Časovničarska radnja Jović posluje još od kraja 19. veka. Njeni sadašnji vlasnici, porodica Jović, tokom svog dugogodišnjeg rada upoznali su mnogo zanimljivih ljudi, a sa nekima od njih su postali i prijatelji. Za razliku od mladih u Srbiji koji nisu voljni da se školuju za ovaj posao, Jovići su za mušteriju imali starijeg gospodina koji je insistirao da postane njihov šegrt. Problem je bio samo u tome što su njihovog posvećenog „stažistu“ svi oslovljavali sa „Vaša ekselencijo“ i već je imao drugi posao.
Gospodska ulica u Zemunu dobila je ime davne 1793. godine po bogatim trgovačkim i zanatskim porodicama koje su u njoj živele i poslovale. Iako se izgled ove ulice do danas nije mnogo izmenio, u njoj više skoro da i nema starih zanatskih radnji.
Među retkima koje su opstale je Časovničarska radnja Jović, koja na istom mestu posluje od kraja 19. veka. Njen raniji vlasnik bio je sajdžija Miodrag Kostić, ali je šezdesetih godina prošlog veka posao preuzeo njegov kolega Srboljub Jović.
„To je bio moj otac. On je zanat završio u Vranju, ali je u potrazi za boljim životom došao u Beograd i zaposlio se u Industriji satova Zemun”, kaže za B&F Gordana Jović. Budući da je i njena majka radila u pomenutoj fabrici, Gordana je od malih nogu bila upućena u tajne časovničarskog zanata.
Kako je školovana optičarka postala časovničarka
Jovići su živeli jedno vreme od plata zarađenih u fabrici, međutim sve se promenilo kada je Srboljub ugledao oglas časovničara koji je tražio ispomoć u svojoj radnji u Gospodskoj ulici.
„Tako se moj otac zaposlio kod čika Miodraga. Radio je marljivo sve dok stari časovničar nije otišao u penziju. Potom je od njega preuzeo ovu radnju, koju naša porodica drži sve do danas“, priča Gordana Jović.
Ona, inače, nije planirala da se bavi popravljanjem satova i školovala se za optičarku. Međutim, kada je shvatila da neće imati ko da preuzme porodični posao, prekvalifikovala se za sajdžiju. Počela je da radi u porodičnoj radnji pre tri decenije i nije se pokajala.
Danas jedan čovek ima više satova
„Mnogi misle da je časovničarski zanat pred izumiranjem, ali to nije istina. Za nas uvek ima posla. U radnju dolaze razne mušterije, i stare i mlade, i muškarci i žene. Zato uvek govorim da ko želi da radi, može sasvim pristojno da živi od popravljanja satova”, tvrdi Gordana.
Prema njenim rečima, satovi su i dalje popularni, štaviše, postali su modni detalj koji se često uparuje sa bojom odeće, pa pojedinci imaju i po nekoliko satova. Dešava se da mušterije donesu u radnju u Gospodskoj pet satova odjednom na popravku ili da im se zamene narukvice.
Časovničarka iz centra Zemuna prima sve vrste ručnih satova, one koji rade na navijanje ili na baterije, pa do automatskih i pametnih. Satovima popravlja mehanizme, menja elektroniku, narukvice, čisti ih… Deo potrebnih materijala obezbeđuje od starih satova, a deo kupuje, najčešće iz uvoza. Osim ručnih, popravlja i zidne satove, ali takve časovnike mušterije sve manje donose.
Gordana napominje da se ređe kvare poznate i skuplje marke satova kao što su „Roleks“ i „Omega“, ali njih ne mogu svi da priušte pa kupuju jeftinije, što se na kraju opet isplati jer popravke nisu toliko skupe.
Besplatna terapija
Iako živimo u eri jednokratnih proizvoda koji vrlo brzo završe u đubretu, Gordana kaže da ne zna kakva je statistika o odbačenim satovima, ali da ona ima pune ruke posla. Dnevno u njenu radnju uđe između 30 i 50 mušterija, a jedan od razloga je možda i to što se zatvorio veliki broj časovničarskih radnji. „Nekada je u Zemunu bilo deset sajdžija, a sada nas je dvoje u centru i još dvoje na periferiji. Svi koji dobro rade, uvek imaju posla“, tvrdi naša sagovornica.
Dobar časovničar je onaj koji ima znanje, volju i potreban alat da reši svaki kvar na koji se mušterija žali. „Treba biti staložen, mirne ruke. Ja sam inače brza po prirodi, ali me ovaj posao smiruje, pa mi dođe kao neki vid besplatne terapije”, šali se Gordana.
Ali, časovničarski posao ume da bude i naporan. Gordana provede mnogo sati sedeći i nadvijajući se nad lupom. Pošto radi dvokratno, u pauzi redovno šeta, kako bi odmorila leđa od sedenja.
Kada se vrati i otključa svoju radnju, tu je prvo dočekaju brojni stari predmeti i uspomene: vremešni satovi kojih su se vlasnici odrekli, flaše pića koje su donosile zadovoljne mušterije i slike golubova, jer je njen otac bio strastveni golubar. Na zidu je i lepa, lakirana violina koju je jedna Gordanina mušterija napravila samo za nju. To je bio proizvođač violina koji je imao čak 50 satova i redovno je dolazio u časovničarsku radnju u Gospodskoj ulici.
Mušterija željna da uči
Proizvođač violina je bio jedan od mnogih zanimljivih ljudi koje su Jovići upoznali tokom svog dugogodišnjeg rada, a sa nekima od njih su se i sprijateljili. Jedno takvo prijateljstvo započelo je pre više od decenije. „Tada je u našu radnju ušao mladić sa starinskim zidnim satom. Otac i ja smo pregledali sat, rekli koliko će koštati popravka i dogovorili posao”, priseća se Gordana.
Mladić se ubrzo pojavio u društvu još jednog čoveka poreklom iz Azije, za koga se ispostavilo da je vlasnik sata. „To je bio gospodin u godinama, koji je na naše čuđenje izrazio želju da kod nas uči sajdžijski zanat. Našalila sam se da mora prvo da nam donosi burek, da čisti radnju i slično. Odmah je pristao, što me je zbunilo“, priznaje Gordana, koja je zato požurila da objasni mušteriji kako je priča sa burekom samo način na koji se zanatlije u Srbiji šale sa šegrtima.
Međutim, postariji gospodin je insistirao da uči zanat kod Jovića, pa su mu oni obećali da će sa njim dogovoriti detalje o „praktičnoj nastavi“ kada dođe da uzme sat sa popravke.
Njegova ekselencija šegrt
Kada je „stažista“ došao po svoj sat, upitao je vlasnike radnje da li može da uđe u njihovu radionicu. Jovići su mu ispunili želju, a sa njim je krenuo i mladić koji ga je stalno pratio.
„Pošto ne volim veliku gužvu u radionici zaustavila sam ga i pitala gde će sad i on, na šta je momak odgovorio: ’Ali, moram sa njim, ja sam njegovo obezbeđenje’. Kada sam se pribrala od prvog šoka pitala sam ga šta će tom čoveku obezbeđenje i saznala da je moj ’šegrt’ zapravo kineski ambasador Li Mančang”, priča Gordana kroz smeh.
Od tada je kineski ambasador svake subote dolazio u radnju u Gospodskoj, gde je marljivo učio da popravlja satove. Kao neko ko je veliki ljubitelj starih satova, redovno je posećivao buvlju pijacu i pronalazio vremešne komade, koje bi posle čistio i sređivao.
„Bio je veoma snalažljiv, umeo je baš prijatno da me iznenadi. Na primer, jednom je na starom zidnom satu pokušavao da popravi feder koji omogućava pomeranje klatna. Pošto nije imao potreban materijal, isekao je uži deo plastične flaše i ubacio ga, povezao delove i klatno je proradilo”, priča Gordana o umešnosti svog tadašnjeg šegrta. Li Mančang je u međuvremenu postao porodični prijatelj i održao je kontakt sa Gordanom i nakon što je po isteku mandata napustio Srbiju 2018. godine.
Nažalost, mladi u Srbiji nisu zainteresovani za ovaj zanat kao njegova ekselencija, iako posla za sajdžije ne nedostaje. Gordana misli da je razlog za to u pogrešnom razmišljanju. Mnogi žele da zarade što više sa što manje rada, neće da ulože trud i da prihvate odgovornost koju nosi zanatski posao, nesvesni da „biti sam svoj gazda” nema cenu.
Marija Dukić
Biznis i finansije 243, mart 2026.
Foto: Bif