Koji je domet iranskih raketa i da li mogu da dođu do Srbije?

Napad Irana na Kipar u jeku rata na Bliskom istoku izazvao je zabrinutost u Evropi.

Zapadne vlade tvrde da iranske rakete podstiču regionalnu nestabilnost i da bi mogle imati ulogu u budućoj nuklearnoj isporuci – tvrdnju koju Teheran odbacuje.

Najdalekosežnije iranske balističke rakete mogu da pređu između 2.000 i 2.500 kilometara.

To znači da mogu da pogode Izrael, baze povezane sa SAD širom Zaliva i veliki deo šireg regiona — ali, suprotno tvrdnjama Donalda Trampa i nekih iz njegovog okruženja, ne mogu ni približno da dosegnu teritoriju SAD, piše Nedeljnik.

Kratkodometne balističke rakete — približno 150 do 800 kilometara — namenjene su obližnjim vojnim ciljevima i brzim regionalnim napadima.

Ključni sistemi uključuju varijante Fateh, Zolfaghar, Qiam-1 i starije rakete Shahab-1 i Shahab-2. Njihov kraći domet može biti prednost u kriznim situacijama: mogu se lansirati u serijama, skraćujući vreme upozorenja i otežavajući preventivno delovanje protivnika.

Iran je primenio ovu taktiku u januaru 2020. godine, kada je ispalio balističke rakete na iračku bazu Ain al-Asad nakon što su SAD ubile Kasema Solejmanija, najpoznatijeg iranskog generala.

Napad je oštetio infrastrukturu i ostavio više od 100 američkih vojnika sa traumatskim povredama mozga, pokazujući da Iran može da nanese visoku cenu bez pariranja američkoj vazdušnoj nadmoći.

Ako su kratkodometne rakete iranski odgovor brze paljbe, srednjodometne balističke rakete — približno 1.500 do 2.000 kilometara — pretvaraju odmazdu u regionalnu jednačinu.

Sistemi kao što su Shahab-3, Emad, Ghadr-1, varijante Khorramshahr i Sejjil čine osnovu sposobnosti Irana da gađa udaljenije ciljeve, uz novije modele poput Kheibar Shekan i Haj Qassem.

Sejjil se izdvaja kao sistem na čvrsto gorivo, što obično omogućava bržu spremnost za lansiranje u poređenju sa raketama na tečno gorivo — prednost ukoliko Iran očekuje dolazne udare i potrebne su mu otpornije i brže opcije.

Zajedno, ove srednjodometne rakete stavljaju Izrael i širok luk objekata povezanih sa SAD u Kataru, Bahreinu, Kuvajtu, Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima u domet, proširujući i iransku listu meta i izloženost regiona.

Krstareće rakete lete nisko, mogu pratiti reljef terena i često ih je teže otkriti i pratiti — naročito kada se lansiraju zajedno sa dronovima ili balističkim salvama osmišljenim da preopterete protivvazdušnu odbranu.

Smatra se da Iran raspolaže kopnenim i protivbrodskim krstarećim raketama poput Soumar, Ya-Ali, varijanti Quds, Hoveyzeh, Paveh i Ra’ad.

Soumar ima domet od oko 2.500 kilometara. Smatra se da je napravljena od ruske rakete Kh-55 koju je Iran nabavio od Ukrajine 2001. godine.

Raketama tog dometa je i Srbija potencijalno ugrožena.

Vazdušna udaljenost između Teherana i Beograda je oko 2.700 kilometara.

Pored toga, u krugu koji može da dostigne ova raketa su i Ukrajina, Rumunija, Bugarska, Libija, Sudan, Etiopija, čak i zapadni delovi Kine.

Dronovi dodaju još jedan sloj pritiska. Sporiji od raketa, ali jeftiniji i lakši za lansiranje u velikom broju, jednosmerni napadački dronovi mogu se koristiti u talasima kako bi iscrpeli protivvazdušnu odbranu i držali aerodrome, luke i energetska postrojenja u stanju uzbune satima, a ne minutima. Analitičari smatraju da bi ova taktika zasićenja mogla imati još istaknutiju ulogu ako se sukob produbi.

Broj raketa je važan, ali u dugotrajnom sukobu ključno pitanje je koliko dugo Iran može da nastavi sa lansiranjima nakon što pretrpi udare.

Teheran je godinama učvršćivao delove svog programa u podzemnim skladišnim tunelima, skrivenim bazama i zaštićenim lansirnim lokacijama širom zemlje.

Ta mreža otežava brzo onesposobljavanje iranske sposobnosti lansiranja i primorava protivnike da računaju na to da će deo kapaciteta preživeti čak i veliki prvi talas napada.

Za vojne planere, ta otpornost znači da odluke o daljim napadima na iransku raketnu infrastrukturu nose rizik od produženih razmena, umesto kratke i odlučujuće kampanje.