Državne institucije najčešće prikrivaju podatke o svom radu tako što kada dobiju pitanja novinara ili civilnog sektora – prave se mrtve. Ako već moraju po Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja da dostave odgovore, oni budu besmisleni i neupotrebljivi. Ono što brine je da u Srbiji raste indeks „izvrdavanja“ i da vlasti na svim nivoima postaju sve netransparentnije. Istovremeno, „rupa“ u zakonu puni džepove grupama koje zloupotrebljavaju pravo na informacije.
Put do aktuelne i tačne informacije za medije i civilno društvo sve je trnovitiji jer državne institucije, od Vlade do lokalnih uprava, izbegavaju odgovore na neugodna pitanja čak i kada su od javnog značaja. Metode su različite, pa ili potpuno ignorišu obavezu, ili dostave neupotrebljivu informaciju poput citiranja zakonskih odredbi pri čemu ne odgovore na pitanje kako su ih primenili. Jedno od „kreativnih“ rešenja je i da na tražene podatke stave oznaku nekog stepena tajnosti, čak i kada je to potpuno apsurdno, poput rezultata analize pijaće vode ili ugovora kojima država daje na upravljanje neki javni resurs.
Nemanja Nenadić, programski direktor „Transparentnosti Srbija“ (TS), naveo je na konferenciji „Budućnost slobode informacija” da kad ne postoji volja da se obelodane podaci na koje se odnosi Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, ne pomažu ni nalog Poverenika, ni novčana kazna, niti presuda Upravnog suda koji je poslednja instanca.
„Najduži upravni spor koji vodimo odnosi se na koncesiju za beogradski aerodrom. Od Vlade smo tražili na uvid studiju opravdanosti koja je trebalo da pokaže zašto je koncesija bolja od drugih rešenja. Odbili su nas na početku, uz obrazloženje da bi se objavljivanjem narušila konkurencija u nadmetanju. Sačekali smo, potpisali su ugovor, koncesionar radi već šest godina, dobijali smo u međuvremenu pozitivne presude, ali se Vlada pravi luda. U međuvremenu dolazi resorni ministar na aerodrom i kaže kako koncesionar ne poštuje obaveze koje je preuzeo. A mi nemamo pojma koje su to obaveze”, ističe Nenadić.
On pominje i aktuelnu priču o litijumu, jer od Ministarstva finansija, nakon izjave ministra Siniše Malog da će BDP realizacijom projekta „Jadar“ porasti za 10 do 12 milijardi evra, nije dobijen odgovor na koji se period odnosi ta računica, kako se do nje došlo i koliko bi se novca po tom osnovu slilo u državni budžet i kasu lokalnih samouprava.
Ne znamo da li znamo
„Svojevremeno je Vlada zbog tog projekta donela uredbu o prostornom planu, ali ju je potom ukinula, što je Ustavni sud posle nekoliko godina proglasio nezakonitim. Nas je zanimalo da li je Republički sekretarijat za zakonodavstvo dao mišljenje za dokument kojim je ukinut prostorni plan, da li je uočio rizike koje je kasnije utvrdio Ustavni sud. Iz Sekretarijata su nam odgovorili: ’Mi ne posedujemo te podatke, obratite se Vladi’. Dakle, ili nemaju informaciju da li su uopšte davali mišljenje, ili ne poseduju to mišljenje ukoliko su ga davali“, ukazuje Nenadić.
Dodaje da je republička vlada eklatantan primer kako se opstruiše pravo na pristup informacijama, „a taktika je da šta god im se zatraži, odgovore da zahtev mora da se precizira“. Kada se to učini, opet ga odbiju sa istim obrazloženjem, pa jedini put vodi ka Upravnom sudu gde će se na presudu čekati nekoliko godina. Ali, ni to nije garancija da će se informacija dobiti, „jer Srbija nije 100% pravna država, jedino bi trebalo utvrditi da li smo polupravna ili frtalj-pravna”.
Nenadić preporučuje da se potrebni podaci traže na više adresa. Ilustruje to iskustvom organizacije TS sa programom „Skok u budućnost“ koji je predstavljen na sajtu Vlade, ali sličicama u PowerPointu, bez osnovnih podataka o projektima. Zatražili su od Vlade ali i drugih nadležnih ministarstava dokument o tome šta sve sadrži program. U sveopštem ćutanju, nekako se istrčalo jedno ministarstvo koje je potvrdilo da takav dokument, projekat u koji će se uložiti 12 do 14 milijardi evra – ne postoji.
Zbirci modela za izbegavanje pitanja doprinos daje i pravosudni sistem. Dragana Obradović, direktorka „Balkanske istraživačke mreže“ (BIRN) kaže da je još u januaru 2020. od Višeg javnog tužilaštva tražena kopija dokumenta u kojem se obrazlaže naredba o obustavljanju istrage u jednom predmetu. Tužilaštvo je odbilo zahtev, nije dostavilo dokument ni po nalogu Poverenika, ni po presudi Upravnog suda četiri godine kasnije. U međuvremenu je prestao i interes javnosti za slučaj koji je redakcija istraživala.
Beskorisni informatori
„Za otvorenost institucija nedostaje politička volja, novinarima je otežan pristup informacijama, problem nam je neujednačena praksa sudova i tužilaštava, preterana anonimizacija, rutinsko odbijanje zahteva dok se svakodnevno srećemo sa praksom curenja informacija iz tih institucija”, komentariše Obradović.
Tu ocenu deli i Kristina Obrenović iz organizacije „Partneri Srbija“. Ona naglašava da reformom pravosuđa nije rešeno pitanje transparentnosti izbora sudija i tužilaca, a da se to što Vlada ne odgovara na zahteve za pristup informacijama prenosi na druge institucije.
„Delovalo je da će primenom novih digitalnih tehnologija veći broj informacija biti na sajtovima, ali to nije postignuto. Institucija Poverenika je napravila portal sa novom verzijom informatora o radu, centralizovani sistem kojim se lakše pristupa podacima. Međutim, pokazalo se da su informatori o radu institucija potpuno beskorisni. Ne objavljuju sve informacije, nisu u istom formatu pa ih je nemoguće porediti, negde nedostaju delovi informacija, i najvažnije, podaci nisu ažurni, pa su neke objavljene plate, javne nabavke ili budžet iz 2021. ili 2022. godine, a mi smo u 2024. godini”, ističe Obrenović.
Sve češće ćutanje institucija u 37% slučajeva je razlog zbog koga se građani žale Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, a u tom broju 49% podneli su novinari.
Zlatonosna rupa
„Veliki problem je i kada se ne izvrše rešenja Poverenika. Prošle godine je procenat neizvršenih naloga iznosio 25%, ali kada se izdvoji samo kategorija novinara, 28% rešenja nije realizovano. Ove godine se ta statistika drastično pogoršala, pa je za prvih sedam meseci od ukupnog broja rešenja 29% neizvršenih, ali u grupi medijskih zahteva do traženih podataka nije se došlo u čak 50% predmeta, uprkos nalogu Poverenika“, navodi Slavoljupka Pavlović iz kancelarije Poverenika. Ona naglašava da rad državnih institucija opterećuje i veliki broj zahteva a potom žalbi koje predstavljaju zloupotrebu prava na informacije, što je već nekoliko godina unazad nova grupa problema koja opterećuje i one organe koji dostavljaju odgovore.
Na mehanizam zloupotrebe ukazuje i poverenik za informacije Milan Marinović, koji ističe da je iz Zakona o dostupnosti informacija izbrisan institut zabrane zloupotrebe prava, a potom je problem eskalirao nakon juna 2022. kada je Upravni sud objavio da u postupcima žalbe po tom zakonu, priznaje advokatske troškove. Marinović objašnjava da to funkcioniše tako što više nepovezanih osoba, 10 ili 15, istovremeno podnese zahtev za informacije manjim institucijama koje nemaju kapacitet za obimno postupanje, školama, vrtićima, mesnim zajednicama, veterinarskim stanicama, centrima za socijalni rad…
Ako nisu zadovoljni odgovorom ili on nije stigao u roku, žale se Povereniku. Iako za to postoji formular za čije popunjavanje nije potrebno pravničko znanje, angažuju advokata i odmah traže nadoknadu troškova, po tarifi od 49.500 dinara. Povereniku je počelo da stiže na hiljade takvih žalbi, a kad po njima postupa, mora istovremeno da odluči i o troškovima koji su do sada državnu kasu koštali preko 28 miliona dinara.
Zbog toga još od prošle godine ta institucija traži da se u zakon vrati zabrana zloupotrebe prava i da se uvede odredba prema kojoj stranke same snose troškove postupka. Inicijativu je krajem prošlog meseca prihvatilo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave i formirana je radna grupa za izmenu i dopunu ove regulative.
Mirjana Stevanović
Biznis & finansije 226, oktobar 2024.
Foto: Leon Lonsetteig, Unsplash