Zašto se srednja klasa oseća siromašnije iako zarađuje više nego ikad?

Porodice srednje klase danas se ne osećaju sigurnim kao nekada. Razlog nije to što je granica siromaštva u SAD „zapravo“ 140.000 dolara, kako je tvrdio Majkl Grin u viralnom eseju prošle godine. Ipak, osećaj osiromašenja koji opisuje – kod ljudi koji su previše imućni da bi imali pravo na državnu pomoć, ali nedovoljno bogati da bi sebi priuštili brojne luksuze – ima realno uporište. Uzrok je ono što možemo nazvati Velikom dekompresijom.

Velika dekompresija označava fenomen rasta prihoda u svim slojevima društva, ali znatno bržeg rasta kod porodica iznad medijane. Gornja srednja klasa nije samo ostala korak ispred – ona se ubrzano udaljava. Porodice koje se nalaze na 80. percentilu prihoda i iznad njega sve više se razlikuju po načinu života i društvenom statusu, stvarajući jaz u odnosu na porodice sa prosečnim (medijalnim) primanjima.

Nije uvek bilo tako. Sredina 20. veka bila je period širenja srednje klase. U prve tri posleratne decenije radnici ispod medijane bilježili su brži rast plata od onih iznad nje. Ekonomisti Klaudija Goldin i Robert Margo taj su proces nazvali „Velika kompresija“ – smanjenje razlika i jačanje srednjeg sloja.

Od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, situacija se menja. Ulazimo u eru „uzlaznog bega“ za porodice koje poseduju pravi ljudski i društveni kapital – resurse koji su s digitalizacijom i globalizacijom postali sve vredniji. Rezultat je da gornja srednja klasa ubrzano „beži iz paketa“.

Ovaj proces vidljiv je i golim okom (posebno na društvenim mrežama), ali i u podacima. Posebno je izražen u rastućem jazu između medijalnog porodičnog prihoda i prihoda na 80. percentilu – koji se često smatra ulaznicom u gornju srednju klasu.

Podaci pokazuju jasan trend:

1975. godina:

Medijalni prihod bračnog para s decom: 15.000 dolara

percentil: 22.600 dolara
→ Razlika: 51% u korist 80. percentila

2000. godina:

Medijalni prihod: 59.000 dolara

percentil: 99.000 dolara
→ Razlika: 68%

Prošla godina:

Medijalni prihod: 130.000 dolara

percentil: 242.000 dolara
→ Razlika: čak 85%

Drugim rečima, dok svi zarađuju više nego ranije, porodice iz gornje srednje klase povećavaju distancu znatno brže nego ostatak društva.

Teza da je prosječna američka porodica danas siromašna jednostavno nije tačna. Njene osnovne materijalne potrebe zadovoljene su bolje nego prije 50 godina. Ali osjećaj gubitka je stvaran: porodice sa srednjim prihodima intuitivno prepoznaju da sve više zaostaju za gornjom srednjom klasom.

Sociolozi poput Ričarda Rivsa i Roberta Putnama već godinama upozoravaju da „dekompresija“ postaje problem kada se sagleda kroz generacijsku prizmu. Brže bogaćenje gornje srednje klase prati i tzv. asortativno sparivanje (obrazovani se venčavaju s obrazovanima), kao i „gomilanje američkog sna“ unutar iste društvene grupe.

Deca iz gornje srednje klase danas nemaju samo više džeparca – imaju drugačije četvrti, drugačije škole i drugačije horizonte. Apsolutna mobilnost i dalje postoji (većina živi bolje nego roditelji), ali relativna mobilnost – šansa da se pređe u viši sloj – postaje sve teža.

Suma od 140.000 dolara nije ni blizu siromaštva. Ali Velika dekompresija je toliko uvećala prosperitet gornje srednje klase da srednja klasa s pravom oseća da joj se američki san udaljava.

To nije pitanje gladi ili beskućništva – već pitanje statusa, mobilnosti i percepcije pravednosti sistema. A to su faktori koji dugoročno snažno oblikuju političku stabilnost i društvenu koheziju.