Iako klimatski ekstremi Srbiji redovno nanose milijarde evra štete, osiguranje u poljoprivredi nije dovoljno zastupljeno, a i kada postoji, pokriva mali deo gubitaka.
Ovogodišnja suša je drastično uticala na poljoprivredne prinose kukuruza, soje, šećerne repe i suncokreta u Srbiji. Uparivanjem dostupnih informacija o zasejanim površinama, trenutnim tržišnim cenama i zabeleženom smanjenju prinosa, može se napraviti gruba procena da bi ekonomski gubici od suše samo u proizvodnji kukuruza mogli biti između 360 i 500 miliona evra, pišu meteorolog Uroš Davidović i dr Nataša Tešić, docent na Fakultetu poslovne ekonomije Bijeljina Univerziteta u Istočnom Sarajevu na portalu Klima101.
A sveukupno, mada je do kraja 2026. ostalo nešto manje od tri meseca, već se sada sa velikom izvesnošću može tvrditi da će ova godina biti treća u nizu u kojoj će, usled klimatskih ekstrema, ukupna godišnja šteta u Srbiji biti najmanje milijardu evra.
Klimatski rizici traže i finansijsku zaštitu
Očigledno je da neksus voda-hrana-energija u Srbiji već neko vreme trpi značajne uticaje klimatskih šokova, i da su neophodna dodatna materijalna ulaganja u hidrokapital, sistem vodosnabdevanja, održivu poljoprivredu, urbano prilagođavanje…
Međutim, postoje i mere koje se odnose na organizaciju društva i privrede, koje ne moraju biti skupe, a koje mogu znatno ublažiti rizike od klimatskih ekstrema. Jedna od takvih mera je i osiguranje.
Osiguranje ne sprečava uticaje klimatskih promena. Ono radi nešto drugo: premešta gubitak sa pojedinačnog preduzeća ili domaćinstva na širi skup učesnika i kroz vreme, tako da jedan loš period ne znači kraj proizvodnje ili gubitak potrošačkih mogućnosti.
Stoga se, u kontekstu prilagođavanja klimatskim promenama, osiguranje posmatra kao instrument finansijske zaštite koji može doprineti očuvanju kontinuiteta privrednih aktivnosti i jačanju otpornosti privrednih sektora.
Sve manje polisa uprkos sve većim štetama
Prema podacima Narodne banke Srbije, broj zaključenih osiguranja rastao je gotovo neprekidno od 2005. do 2022. godine, sa samo dva izuzetka: 2009. godine (velika recesija) i 2020. godine (pandemija kovid-19). Za sedamnaest godina broj osiguranja plodova i useva gotovo se upetostručio.
Međutim, nakon 2022. godine, broj osiguranja u poljoprivredi opao je za oko 27% za svega tri godine. Pad je pratilo i smanjenje ukupne premije. Vredi imati u vidu da podaci za 2025. godinu mogu biti podložni naknadnim izmenama, ali čak i posmatrano zaključno sa 2024. godinom, reč je o prekidu trenda koji je trajao skoro dve decenije.
Ovaj značajan pad možda već sada treba posmatrati kao signal da trenutni sistem osiguranja nije adekvatan za nastupajuće klimatske rizike, naročito ako se ima u vidu da su u dve godine unutar tog trogodišnjeg perioda samo suše prouzrokovale u sumi više od 2,5 milijardi evra poljoprivrednih gubitaka.
Cena i poverenje kao prepreke osiguranju
Teško je na osnovu samih agregiranih podataka utvrditi šta stoji iza ove kontrakcije tržišta. Jedno od mogućih objašnjenja je cena. Naime, prosečna premija po osiguranju porasla je sa istorijskog minimuma od oko 735 evra u 2018. godini na oko 1.040 evra u 2024. godini, u stalnim cenama.
Drugo je poverenje. Udeo odbijenih i storniranih odštetnih zahteva u ukupno rešenim zahtevima kretao se oko 24% u periodu 2014-2018, da bi od 2019. godine porastao na oko 30%. Drugim rečima, danas otprilike svaki treći rešeni zahtev ne rezultira isplatom naknade.
Podaci NBS-a ne omogućavaju da se utvrde razlozi, niti da se odbijeni zahtevi razdvoje od storniranih, ali je teško zamisliti da takva stopa ne utiče na spremnost poljoprivrednika da ponovo kupe polisu.
Koliko je izgubljene poljoprivredne vrednosti bilo zaštićeno?
Analiza svoje autora ukazuje da je, u proseku, tokom ekstremno sušnih godina bilo zaštićeno svega 2% izgubljene poljoprivredne vrednosti.
Za procenu makroekonomskog učinka osiguranja tipično se koristi mera zaštitnog jaza, koja predstavlja udeo šteta koje nisu pokrivene osiguranjem u ukupnim ekonomskim štetama u datoj godini. Što je zaštitni jaz bliži nuli, to je pokrivenost osiguranjem veća, a vrednosti bliske jedinici ukazuju na relativno slabu zaštitnu funkciju osiguranja.
Tokom posmatranog perioda, u svih osam godina karakterisanih ekstremnom sušom, zaštitni jaz bio je veći ili jednak 0,95, a u proseku je iznosio 0,98. To znači da je u proseku bilo zaštićeno svega 2% izgubljene poljoprivredne vrednosti.
Kako smanjiti zaštitni jaz u poljoprivredi?
Da bi osiguranje pružilo veću zaštitu poljoprivrednicima, potrebno je povećati njegovu dostupnost i obezbediti pokriće koje odgovara rizicima kojima je proizvodnja izložena. To zahteva saradnju osiguravača, države i poljoprivrednika, uz povezivanje finansijske zaštite sa merama prilagođavanja klimatskim promenama.
Potreba za takvom saradnjom posebno dolazi do izražaja kod rizika koji istovremeno pogađaju veliki broj gazdinstava. Osiguranje lakše raspoređuje finansijski teret šteta kada svi osiguranici nisu istovremeno izloženi gubicima.
Grad, na primer, najčešće zahvata ograničeno područje, pa gazdinstva u drugim krajevima mogu ostati pošteđena.
Međutim, kod suše je situacija složenija. Ona može istovremeno pogoditi veliki broj proizvođača na širokom području, zbog čega osiguravači u jednoj sezoni mogu imati obaveze koje znatno premašuju premiju prikupljenu za taj rizik. Samo povećanje broja osiguranika tada nije dovoljno, jer i novouključena gazdinstva mogu biti pogođena istom sušom.
Kada rizik prevazilazi mogućnosti osiguranja
Za preuzimanje navedenog rizika potrebni su odgovarajući kapital, rezerve i reosiguranje, kojim osiguravači prenose deo svojih obaveza na druge osiguravajuće institucije. Troškovi ove zaštite mogu povećati premiju, dok ograničavanje ponude ostavlja deo poljoprivrednika bez mogućnosti da osigura proizvodnju.
Zato razvoj dostupnog osiguranja od suše zahteva širu raspodelu rizika. Jedan od mogućih pravaca jeste partnerstvo države, osiguravača i reosiguravača, sa unapred utvrđenim pravilima finansiranja i podele odgovornosti za velike gubitke.
Ceo tekst možete pročitati na Klima101
Foto: egubisch, Depositphotos