U domaćoj javnosti i dalje vladaju brojni stereotipi o preduzetništvu, od toga da kada si sam svoj gazda radiš koliko hoćeš a ne znaš šta ćeš od novca, do optužbi da se domaći privatnici bogate preko noći na račun zaposlenih i „izvrdavajući“ zakonske obaveze. A kako to zaista izgleda kada neko „od nule“ gradi uspešnu firmu? Vlasnik radi po 15 sati dnevno, snosi najveću odgovornost i posledice u kriznim situacijama, mora da bude primer zaposlenima kako treba da se radi i da gradi preduzeće koje će jednog dana uspešno poslovati i bez njega, ističu dugogodišnji preduzetnici.
„Stereotip gazde u Srbiji je da je bahat, osion, autokrata i da ima ogroman ego. Međutim, pošto nisu svi ljudi isti ne mogu ni svi preduzetnici biti isti, odnosno bahati, osioni i autokrate. Ono što je iz pomenutog stereotipa tačno, bar za većinu 
preduzetnika, je da imaju veliki ego odnosno da moraju mnogo verovati u sebe da bi se uopšte upustili u borbu koja nalikuje preživljavanju u džungli. Ali neophodno je da nauče da zauzdaju taj ego, kako bi razvijali posao i međuljudske odnose u firmi“, kaže za B&F Alan Albulj, jedan od osnivača softverske kompanije Extreme u razgovoru o tome šta su najčešći mitovi i predrasude o preduzetništvu u Srbiji.
Od svog prvog preduzetničkog poduhvata u koji se upustio 1996. sa dvojicom kolega sa studija na završnoj godini beogradskog Elektrotehničkog fakulteta, Albulj je prešao dug put do preduzeća koje danas broji preko 50 zaposlenih i nudi „softver na jednom mestu“ – licencirana rešenja kompanija kao što su ESET, Adobe, Microsoft i sopstvena poslovna rešenja za različite industrije.
Alan priznaje da kao mlad preduzetnik nije mogao ni da sanja šta će ga sve sačekati, ali da izbor ovakve karijere jeste privilegija, ukoliko ste „sazdani od čvrstog materijala“. To pre svega znači da onaj ko se upusti u preduzetničku avanturu mora biti spreman na ogroman rad i sposoban da prihvati veliku odgovornost.
„Većina ljudi misli da preduzetnik sam može da odluči koliko i kada će raditi, što je tačno u teoriji, ali u praksi se to uvek završi tako što svakodnevno radite po 15 sati dnevno. Uvek postoji nešto što bi trebalo unaprediti, ali i milion problema koje morate da rešavate, jer niko to neće uraditi umesto vas“, ističe Albulj.
Odgovoran i za sebe i za druge
U Srbiji je raširena i zabluda da je preduzetnicima život lak i da „ne znaju šta će od novca“, što je daleko od stvarnosti kada nastojite da „od nule“ napravite nešto, tvrdi naš sagovornik. „To je kao kada neko godinama trenira da bi se popeo na Mont Everest, odriče se svega, ulaže jako mnogo u taj poduhvat i na kraju kada uspe svi kažu – lako je njemu, on je na vrhu, zaboravljajući da je trebalo doći do tog vrha. Dešava se i da se analiziraju i kritikuju svi potezi koje je pomenuti planinar pravio na svom putu, iako su neki od njih bili nužni. Ja razumem da je iz perspektive salonskog filozofa lakše uočiti greške, ali iz ugla nekoga ko se na licu mesta svakodnevno bori za razvoj kompanije nekada je jednostavno teško izbeći ih“, kaže Alan.
Uostalom, dodaje, ljudski je praviti greške. Strah od potencijalnih grešaka ne bi trebalo da nas sputava ni u životu ni u poslu, tvrdi sagovornik B&F-a i dodaje: „Mislim da bi za sve nas bilo bolje da se vodimo porukom Majkla Džordana da nije bitno koliko puta ćeš pasti, već koliko puta ćeš ustati“.
Komentarišući zamerke u javnosti da domaći privatnici „zakidaju“ na platama zaposlenih, suosnivač preduzeća Extreme ne spori da sigurno ima i takvih, ali tvrdi da zdravo poslovanje na dugi rok zahteva od vlasnika sasvim suprotno – da u kriznim situacijama on preuzme najveći rizik pa i gubitak, a ne da ih prevaljuje na radnike.
„To je i te kako bitan deo odgovornosti preduzetnika. Iako poslujemo u IT sektoru koji je poznat po velikoj fluktuaciji kadrova, kod nas ona nije bila izražena zato što poštujemo ljude koji sa nama rade. Osim da stvorim nešto, stalo mi je da obezbedim svojim zaposlenima i njihovim porodicama dostojanstven i ispunjen život, kao i da ličnim primerom pokažem da se može pošteno poslovati. Smatram da takvim odlukama branim čast preduzetnika“, uveren je naš sagovornik koji je razbio i stereotip da osnivači firmi žele da njima rukovode doveka.
„Pre dve godine sam se povukao iz upravljanja i sada sam savetnik u svojoj kompaniji. Otkako sam taj posao prepustio profesionalnom menadžmentu, oslobodio sam se lepog ali i teškog bremena – da stalno razmišljam o tome kako od mojih odluka zavise drugi ljudi i njihove porodice. Predao sam upravljanje nekome ko to definitivno radi bolje od mene“, kaže Albulj, koji konačno ima više vremena za sebe i svoju porodicu.
Šta zaista znači „biti sam svoj gazda“?
Slično iskustvo i stavove ima Branislava Gajić Stanojević, jedan od osnivača i član UO Inspira grupe koja posluje u oblastima zapošljavanja, automobilizma, nekretnina, e-trgovine i osiguranja. Sve je počelo 2.000. godine, kada su brat i sestra Branimir i Branislava Gajić iz Subotice i Stefan Salom iz Beograda osnovali studentski sajt Infostud.
„Razvijali smo se na osnovu našeg rada, bez većih finansijskih ulaganja. Amerikanci su to radili iz garaže, a mi od kuće kod mame i tate, ja iz sobe beogradskog Studenjaka, kako ko… Trebalo nam je četiri-pet godina da počnemo da pravimo veće prihode i zapošljavamo ljude, uzmemo prve kancelarije… Tačno je da preduzetnici nemaju radno vreme, pogotovo u prvim godinama razvoja firme, ali ne zato što malo rade nego zato što ne znaju gde im je glava od posla“, kaže Branislava za B&F.
Istraživanja u Srbiji o tome kako mladi doživljavaju preduzetništvo pokazuju da većina anketiranih na prvom mestu ističe kao veliku prednost mogućnost da budeš „sam svoj gazda“. Šta to može da znači u praksi, zavisi i od toga šta je kome cilj. „Ako ste frilenser, radite sami ili ne želite da skalirate vaše poslovanje, moguće je raditi tako i možete biti srećni sa time, uvažavajući prednosti i ograničenja tog pristupa. Međutim, ako želite da izgradite tim i sistem koji će dugoročno poslovati i ako vi ne budete više operativno u njemu, onda je to potpuno drugačiji pristup“, ukazuje Branislava.
„U tom slučaju morate dati dobar primer kako treba da se radi i graditi ljude koji će i druge učiti na isti način, umesto da budete gazda od koga sve zavisi, koji se čeka za svaku odluku i koji radi kako želi, a drugi su samo radnici. Firme koje razumeju koliko su kvalitetni ljudi važni za uspeh poslovanja, uvek su vodile računa o njima, bez obzira kakvo je stanje na tržištu rada. Jer čak i ako možete da zamenite čoveka relativno brzo, potrebno vam je puno vremena da novog zaposlenog uvedete u posao i da on stekne iskustvo koje je imao njegov prethodnik, pogotovo ako je to iskustvo bilo značajno za firmu“, ističe naša sagovornica.
Nema opuštanja
Inspira grupa trenutno ima više od 300 zaposlenih, „što ne znači da ja sada radim malo, ali radim drugačije. Trudim se da radim pametnije, biram prioritete i prosleđujem odgovornost drugima. Ne želim da se takmičim u tome ko je zauzetiji i opterećeniji, jer to je, takođe, pogrešno“, tvrdi Branislava.
A šta je sa uverenjem da preduzetnik mora imati „nos za posao“? Branislava kaže da je takva sposobnost neophodna, ali dok je za serijske preduzetnike prepoznavanje poslovnih prilika ključno, za one koji žele svoj posao da razvijaju dugoročno to nije dovoljno. „U tom slučaju, osećaj za dobre poslovne prilike mora da se upari sa upravljačkim znanjima. Potrebno je da vidite širu sliku, da posao vodite strateški i prepoznajete najvažnije stvari koje će doneti najveću vrednost kompaniji“.
Svakome ko želi da se upusti u preduzetništvo, Branislava poručuje da mora biti spreman na stalnu borbu: „Uvek ponavljam i svojim zaposlenima da stabilni periodi traju kratko i da će se vrlo brzo nešto promeniti, na tržištu, u globalnoj ekonomiji, politici… I onda ćemo u firmi opet da se izvrnemo na glavu da se snađemo i vidimo kakva prilika leži u svemu tome, šta će biti nova potreba tržišta, ili je ona već tu“.
Marija Dukić
Biznis & finansije 228/229, decembar 2024/januar 2025
AlLes, Pixabay