Neformalno tržište privatnih časova za osnovce i srednjoškolce u Srbiji vredi otprilike oko 110 miliona evra godišnje, najmanje 30% ukupnih plata nastavnog osoblja u školama. Nadležni prosvetni organi ne žele da objasne zašto tolerišu ovaj paralelni sistem obrazovanja „na crno“. Odgovor daju istraživanja u Evropi, koja pokazuju da za razliku od zapadnih zemalja, gde su privatni časovi deo legalnog tržišta, u postkomunističkim zemljama oni su prećutno postali način da nastavnici sa malim zaradama poprave svoj status.
Oglašavanje privatnih časova u Srbiji, od devedesetih godina prošlog veka kada je bilo više štrajkova i nestašica struje nego nastave, pa do danas kada učimo onlajn, poprimilo je tolike razmere da se oglasi za časove mogu naći i na sajtu Kupujem-prodajem. Aktivni profesori, profesori u penziji, profesori bez posla, stručnjaci raznih fela, pa čak i studenti, sve su to predavači koji se na neformalnom tržištu obrazovanja u Srbiji pojavljuju kao slamka spasa za đake kojima treba pomoć u učenju.
S druge strane, „kupci“ ovakvih usluga su sve mlađeg uzrasta, jer se sa privatnim časovima počinje već tokom pripreme dece za polazak u osnovnu školu. Uči se sve, matematika, srpski, strani jezici, prirodne nauke…
Privatni časovi su najjeftiniji u manjim gradovima i na selu, gde se kreću od 400 do 800 dinara, negde do 1200 dinara. Što je veća sredina i prosečna zarada, to su veće i cene za ovakve usluge. Ali, bez obzira na razlike, način plaćanja je isti – novac se daje na ruke. To znači da ovaj vid dodatnog obrazovanja funkcioniše kao neformalno tržište, za koje nema zvanične evidencije.
Kvantitet ne daje kvalitet
Ako državna kasa ostaje prazna, da li su zahvaljujući ekspanziji privatne nastave makar đačke glave punije? Stiče se utisak da ona ne čini đake kompetentnijim i samostalnijim, kažu za B&F na Pedagoškom fakultetu u Somboru, gde se obrazuju budući učitelji.
„Zapažamo da nivo znanja opada iz godine u godinu kod većine novoupisnih studenata. Zato smo primorani da u svojim predavanjima polazimo od osnovnih znanja. Tu mislim na fundamentalna znanja iz osnovne škole, koja se nekako u toku školovanja izgube“, navodi dr Gordana Kozoderović, profesorka bioloških predmeta i metodike prirodnih nauka na Pedagoškom fakultetu u Somboru. Ona ističe da nove generacije studenata nisu u stanju da povezuju činjenice i fenomene iz svakodnevnog života, da kritički razmišljaju, formiraju sopstvene stavove zasnovane na argumentima, niti iskazuju kreativnost.
Razlike među sadašnjim i studentima od pre petnaestak godina primećuje i dr Dejan Molnar, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. „Pažnja studenata je danas kraća, a uočavam da su usmereniji na konkretna i primenljiva znanja i veštine. Navikli su na dostupnost različitih informacija i orijentisani su na digitalne tehnologije, sadržaje i načine komunikacije. Primetno je, takođe, da kada god mogu biraju pismeni način polaganja ispita, umesto usmenog, koji je ranije bio dominantan. Moj je utisak da često ne prave jasnu razliku između znanja i informisanosti“, ocenjuje Molnar.
Privatne časove u Srbiji pohađa oko 205.000 učenika
Na pitanje kako proceniti tržište privatnih časova osnovaca i srednjoškolaca, s obzirom da nema zvaničnih podataka, Molnar kaže da je to moguće ali uz niz pretpostavki. On je za B&F izveo računicu o vrednosti tržišta privatnih časova za osnovce i srednjoškolce u Srbiji, po kojoj oko 35,4% đaka pohađa privatne časove. U račun je ušao broj nastavnika, njihovo radno vreme i zarade, prosečna cena privatnog časa od 10 evra i ukupan broj učenika u redovnim školama (državnim i privatnim), koji je u prošloj školskoj godini iznosio 500.514 đaka u osnovnoj i 225.423 u srednjoj školi.
„Pretpostavimo, najpre, da neku vrstu privatnih časova pohađa 5% đaka nižih razreda, svaki treći učenik viših razreda osnovne škole i svaki drugi srednjoškolac. Ovako procenjen broj učenika koji idu na ove neformalne edukacije iznosi oko 205.000 učenika“, navodi naš sagovornik.
Dodatne pretpostavke su da se usluge privatnih časova koriste samo u toku trajanja školske godine, devet meseci godišnje, da prosečan đak na mesečnom nivou ukupno šest puta ide na časove i da jedan čas u proseku košta 10 evra. „Na bazi ove logike se može preračunati da bi tržište privatnih časova u Srbiji moglo da vredi otprilike oko 110 miliona evra na godišnjem nivou. Naime, toliko novca bi prema ovoj računici građani Srbije mogli da izdvajaju za dodatno obrazovanje svoje dece izvan formalnog školskog sistema“, procenjuje Molnar.
Profesor ovoj kalkulaciji dodaje podatak da je sa osnovcima u Srbiji prošle godine radilo ukupno 52.389 nastavnika, od čega je angažovanih sa punim radnim vremenom bilo 31.429, što je 60% od ukupnog broja. Takođe, sa srednjoškolcima je radilo 30.311 nastavnika, od čega sa punim radnim vremenom 14.417 ili 47,6%. Kada se uporedi broj učenika i profesora, dolazi se do brojke od 16 đaka na jednog nastavnika sa punim radnim vremenom u osnovnoj školi i 15,6 đaka na jednog nastavnika u srednjoj školi.
„Zarad bolje predstave o veličini ovog posla, vrednost neformalnog tržišta privatnih časova možemo uporediti sa ukupnim godišnjim fondom zarada nastavnog osoblja koje radi u osnovnim i srednjim školama sa punim radnim vremenom. Tokom 12 meseci za ovih oko 46.000 nastavnika se izdvoji približno 375 miliona evra, ako uzmemo da je prosečna neto zarada za 2023. godinu u sektoru obrazovanja bila oko 80.000 dinara mesečno. Može se zaključiti da je tržište takozvanih privatnih časova prilično obimno, dostiže 30% od ukupnih plata nastavnog osoblja u školama, mada je po svoj prilici i veće od iznetih procena“, zaključuje Molnar.
Ministarstvo prosvete i nadležna inspekcija nisu odgovorili na pitanja B&F-a da li imaju podatke o tržištu privatnih časova u Srbiji, koliko je ova vrsta paralelnog obrazovanja u skladu sa propisanim školskim programima i zašto se toleriše ovakav rad „na crno“. Odgovore nismo dobili ni od iz Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja o tome kakav je stav struke prema tržištu privatnih časova i koliko ova vrsta nastave utiče na kvalitet obrazovanja mladih.
Milijarde za „obrazovanje iz senke“
Ako kalkulacija koju je izveo profesor Molnar za Srbiju deluje neverovatno, šta reći o podatku da roditelji u Francuskoj i Nemačkoj troše više od tri milijarde evra godišnje na dodatno obrazovanje svoje dece. Ovo je pokazao izveštaj o „obrazovanju u senci“ koji je 2011. godine za Evropsku komisiju izradio Mark Brej, profesor na Univerzitetu u Hong Kongu. On je zaključio da su privatni časovi postali veoma unosan posao, što potvrđuju i noviji podaci za neke evropske zemlje.
Tako se navodi da je 2016. godine, od ukupnog broja đaka koji su u Francuskoj pohađali privatne časove, skoro polovina to činila jednom nedeljno, više od trećine dva puta, a oko 15% njih tri i više puta tokom nedelje. U izveštaju se konstatuje da su ovo velike brojke za zemlju u kojoj je pohađanje privatnih časova ranije bilo retko.
Podaci za Holandiju govore da su troškovi domaćinstava za „obrazovanje u senci“ porasli za 160% između 2005. i 2016. godine, dok je anketa među učenicima starosti od 11 do 16 godina, koja je sprovedena 2018. u Engleskoj i Velsu, pokazala da je 41% ispitanika u Londonu imalo privatne ili kućne poduke, dok je u ostatku zemlje njih 27% uzelo dodatne časove.
Istraživanja u Evropi, međutim, ukazuju na neke bitne razlike između zapadnih i istočnih zemalja kada je reč o ciljevima i poreskom tretmanu ovakvih usluga. U Zapadnoj Evropi privatni časovi prvenstveno služe za sticanje znanja koja će mladima obezbediti prednost u zapošljavanju i deo su legalnog tržišta obrazovanja. Nasuprot tome, u bivšim komunističkim zemljama privatni časovi većinom su i dalje namenjeni nadoknađivanju školskog gradiva i to je prećutno postao način da nastavnici sa malim zaradama poprave svoj status.
Studija koju je finansirao Institut za otvoreno društvo, a koja je obuhvatila devet bivših socijalističkih zemalja, od kojih su tri članice Evropske unije, pokazala je da se većina učenika priprema za fakultet na privatnim časovima.
Miroslava Pudar
Biznis & finansije 226, oktobar 2024.
Foto: Adam Winger, Unsplash