Internet je riznica najraznovrsnijih informacija, osim onih najbitnijih – o radu organa javne uprave. Teorijski, građani mogu doći do podataka od javnog značaja ako ih zatraže od državnih institucija, ali u praksi one sve češće iznalaze „kreativne“ načine kako da informacije zadrže za sebe. To je trend u celom svetu u poslednjih nekoliko godina, a u Srbiji se taj mehanizam „usavršava“ već čitavu deceniju. Dakle, može se reći da smo u nečemu trendseteri. Nažalost, to „nešto“ predstavlja pretnju po demokratiju i veoma plodno tlo za razvoj korupcije.
Pravo na pristup informacijama od javnog značaja obezbeđuju različiti mehanizmi koje države uspostavljaju kako bi građanima omogućile da dobiju željene informacije od državnih organa, institucija i javnih preduzeća. Dakle, od svih onih čiji rad finansiraju.
Od 1992. godine, kada je usvojena Deklaracija u Riju, ovo pravo je prepoznato kao ključni element održivog razvoja. Stoga su ga mnoge države unele u svoje zakonodavstvo. Prema podacima britanske neprofitne organizacije Article 19, čak 91% svetske populacije trenutno živi u zemlji u kojoj može zvanično da zatraži podatke od javnog značaja od države ili jedinica lokalne samouprave.
Ta mogućnost u Srbiji postoji od 2004. godine, kada je stupio na snagu Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. On je građanima, civilnom sektoru, medijima i drugim zainteresovanim stranama omogućio da zvaničnim putem zatraže podatke o radu organa javne uprave i javnih preduzeća, u skladu sa razvojem „slobodnog demokratskog poretka i otvorenog društva“. No, kada se sagleda koliki smo napredak ostvarili na ovim poljima u prethodne dve decenije, čini se da čuveni grafit „Demokratiju nemamo, uzmite nešto sa roštilja“ bolje od svake stručne analize opisuje otvorenost naše države.
Misteriozni javni sektor
Istini za volju, pomenuti zakon jeste doneo neke pomake, barem na početku njegove primene. „Napredak je bio vidljiv u prvih deset godina, uspostavljani su dobri standardi, a javni i civilni sektor su radili zajedno na unapređenju ovog zakona. Međutim, u poslednjoj deceniji primećujemo nazadovanje na ovom polju, sve učestaliju zloupotrebu propisa kod organa vlasti i zatvaranje institucija“, rekla je Ana Toskić Cvetinović, izvršna direktorka organizacije „Partneri Srbija“ na konferenciji „Budućnost slobode informacija”, koju je ova neprofitna organizacija realizovala uz podršku Biroa za međunarodnu borbu protiv narkotika i sprovođenje zakona (INL) i Delegacije Evropske Unije u Srbiji.
Koliko su građanima Srbije informacije od javnog značaja zaista dostupne pokazuju podaci o radu Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Poverenik je nezavisni organ kojem se građani mogu obratiti ukoliko ne dobiju tražene informacije od javnog sektora. Kada građanin to učini, poverenik proverava osnovanost njegove žalbe i, ukoliko je ona osnovana, nalaže organu na koji je upućena žalba da informacije dostavi tražiocu. Ako organ to ne uradi, što je česta praksa u Srbiji, poverenik mu može propisati kaznu u visini između 20.000 i 100.000 dinara.
Problem je što se kazna plaća novcem poreskih obveznika, pa se tako sredstva samo prebacuju sa jednog javnog računa na drugi. To može biti jedan od razloga što institucije finansirane iz budžeta nisu revnosne u izveštavanju javnosti o svom radu, ali sigurno nije jedini. Praksa iz drugih zemalja pokazuje da dostupnost informacija umnogome zavisi i od političke volje aktuelne vlasti.
„Mi vidimo da se građani, mediji i NVO sve češće žale na otežan pristup informacijama. U prvim godinama nakon osnivanja institucije Poverenika, stopa izvršenja njegovih odluka u javnim organima prelazila je 90% a danas iznosi tek 74,83%“, objavio je na konferenciji Nikola Bertolini, šef Odeljenja za saradnju Delegacije Evropske unije u Srbiji.
Škrti u informacijama, bogati u korupciji
Ovakva situacija ne odgovara ni građanima koji žele da prate rad javne uprave, ali ni medijima kojima je informisanje javnosti posao. „Mi redovno šaljemo zahteve za koje unapred znamo da neće biti ispunjeni. Institucije najčešće na te zahteve odgovore na kraju roka od 15 dana, tako što zatraže dodatnih 40 dana. Posle isteka tog roka, obično ne dobijemo tražene informacije pa se obraćamo povereniku, međutim i tu su rokovi za odgovor dugački. Na kraju, tražene podatke uglavnom dobijamo mesecima od podnošenja zahteva, kada tema koju obrađujemo više nije aktuelna. A nekad ih ni ne dobijemo“, navela je Ivana Milosavljević, novinarka Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).
Ona je dodala da novinari zato najčešće koriste i druge kanale, „pa tražimo informacije od zaposlenih u institucijama koji nam ih daju pod uslovom da budu anonimni. Sreća je što u javnom sektoru još uvek ima pojedinaca koji su svesni kako bi on trebalo da funkcioniše i koji su voljni da negde isteraju pravdu, pa makar to bilo u medijima“.
Navedene prepreke u pristupu informacijama nisu samo politički problem već i ekonomski, jer je transparentnost institucija bitan preduslov za borbu protiv korupcije, dodao je Bendžamin Vilijams, koordinator INL-a. Zato ne čudi poklapanje podataka o padu dostupnosti informacija od javnog značaja i rastu korupcije, čiji nivo je u Srbiji, prema istraživanju Transparensi Internešnal, 2023. bio najnepovoljniji u prethodnih 12 godina.
„Konspiracija“ se širi po celom svetu
Iako to nije neka uteha, podaci pokazuju da od ove boljke pate i mnoge druge države. Prema Izveštaju o pristupu informacijama od javnog značaja u 2023. koji je sačinio UNESCO, u 103 od 120 zemalja sveta zakonodavstvo prepoznaje potrebu za postojanjem institucije koja će obezbeđivati ovu vrstu komunikacije države sa građanima. U najvećem broju zemalja ta institucija je poverenik za informacije od javnog značaja. Prosečna stopa izvršenja poverenikovih odluka na globalnom nivou iznosi 77%.
Ilaria Fevola, pravna savetnica iz organizacije Article 19, ocenjuje da se situacija na ovom polju osetno pogoršala u poslednjih nekoliko godina, počev od pandemije. „Tada su institucije u mnogim zemljama počele veoma šturo da izveštavaju o svom radu, navodno zbog vanredne situacije i brige o javnom zdravlju. Zatim su usledili sukobi u različitim delovima sveta, a kao što znamo u ratu i svim većim krizama prvo strada istina“, ističe Fevola.
Nažalost, kriza u proteklom periodu nije nedostajalo, od ekonomskih do pojave ozbiljnijih posledica klimatskih promena. „Na sve to, u nekim zemljama znatno je porasla popularnost ultradesnih političkih partija koje su ulazile i u sastave vlada. Kada se pripadnici ovakvih ideologija nađu na vlasti, oni gotovo uvek redukuju finansiranje institucija i organizacija koje se bave dostupnošću informacija. Vrlo često izbegavaju da odmah imenuju poverenike za informacije od javnog značaja, već namerno puštaju da te institucije rade ’obezglavljene’, a ni sami nisu skloni deljenju informacija o svom radu sa javnošću“, konstatuje Fevola.
Ideje da se građanima naplaćuju informacije
Zbog svega navedenog, borba za pristup informacijama od javnog značaja u velikoj meri je pala na civilni sektor, i to u situaciji kada donatori širom sveta smanjuju sredstva za neprofitne organizacije koje se bave ovom temom.
Fevola primećuje i da su se, uporedo sa ovim dešavanjima, u nekim zemljama odvijale izmene zakona koje su nepovoljno uticale na slobodan pristup informacijama. Porastao je i broj država u kojima poverenici nemaju dovoljno kadrova i sredstava za efikasan rad, kao i zemalja u kojima se preterano koristi režim izuzeća kako bi se određeni organi izuzeli od obaveze da izveštavaju javnost. Ponegde se čak javljaju i ideje o uvođenju naknade za podnošenje zahteva za pristup informacijama, što je nedopustivo, ističe britanska pravnica.
„To su trendovi koje treba pomno pratiti, jer lako mogu početi da se prelivaju iz jedne zemlje u drugu“, zaključio je Uroš Mišljenović iz organizacije Partneri Srbija, moderator panela o izazovima u ovoj oblasti prava.
Marija Dukić
Biznis & finansije 226, oktobar 2024.
Foto: Stefano Pollio, Unsplash