Međutim, gotovo eksponencijalni rast žitelja poslednjih decenija prati fenomen sve niže stope fertiliteta, pa će u poslednjoj četvrtini veka broj ljudi početi da opada, i to u početku relativno sporo, a potom sve brže.
Ako ne dođe do krupnih promena u ponašanju ljudi, demografi upozoravaju da bi sredinom narednog stoleća globalna naseljenost mogla biti upola manja nego što nas trenutno ima.
Rast, pa pad populacije
Istorija nas uči da je broj ljudi neprekidno rastao, ali ne kontinuirano. Na prelazu u novu eru na celom svetu je bilo između 200 i 300 miliona ljudi, a da bi ljudska populacija na prelazu u 19. vek dostigla milijardu, bilo je potrebno da prođe čak 1.800 godina.
Surovi ratovi i epidemije neizlečivih bolesti ne tako retko su drastično smanjivali broj živih ljudi. Tako je, recimo, epidemija kuge širom Evrope tokom 14. veka broj ljudi umanjila najmanje za trećinu, dok pojedini demografi tvrde – i za polovinu. No, od početka 19. veka čovečanstvo se uvećava vrtoglavom brzinom, pa je 1934. godine zabeleženo dve, 1960. tri, 1974. četiri, a već 1987. pet milijardi žitelja.
Međutim, poslednjih decenija, a u Evropi bezmalo i tri četvrtine veka, demografi beleže negativan fertilitet, odnosno nedovoljan broj dece. Novorođenčadi je manje u gotovo celom svetu, a stopa rađanja neophodne za prostu reprodukcije beleži se u petnaestak država afričkog kontinenta.
Nekontrolisani strah
Oni koji pokušavaju sagledavati stvari u budućnosti ukazuju na teškoće koje bi mogle usledeti usled naglog opadanja broja stanovnika, ali prethodno treba se podsetiti da su ljudi sa ne manjom zebnjom ukazivali na probleme koji se nagomilavaju sa prebrzim uvećanjem broja ljudi na planeti.
Tako je 1968. godine poznati biolog Pol Erlih objavio „Populacionu bombu“, iskazujući strahovanje da neće biti dovoljno hrane za sve ljude na planeti. Zagovarao je kampanju smanjivanja rasta populacije i (administrativno) ograničavanje broja novoređene dece. Bilo je i onih koji su razmatrali preseljavanje na druga nebeska tela.
Stvari su se, ipak, razvijale prirodnim tokom i došlo se do osam milijardi ljudi na planeti, a tek pre tri-četiri decenije počelo se sistematičnije uočavati brzi pad fertiliteta. Mada će se broj ljudi, kao posledica decenija ogromnog uvećanja nataliteta, na svetu još izvesno vreme povećavati, pad broja stanovništva obeležiće kraj ovog i bar prvu trećinu narednog veka. Prognoze za duže razdoblje nisu uobičajene.
Unazad pola veka pravi je bum na planeti. Broj ljudi se za pola veka udvostručio, sa četiri na osam milijardi.
Kada će biti najviše ljudi
Moglo bi se reći da je nagli pad fertiliteta već doveo do drugačijeg razvoja događaja od ranije očekivanih. Tako se krajem prošlog veka procenjivalo da će sto godina kasnije planeta dostići maksimalan broj od 11,2 milijarde žitelja, ali je pad fertiliteta uticao da demografi dostizanje maksimalnog broja stanovnika lociraju u godinu 2083. i procenjuju ga na 10,3 milijarde.
Naravno da broj novorođene dece zavisi od ponašanja ljudi, pa postoji mogućnost da maksimalan broj ljudi na svetu bude dostignut 2065. godine, kada bi iznosio 9,6 milijardi. Uostalom, već se četvrt veka zapaža sporija stopa rasta broja stanovnika.
Ograničavanje broja ljudi neće biti jedina posledica pada fertiliteta. Znatno će se povećati broj starijih iznad 65 godina i istovremeno opasti broj mladih do 18 godina. Ovakav demografski tok dovodi do problema. Stariji se plaše da će manji broj ljudi dovesti i do umanjenja broja inovacija, te manjeg broja ljudi u radnoj dobi na koje će spasti daleko najveći deo tereta izdržavanja starijih.
Ljudi sve sposobniji
Međutim, sa produženjem životnog veka produžava se i period relativno očuvane mentalne i fizičke funkcionalnosti. Istraživanja ukazuju da današnje starije generacije, u proseku, postižu bolje rezultate na kognitivnim testovima nego osobe iste životne dobi krajem 20. veka, što se povezuje sa boljim obrazovanjem, zdravstvenom negom i kvalitetom života.
Takođe i tehnologija svakim danom omogućava da se mnogo toga uradi za daleko kraće vreme i sa znatno manje ljudskog rada. Stoga se od tehnologije očekuje da nadoknadi eventualni manjak ljudi radnog doba.
Kako će broj ljudi penzionerskog doba, najurednijih glasača, biti veoma velik, budućim vladama biće teško da sprovedu produžetak radnog veka do (najmanje) navršene 70. godine života, a što će morati ako se želi sačuvati postojeći relativno skladan međugeneracijski odnos. Uostalom, Holanđani su već doneli propis po kome se na svake tri godine uvećanog trajanja prosečnog života radni vek povećava za dve godine, a ka sličnim rešenjima usmeravaju se i Nemci, Šveđani, Česi…
Mnoge zemlje pokušavaju da raznim vrstama subvencionisanja podstaknu rađanje. Rezultati su skromni. Mađarska je država koja već treću deceniju podstiče porodice s većim brojem dece i u te namene izdvaja čak šest odsto budžeta. Poboljšanja ima, ali mnogo skromnijih od potrebnih.
Rizik siromaštva
Znatno uvećana prosečna životna dob stanovništva svakako sa sobom nosi i rizik od osiromašenja. Primer Japana pokazuje da zajednica sa uvećanim brojem starijih ljudi ne mora biti siromašna. U Zemlji izlazećeg sunca prosečni životni vek se decenijama svake godine uvećava, ali je i standard svake godine sve viši.
Mada je broj dece dominantno izraz ličnih želja i planova mladih, ne bi se moglo reći da političko uređenje i zakonska regulativa ne igraju bitnu ulogu. Primer Kine je upečatljiv. Posle petnaestak godina tokom kojih je vodila „politiku jednog deteta“, običaj retkog rađanja se toliko odomaćio u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu da fertilitet neprekidno i sve brže opada i četvrt veka nakon što se prekinulo sa problematičnom praksom, i trenutno je ispod 1,5 deteta po ženi.
Ovakav trend će broj od 1,43 milijarde stanovnika već za petnaest godina smanjiti za sto miliona, da bi potom broj žitelja počeo opadati skoro eksponencijalnom brzinom. Ukoliko ne bude snažnog i uspešnog podsticaja rađanja, procene su da bi se krajem veka broj žitelja Kine sveo na milijardu, a potom bi usledio još brži pad.
Izvor: 021.rs, autor Živan Lazić
Foto: Pixabay