Tržište rada u Srbiji neće moći da isprati velike projekte koji se najavljuju za narednih nekoliko godina, a posebno krupan zalogaj, uz izgradnju nacionalnog stadiona, biće sajamski, stambeni i komercijalni prostor namenjen specijalizovanoj izložbi EXPO 2027. Ipak, to neće ugroziti projekat, jer se država za poduhvat težak 12 milijardi evra u kojem je investitor, oslanja na strane kompanije i na uvoz radne snage.
Kada je objavljeno da je Srbija dobila organizaciju specijalizovane izložbe EXPO 2027, koja je deo pratećeg programa iz franšize velike Svetske izložbe, vlast je najavila da će za te potrebe sagraditi novi grad na 127 hektara u Surčinu. Očekuje se nacionalni stadion, planiran mnogo ranije ali je sada bilo zgodno da se provuče kroz ovaj projekat, zatim novi Beogradski sajam, jer je njegova sadašnja lokacija ustuknula pred investicionim zaletom Beograda na vodi, kao i 1.500 stanova, komercijalnog i prostora za EXPO. Sve to će koštati oko 12 milijardi evra, uglavnom iz kredita.
Ali odmah po objavljivanju ovih planova, nametnula su se dva ključna pitanja. Prvo, čemu će služiti objekti namenski izgrađeni za tu manifestaciju kada se ona završi? Drugo, ko će izgraditi sve to i ko kasnije opsluživati kada je na tržištu evidentan manjak radne snage, od građevinara do uslužnih delatnosti?
Na prvo pitanje nema jasnog odgovora, dok se za drugo rešenje vidi u stranim radnicima, što je znatno olakšano usvajanjem novog zakona, kojim je bitno skraćena i pojednostavljena procedura dobijanja radnih dozvola. Broj onih koji te papire već imaju vrtoglavo raste, pa je 2020. izdato 13.000 dozvola, naredne godine 25.000, a prošle 35.000. Samo do juna 2023. taj dokument je dobilo 25.000 stranaca, uz procenu da će se do kraja godine ovaj broj udvostručiti. Najviše ih je angažovano u građevini, gde se procenjuje da od oko 170.000 zaposlenih trećinu čine strani radnici. Sledi poljoprivreda, ali se tu broj uzima sa rezervom. Mnogo je neprijavljenih sezonaca, kod domaćina se često zateknu „dalji rođaci“ iz Bangladeša, Kube ili Pakistana, koji „eto, malo pomažu“, pa nemaju status radnika.
Profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko kaže u razgovoru za B&F da uvoz radne snage uveliko funkcioniše i da je pored ranije prisutnih radnika iz Bosne i Crne Gore, akcenat već neko vreme na onima iz Jugoistočne Azije, Indije, Pakistana, Bangladeša, Filipina, Šri Lanke… Taj region sa oko dve milijarde ljudi nepresušan je izvor radne snage, pa nedostatak domaćih radnika neće biti „usko grlo“ za investicije, ukoliko se one finansijski realizuju. Naš sagovornik potvrđuje da su iskustva sa stranim radnicima protivurečna, od ocena da su nepouzdani i da će napustiti posao ako im se ukaže bolja prilika u nekoj od razvijenijih zapadnih zemalja, do tvrdnji da su neki od njih surovo eksploatisani i obespravljeni.
„Nedavno se pojavila jedna švajcarska agencija sa projektom kojim bi se uvoz radne snage učinio pristojnijim i humanijim, kako bi se izbegle ekscesne situacije. Takođe, domaći poslodavci se sve manje oslanjaju na ponudu raznih agencija koje im za određeni procenat uvoze radnike, već sami stupaju u kontakt sa institucijama na destinaciji gde biraju koga će angažovati. To je najčešće kod firmi koje rade zahtevnije unutrašnje, zanatske radove“, objašnjava Arandarenko.
Plate rastu, standard isti
Dodaje da prilivu stranaca pogoduje i jak trend rasta evro-plata u Srbiji. Nama se to ne čini kao bogzna šta, standard nam je isti jer rastu i cene. Ali, održavanje kursa jakog dinara učinilo je da konvertovane u devize, zarade rastu, što su kao model ranije primenjivale i zemlje poput Češke, Slovačke ili Hrvatske, sve dok nisu prešle na evro. Za one koji dolaze, razlika u zaradama koja je nekada bila mala između nas i Šri Lanke, sada je značajno veća, tako da smo postali atraktivna destinacija za Jugoistočnu Aziju.
„Ako su strani radnici formalno zaposleni, oni imaju ista prava kao i domaći, a kontrola je u nadležnosti Inspektorata za rad. Bilo bi izuzetno važno da je ta kontrola čvrsta, da sprečava damping na koji se žale naši sindikati, jer je razumljivo da su stranci došli da zarade, pristaju na prekovremeni rad ili oskudnu zaštitu. A u našem je interesu, i za poslodavce i za domaće radnike, da se njihova prava ne ugrožavaju. Druga je priča kod onih koji dolaze preko ugovora sa stranim agencijama. Oni su u statusu ’upućenih radnika’, za koje važe pravila njihovih firmi. To se uglavnom javlja kada radove izvode strane firme, i u tim slučajevima je najčešće bilo ekscesa poput vijetnamskih radnika na gradilištu Ling Longa, ili turskih u Kraljevu. Te situacije ne podležu kontroli i bilo bi jako važno da se domaće radno zakonodavstvo odnosi i na njih“, ističe Arandarenko.
Predsednik Sindikata radnika građevinarstva Saša Torlaković potvrđuje da su damping cene pod pritiskom stranih radnika jedan od većih problema, zbog čega su sindikati često reagovali.
„Ne možete u neoliberalnom kapitalizmu da zamerate investitoru što je uzeo stranca, to čini i država, najčešće kada angažuje strane firme. Sve je počelo mnogo ranije, još od izgradnje mosta kod Beške, koja je umesto domaćoj Mostogradnji poverena Alpini, ili mosta u Novom Sadu koji su gradili Španci, a na kraju dolaze Azerbejdžanci da nas uče kako da gradimo. Sve funkcioniše po poznatom sistemu: uzme se kredit od strane banke, ona dovede svoju firmu kao izvođača, a oni onda uzmu naše podizvođače. Kako mi onda da razvijamo operativu i stvaramo stabilno tržište radne snage?“, pita Torlaković.
Nestale kompanije i naslednici
Naglašava da veliki građevinski sistemi jesu uništeni, ali da ima bar tridesetak ozbiljnih firmi koje su tokom dve, tri decenije postepeno narastale.
„Sada je preduzeće od 300 ili 400 radnika veliko jer se tehnologija promenila, 4.000 kvadrata gradi 10 do 15 ljudi. Posle dolaze zanatlije, ali i tih firmi ima dosta, samo što ne mogu da dođu do velikih poslova, kao ni one koje proizvode građevinski materijal jer se u inostranstvu kupuju pločice, sanitarije, čak i rizla. Kada bi bile angažovane, domaće kompanije zajedno bi mogle da iznesu taj investicioni ciklus, naši radnici bi primali plate. To se, međutim, ne dešava, a na ruku planiranom velikom uvozu radnika ide i tek usvojen Zakon o zapošljavanju stranaca, koji je vlast verovatno tempirala baš u susret ovoj priči oko EXPO 2027“, ističe Torlaković i navodi da je trenutno na gradilištima najviše Turaka koji rade zanatske radove, dok su Indijci, kao nekada „kvantaši“, angažovani na teškim radovima.
U domaćim građevinskim firmama smatraju da najavljene investicije neće dodatno produbiti problem nedostatka radnika, jer će se kompanije koje budu angažovane potruditi da dovedu svoje ili uposle strane preko agencija. Ono što ih brine je nezvanična najava da će se, sada najbrojniji turski radnici, povući sa našeg tržišta, jer su zbog obnove objekata razorenih zemljotresom pozvani da se vrate kući.
Prema rečima Ivana Lukovića iz ivanjičkog preduzeća Iva Invest, manje firme radije se oslanjaju na domaće radnike, iako je sve manje zanatlija. „Kod mene strani radnici nisu radili, ali neke moje kolege angažovale su ljude iz Albanije, Makedonije, Turske. Kažu mi da se na njih ne mogu osloniti, nesigurni su i dešava se da budu na gradilištu mesec, dva a onda preko noći nestanu. To je gore nego da ih nemate“, smatra Luković.
Penzioneri kao zakrpa
„Srbija svake godine izgubi 50.000 potencijalno zaposlenih. Naime, kategorija oko 65 godina, koja broji 120.000 ljudi, odlazi u penziju, dok onih sa 20, koji dolaze na tržište rada, ima tek oko 70.000. Mi se delimično krpimo i zahvaljujući penzijskom sistemu koji je katastrofalan za većinu slabije plaćenih i oni su prinuđeni da nastave da rade. Uz to, imamo i odliv u inostranstvo, iako ne gubimo previše ljudi kroz trajno iseljavanje, ali će mlađi uglavnom da odu u neku od zapadnih zemalja ako im se ukaže prilika. Sve više ćemo se suočavati sa nestašicama radne snage, što je posledica ’hidraulike’ – nas povlači razvijeni Zapad, a mi povlačimo one koje možemo, sa bližih ili daljih destinacija“, kaže profesor Mihail Arandarenko.
Mirjana Stevanović
Biznis i finansije 213, septembar 2023.
Foto: Bernd Dittrich, Unsplash