Afričke vojske su do sada koristile uglavnom naoružanje iz uvoza, međutim, ovaj kontinent je poslednjih godina počeo da proizvodi svoje oružje.
Na Crnom kontinentu se od skora odvija tiha revolucija. Naime, usled rasta nezadovoljstva zbog oslanjanja na spoljne aktere u bezbednosnoj sferi, afričke vlade počele su da ulažu u smanjivanje zavisnosti od stranih dobavljača i da razvijaju oružje koje mogu samostalno održavati i prilagođavati sopstvenim potrebama.
Od Nigerije i Kenije do Maroka, sve više država ulaže u nove tehnologije i partnerstva kako bi lokalizovale lance snabdevanja i ojačale domaću vojnu industriju. Maroko, koji je u toj strategiji otišao najdalje, utrostručio je izvoz naoružanja poslednjih godina i ambiciozno se pozicionira kao regionalni centar vojne proizvodnje.
Ali zašto se uopšte to radi? Kako piše The Conversation, potreba za ulaganjima u namensku industriju u Africi je vrlo realna, budući da tamo postoje i eksterne pretnje po sigurnost država ali i unutrašnje u vidu brojnih terorističkih organizacija i kriminalnih mreža.
Šta je problem sa uvezenim oružjem?
Na papiru ga nema, ali u praksi je problema bilo više. To najbolje pokazuje primer Malija kom je Rusija u poslednjih pet godina redovno isporučivala jurišne helikoptere, transportne i borbene avione. Međutim, danas ta flota praktično ne postoji. Dva aviona Sukhoi Su-25 izgubljena su u roku od nekoliko meseci, dok je od osam helikoptera Mil Mi-35M i Mil Mi-171 nakon godinu dana operativan ostao samo jedan. Ispostavilo se da vojska Malija nije imala kapacitete za njihovo održavanje. U isto vreme, pobunjeničke grupe su sa lakim naoružanjem i improvizovanom artiljerijom osvajale vojne položaje i opkoljavale glavni grad.
Ni u nešto razvijenijim državama situacija nije bila značajno bolja. Južnoafrička Republika na primer raspolaže jednom od najmodernijih borbenih flota na kontinentu, ali je sredinom 2024. godine operativno bilo tek pola aviona Saab JAS 39 Gripen i sedam od 39 helikoptera Atlas Oryx. Razlog tome je bio nedostatak rezervnih delova i loše održavanje.
U Gani pak deo mornaričke flote nije u funkciji, dok su planovi modernizacije usporeni zbog visokih troškova.
Domaća rešenja i tehnološki iskorak
Zbog svega navedenog Nigerija je u avgustu prošle godine okupila 37 afričkih načelnika generalštaba kako bi razgovarali o razvoju lokalnih sigurnosnih kapaciteta. Tadašnji načelnik odbrane, Christopher Musa, pozvao je kolege da ulažu u sajber-odbranu, veštačku inteligenciju i domaću vojnu tehnologiju.
Nigerija je već uspostavila komandu za sajber- ratovanje, proširila proizvodnju lakog naoružanja i municije i počela da razvija raketne sisteme i „pametnu“ opremu za vojnike budućnosti. Posebno se ističe u proizvodnji bespilotnih letelica – od lakih FPV dronova do borbenih sistema dugog dometa. Fabrika dronova u Abudži danas može proizvesti i do 10.000 jedinica godišnje.
Još devet afričkih država proizvodi dronove, a 21 poseduje sopstvene satelite. Južnoafrička Republika, Kenija i Senegal eksperimentišu sa 3D štampanjem rezervnih delova, rojevima dronova za nadzor granica i satelitskim komunikacijama kako bi smanjili oslanjanje na strane izvore.
Izazovi i realnost
Sve ove inicijative odražavaju šire shvatanje da je sposobnost donošenja nezavisnih odbrambenih odluka danas ključno pitanje nacionalne sigurnosti.
Ipak, razvoj lokalnih lanaca snabdevanja sam po sebi nije dovoljan. Potrebni su i snažni institucionalni kapaciteti, regulatorni okviri i obrazovani kadrovi kako bi inovacije dale stvarne rezultate. Takođe, sajber-sigurnost, upravljanje podacima i etički standardi moraju pratiti tehnološki napredak kako nova sredstva ne bi postala alat za zloupotrebe.
Međutim, potpuna autonomija je nerealna. U oblastima poput naprednih raketnih sistema, sofisticirane veštačke inteligencije, borbenih aviona ili proizvodnje čipova i poluprovodnika, afričke države će još dugo zavisiti od spoljnih partnera.
Izvor: The Conversation
Foto: Bexar arms, Unsplash