Zanat kožarstvo i obućarstvo doživelo je po svemu sudeći sudbinu mnogih drugih koji polako izumiru. Stručne škole muku muče jer nema dovoljno zainteresovane dece za ove profile. Odeljenja je sve manje.
Majstori stare, a nove generacije retko biraju zanimanja koja mogu da im donesu samostalan posao, pa nemaju koga ni da obuče.
Iako se ručno izrađeni kožni proizvodi poslednjih godina ponovo vraćaju u modu i ima kupaca koji sve češće traže unikatne torbe, kaiševe i sličnu galanteriju, put do ovog zanimanja i dalje je redak izbor mladih. Mladih koji žele da nauče ovaj zanat gotovo da nema, piše Forbes.
Zašto nema zainteresovanih za ovaj zanat
Dizajneri i zanatlije koji su ostali verni struci smatraju da je potrebno više promocije i drugačiji pristup.
Kažu da je važno da se mladima predoči da kožarstvo nije samo tradicionalni zanat, već i mogućnost za kreativan i samostalan posao.
Uz sve to, sagovornici Forbes Srbija naglašavaju da je kvalitet današnje obuće najčešće loš. Popravka je ponekad nemoguća misija. Mnogi obućari zatvorili su radnju jer nisu više videli računicu uprkos tome što su decenimama radili i do skora prenosili posao sa starijih na mlađe.
U Tehničkoj školi za dizajn kože u Beogradu upozoravaju da bi bez novih generacija zanatlija uskoro mogao da nestane deo znanja koje se decenijama prenosilo sa starijih na mlađe radnike.
Direktorka Tehničke škole za dizajn kože u Beogradu Božana Vuković rekla je nedavno za Forbes Srbija da iz godine u godinu nisu zadovoljni upisom, odnosno brojem upisanih učenika. Prošle školske godine nijednog obućara nisu upisali. Pre dve godine upisali su jedno kombinovano odeljenje – obućar i galanterista kože.
Ove godine za ta dva smera ipak imaju po desetak upisanih učenika. Tako nam je bar rečeno u julu, nakon prvog upisnog kruga.
Nedovoljno učenika u zanatskim školama
Muku muče i druge stručne škole u Srbiji. I u drugim zanatskim školama u Srbiji retko uspeju da skupe jedno celo odeljenje ovog strukovnog profila.
Vuković kaže da je kada je imenovana za direktora, bilo sedam odeljenja. Sada ih je najviše dva-tri, računajući i ostale četvorogodišnje profile u oblasti kožarstva.
Ističe da ih krajem svake godine zovu privrednici da pitaju imaju li obućara i galanterista kože. Ipak, nisu u situaciji da ih preporuče u dovoljnom broju.
Ovakvoj slici doprinosi i to što su nekada zbog većih fabrika obuće, koje su postojale, bile i veće potrebe za njima.
„Sada ima manjih fabrika koje zapošljavaju do 50-ak radnika i imaju problem sa kadrom“, kaže direktorka ove škole Božana Vuković.
Zašto nema zainteresovanih?
„Nema interesovanja za ovake profile, a apsurd je da nije reč o nečemu apstraktnom već svi nosimo materijale poput torbi, kaiševa, obuće. Posebno je važno to što oni mogu da imaju nakon škole i svoje radnje, ne samo obućarske, gde će moći da žive od svog rada. Kao galanteristi mogu da osmišljavaju, skiciraju i prave sopstvene modele“, dodaje.
Kaže da su i neki bivši učenici otvorili upravo takve studije. Ujedno su dobar primer na koji se mogu ugledati.
Dok škole ne uspevaju da popune odeljenja za obućare i galanteriste, mali proizvođači dokazuju da za ručni rad i unikatne proizvode i dalje postoji tržište.
Profesorka kaže da ima primera da učenici nakon završetka škole steknu iskustvo u nekom preduzeću, a potom otvore svoj biznis. Jedna od njih je Milena Jorgačević Nikolić.
Iskustvo je najpre stekla u jednoj nemačkoj kompaniji koja se bavila galanterijom za tašne.
Od fabričke proizvodnje do sopstvenog brenda
I tada je imala ideju da u jednom momentu počne da pravi sopstvene modele – od ideje, dizajna do izrade.
Sada baš to i radi. U svojoj radionici već dve godine pravi ženske tašne, kaiševe, novčanike, minđuše. Pretežno od kože.
Posla ima, kaže, a povremeno je njen rad uslužnog tipa, odnosno radi za druge kreatore i modne kuće.
Gledajući svoje iskustvo kaže da iz ove perspektive nije loše početi najpre sa sticanjem iskustva u nekoj firmi. Nakon stručne škole to može biti značajno.
“Nije sve u crtežu. Jedino kroz praktičan rad se vidi koliko mašina može da obradi skrivene stvari u proizvodnji, odnosno vidi se kako ceo proces teče… Za mene je to bilo dragoceno iskustvo“, ističe.
Na pitanje može li se od ovog posla živeti, odgovara da je primetno da unikatni modeli sve više dobijaju na značaju. Sve manje je onih koji žele da nose isto što ima u radnjama, bila to tašna ili garderoba.
Spremni su da ulože i više novca da bi imali nešto unikatno i da sami biraju boju i model. Osim toga, mnogi cene upravo nešto što je stvoreno rukama, odnosno ručni rad, i vraćaju se.
Na pitanje kako mlade motivisati da upisuju zanat kaže da bi više marketinga pomoglo, odnosno pokazivati im praktično šta bi mogli da rade sa znanjem koje stiču.
Takođe, dodaje da ne treba očekivati odmah veliku zaradu. Potrebno je biti na tržištu neko vreme i ostvariti prepoznatljivost da bi se mušterije vraćale i uvek kupovale kod vas, kaže Milena.
Ručni rad je na ceni
Kaže da je ovaj posao lep jer ono što stvorite svojim rukama nema cenu.
Mnoge njene kolege nisu završili ovu već neke druge škole i vremenom su se opredelili da pređu u ovu struku.
„Razlog je taj što su kreativni i dopada im se da stvaraju ovako nešto. Fino rade sada, imaju svoje brendove, vrlo često traže od mene pomoć i savet…“, priča.
Milena izrađuje aksesoare od kože. Primećuje da su materijali danas inače sve lošijeg kvaliteta. Nabavlja ga od dobavljača koji uvoze materijal iz Italije.
Metalna galanterija koja se ugrađuje u tašne pretežno se naručuje iz inostranstva. Ima i kod nas, ali svega na nekoliko lokacija.
„Kako je nema dovoljno možda ćemo morati da se okrenemo nabavci iz inostranstva i tih materijala“, dodaje.
Kako je preduzetniku koji se bavi ručnim radom
Nedeljko, koji je posao pravljenja obuće nakon srednje škole nastavio sa svojim ocem u radionici Kralj, kaže da mu je obrazovanje dalo veoma dobre smernice i da se ovaj posao, ako neko želi, može brzo naučiti.
Kreatvnost je važna u ovom poslu, a ono što je najveći izazov ovom mladom preduzetniku je, kako kaže, nepredvidivost tržišta. Odnosno što, ako bi napravili više obuće, ne znaju da li će imati kupca.
„Onda izbacujemo jedan par pa pratimo situaciju, jer ne mogu da predvidim šta će nekome da se svidi“, dodaje.
Kalup odnosno đonove uvoze, pa obuću ručno sklapaju. Materijale takođe uvoze iz Turske i Italije. Na pitanje ko danas kupuje ovakvu ručno pravljenju obuću odnosno u specijalizovanim radnjama, kaže da je primetio da im se uvek vraćaju dame, mlađe, ali i starije, koje vode računa o stilu, odnosno uz određenu torbu žele baš posebne cipele.
Jedan deo njih živi u inostranstvu, ali se po dolasku u Srbiju uvek opredeljuju za novi model.
Kada je reč o tome da je jedan od retkih među mladima koji radi ovaj posao i kada se osvrne na to da mladi ređe upisuju škole koju je on završio, Nedeljko kaže da je primetio da je problem u tome što ovu školu upisuju i oni koji se na to nisu spremili već u drugim nisu imali dovoljan broj poena.
Samim tim, kaže, nisu ni imali ideju da se time bave. „To je problem“, kaže na kraju razgovora.
Vlasnik firme Obuća Raša Milan Jovanović koji je nastavio posao koji je krajem devedesetih pokrenuo njegov otac, kaže da ne mogu da se takmiče sa velikim proizvođačima, počev od nabavke materijala.
„Naš đon košta kao ceo njihov proizvod, što je u startu neravnopravno“, kaže za Forbes Srbija.
Što se tiče kadra, kod njega rade mahom stariji ljudi i biće problem kada se oni povuku. „Da li će mladi moći i hteti da rade ovaj posao, veliko je pitanje“, dodaje.
Kako opstati?
Ni obućarima danas nije lako. „Obućar koji radi manje poslove, sitnije popravke ne može da opstane“, kaže nam Milan Nekić, obućar iz Beograda.
Dodaje da kada bi opravljao samo flekice i đonove ne bi opstao već preuzima da radi i veće poslove. To su prepravke torbi i tašni. Takođe, rešava probleme na komplikovanijim đonovima, popravlja vazdušne đonove, pa i kopačke…
Nekić koji ima više od dve decenije iskustva svedoči da je nestalo interesovanje mladih ljudi da rade ovaj posao. Svima je to zanimljivo, ali nema onih koji bi ostali i istrajali u tome da nauče zanat i time se bave.
Uz to, mnogo se promenila i obuća. Patike i cipele koje su se pravile ranije i ove današnje ne mogu da se porede. Slabo i sve manje je prave kože. Sve više dominira skaj. Nekad se takav materijal ne isplati popravljati. Ipak, uz istrajavanje i trud može da se preživi, ali ovaj posao nije ni približno onome što je nekada bilo, ističe Nekić.
„Za obućare je najmanje zainteresovanih u školama već godinama, njih skoro da nema. To je poražavajuće i pitam se kako je moguće. Da li to znači da neće ko imati da popravlja obuću, a svakako ćemo je nositi“, dodaje Milena Jorgačević Nikolić.
Izvor: Forbes
Foto: Pixabay