je, takođe, račun za ruski gas jedno vreme umanjivala kompenzacijom za lekove iz Galenike, ali taj aranžman više nije na snazi.
Takva razmena roba u vreme socijalizma je bila široko rasprostranjen između zemalja sovjetskog bloka, članica Saveza za međusobnu ekonomsku pomoć (SEV). Danas je raširena među državama BRIKS-a, ali se aranžmani vrednuju dogovorenim obračunskim jedinicama koje su usmerene na izbegavanje američkog dolara.
Zastarelo, ali radi
Bojan Stanić iz Sektora za strateške analize, usluge i internacionalizaciju Privredne komore Srbije (PKS) podseća da su devedesetih godina prošlog veka Ujedinjene nacije organizovale globalnu trampu, humanitarni program „Nafta za hranu“, namenjen Iraku koji je bio pod međunarodnim sankcijama. Ali, danas su takvi aranžmani mnogo ređi, a i kad se sklope, cene roba koje se razmenjuju uglavnom formiraju države koje to dogovaraju, a ne slobodno tržište.
„Model roba za robu postoji i u unutrašnjem prometu, a da li će privrednik da uđe u takav posao, stvar je njegove lične procene. Preduzeće koje nije likvidno rado će svoj dug prema drugoj firmi izmiriti robom koju ima. To nije zdrav sistem, ali funkcioniše i sanira štetu nastalu iz nenaplativih potraživanja. Takvi slučajevi postoje u građevinskoj industriji, kad do razmene dođe jer jednoj firmi, na primer, trebaju mašine a drugoj građevinski materijal. Česte su i situacije da radnici koje poslodavac ne može da isplati traže robu iz zaliha firme u zamenu za platu”, objašnjava Stanić.
Nije retka ni situacija da investitori vlasniku zemljišta na kome su planirali stambeni ili poslovni objekat, plate kvadratima izgrađenog prostora. Razmena roba i usluga dosta je prisutna i u drugim sezonskim poslovima, poput poljoprivrede. Firme ili gazdinstva spremne su da razmenjuju mehanizaciju ili da usluge u nekoj od faza proizvodnje plate ili protivuslugom u drugoj etapi ili rodom, pri čemu se paritet cena unapred utvrđuje.
U takvim kombinacijama učestvuje često i država, najčešće Robne rezerve koje su, na primer, radi popunjavanja rezervi nudile ratarima kilogram đubriva za 1,3 kilograma žita ili 1,5 kilograma kukuruza, a pariteti su utvrđivani i prilikom razmene semenske za merkantilnu pšenicu. I vlasnici silosa često svoje usluge paorima naplaćuju kroz rod koji su zbrinuli, a slične dogovore sa poljoprivrednicima sklapaju i klaničari.
Izvor: Biznis i finansije, julski broj
Piše: Mirjana Stevanović
Foto: Pixabay