Retki minerali danas se nalaze u srži moderne tehnologije, iako većina ljudi nikada nije čula za njih. Oni pokreću napredne sisteme, kao što su magneti u električnim vozilima, vetroturbinama, pametnim telefonima, naprednim vojnim sistemima, borbenim avionima i alatima za proizvodnju čipova. Kina trenutno poseduje oko 60–70% svetske proizvodnje rude retkih minerala i skoro 90% kapaciteta za njihovo prerađivanje.
Njena dominacija je još veća kod teških retkih metala kao što su disprozijum i terbium, gde njen udeo dostiže 95–99%. Poslednje kineske kontrole izvoza germanijuma, galijuma, antimona i više ključnih retkih minerala jasno su pokazale koliko je ovaj lanac snabdevanja koncentrisan i osetljiv. Ove mere već su izazvale probleme za zapadne proizvođače automobila i odbrambene industrije, jer je postalo očigledno da jedna država može usporiti razvoj tehnologije i vojne opreme drugih zemalja samo ograničavanjem pristupa materijalima koji su nevidljivi javnosti, ali ključni za savremeni život.
Ova situacija se odvija u trenutku intenzivnog takmičenja između Sjedinjenih Država i Kine, dve globalne sile koje se bore za tehnološko, vojno i ekonomsko vođstvo. Retki minerali postali su strateška tačka pritiska jer su industrije koje zavise od njih kao što su poluprovodnici, električna vozila, čista energija, robotika i avio-industrija stubovi buduće ekonomije. Kina je svoju dominaciju gradila decenijama, oslanjajući se na dugoročno planiranje, državne subvencije i labave ekološke standarde. U isto vreme, većina zapadnih zemalja je dozvolila da domaći kapaciteti propadnu zbog visokih troškova i rigoroznih propisa. Kada je zavisnost postala strateški problem, Kina je već kontrolisala skoro ceo lanac snabdevanja, od rudarenja sirovina do proizvodnje polugotovih i gotovih proizvoda. Danas jedan borbeni avion F-35 sadrži oko 420 kilograma retkih minerala, dok jedna podmornica klase Virginia koristi više od 4.000 kilograma. Ove brojke pokazuju da bezbednost snabdevanja nije samo ekonomsko, već i odbrambeno pitanje.
Tu se postavlja ključno pitanje: kako SAD i Zapad trenutno pokušavaju da smanje rizik i da se odvoje od lanca snabdevanja koji predvodi Kina, i šta to znači za sadašnji trenutak i za narednu deceniju? Zapad pokušava da za nekoliko godina izgradi industrijsku nezavisnost koju je Kina stvarala trideset godina. Ovo povlači pitanje brzine, troškova, tehničkih izazova i političkih posledica. Takođe, otvara se još niz pitanja o tome kako obezbediti materijale koji će biti sve vredniji kako veštačka inteligencija, automatizacija i napredna odbrambena tehnologija budu napredovali.
U poslednjih pet godina, zapadne vlade su preduzele više koraka nego u prethodne tri decenije. SAD su od 2020. investirale više od 400 miliona dolara kako bi obnovile domaće rudarenje i preradu. Rudnik Mountain Pass u Kaliforniji ponovo proizvodi okside lakih retkih minerala uz podršku Ministarstva odbrane. MP Materials je 2024. proizveo više od 1.300 tona neodimijum-praseodimijum oksida. U Teksasu se završava fabrika magneta koja bi trebalo da proizvodi oko 1.000 tona NdFeB magneta godišnje.
Australijski Lynas je dobio više od 150 miliona dolara za izgradnju postrojenja za preradu lakih i teških retkih minerala u SAD. Dodatno, početkom 2025, USA Rare Earth je najavio proizvodnju 99,1% čistog disprozijum oksida iz svog rudnika Round Top, što predstavlja važan korak ka nezavisnosti ovog lanca dobavljanja. Evropska unija je 2023. usvojila Zakon o kritičnim sirovinama, postavljajući ciljeve da do 2030. godine obezbedi 10% domaće eksploatacije, 40% prerade i 25% reciklaže strateških sirovina. EU je označila 47 domaćih i 13 stranih projekata kao „strateške“ i ubrzala njihovu dozvolu i finansiranje. U Africi Zapad podržava rudnike u Malaviju i Južnoj Africi, dok je brazilski projekat Serra Verde postao prvi ozbiljni isporučilac i lakih i teških koncentrata van Azije.
Ovi primeri pokazuju da je Zapad spreman da ide u pravom smeru uprkos visokim troškovima. SAD su 2025. uvele istorijski mehanizam garantovane cene od 110 dolara po kilogramu NdPr oksida, kako bi zaštitile domaću proizvodnju od kineske prakse prodavanja po veštački niskim cenama. Pentagon je takođe preuzeo 15% udela u MP Materials i planira da potroši do milijardu dolara na nacionalne zalihe retkih minerala. Ovako retka praksa, gde država direktno učestvuje u privatnim projektima ukazuje na urgentnost i relevantnost situacije,a uz to Japan i Australija nastavljaju da podržavaju projekte širom sveta, posebno one koji mogu obezbediti teške retke minerale.
Ipak, napredak je spor u nekim delovima lanca. Kapaciteti za preradu retkih minerala van Kine i dalje su veoma ograničeni. Mnoge zapadne fabrike su još uvek na nivou pilot projekta, što znači da će proći godine dok ne dostignu pun kapacitet. Evropa i dalje zavisi od Kine za više od 95% snabdevanja. Ovo je proces koji zahteva godine, visoku stručnost i ogromna ulaganja. Prelazak iz laboratorijskih uzoraka u masovnu industrijsku proizvodnju biće spor i komplikovan.
Imajući u vidu sve navedeno, zaključak je jedinstven. Put će biti skup, spor i dug, ali cilj dostižan. Zapad obnavlja industriju koju je decenijama zanemarivao. U narednoj deceniji, strateška ulaganja u retke minerale i druge kritične sirovine odrediće ko će biti tehnološka i ekonomska sila. Industrije budućnosti kao što su AI, autonomni sistemi, napredna odbrana, električni transport i čista energija, direktno su zavisne od sigurnog i kontinuiranog snabdevanja ovim materijalima.
Izvor: Blic, autor: Petar Donić, konsultant za digitalizaciju
Foto: Pixabay