Srbija se suočava sa hroničnim problemom niskog broja patentnih prijava, ali uzrok nije u nedostatku talenta, već u sistemskim preprekama. Za razliku od mnogih evropskih i azijskih zemalja, država ne pruža značajne subvencije, nema namenske programe i fondove, niti besplatne savetodavne usluge, pa Srbija ostaje radno intenzivna, prodajući radnu snagu stranim kompanijama, dok prava vrednost odlazi van granica.
U savremenom globalnom ekonomskom okruženju, intelektualna svojina predstavlja ključni pokretač rasta, inovacija i konkurentske prednosti. Patenti, kao osnovni oblik zaštite pronalazaka, nisu samo pravni instrumenti, već i ekonomski resursi koji omogućavaju komercijalizaciju ideja, privlačenje investicija i stvaranje novih radnih mesta.
Međutim, Srbija se suočava sa hroničnim problemom niskog broja patentnih prijava, što direktno utiče na njen ekonomski potencijal. Prema najnovijim podacima Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (WIPO), Srbija je u 2023. godini zabeležila samo 132 domaće patentne prijave, što iznosi oko 20 prijava na milion stanovnika. Ovo je dramatično niže u poređenju sa razvijenim zemljama: Nemačka beleži oko 800 prijava na milion stanovnika, Japan preko 1.800, a Južna Koreja čak 3.696!
Podaci pokazuju da problem nije u nedostatku talenta – Srbija ima bogatu tradiciju u tehničkim naukama, sa inženjerima i naučnicima koji su doprineli globalnim dostignućima – već u sistemskim barijerama koje sprečavaju pretvaranje kreativnosti u zaštićenu i isplativu intelektualnu svojinu.
Skupa zaštita, skromna državna podrška
Koreni problema leže u neefikasnom sistemu zaštite pronalazaka. Formalno, procedura u Srbiji deluje jednostavno – svaki građanin može podneti prijavu Zavodu za intelektualnu svojinu (ZIS) sa osnovnom dokumentacijom, uključujući opis pronalaska, patentne zahteve i crteže. U praksi, međutim, postupak je veoma složen, jer se zahteva da pronalazak bude potpuno nov, originalan i upotrebljiv u industriji.
Većina pronalazača mora da angažuje patentnog zastupnika, čije usluge koštaju između 1.500 i 2.500 evra, uz dodatne takse ZIS-a koje se kreću od 100 do 400 evra za nacionalnu prijavu. Za međunarodne prijave preko Patent Cooperation Treaty (PCT), troškovi eskaliraju na 5.000 evra ili više, što predstavlja posebno veliko opterećenje za pojedince, startapove i male firme, gde prosečna plata u Srbiji iznosi oko 700 evra mesečno.
Država ne pruža značajne subvencije, nema namenske programe i fondove, niti besplatne savetodavne usluge, za razliku od mnogih evropskih i azijskih zemalja. Rezultat je da mnogi pronalasci ostaju nezaštićeni, izloženi krađi ili se komercijalizuju u inostranstvu, gde su uslovi povoljniji.
Koliko zaostajemo za razvijenima?
Poređenje sa razvijenim ekonomijama jasno pokazuje koliko Srbija zaostaje. U Nemačkoj, program WIPANO (Wissens- und Technologietransfer durch Patente und Normen) finansira do 50% troškova patentnih prijava za mala i srednja preduzeća (MSP) i univerzitete, sa maksimalnim iznosom od 16.000 evra po projektu. Navedeno uključuje angažovanje stručnjaka i specijalista za patentiranje i komercijalizaciju, što je dovelo do porasta prijava i bolje valorizacije inovacija.
Francuska, kroz državnu banku Bpifrance, nudi subvencije do 50.000 evra i povoljne kredite za inovatore, koji su prvenstveno usmereni na MSP i početničke firme. Norveška i Švedska koriste nacionalne inovacione agencije poput Innovation Norway i Vinnova, koje pokrivaju do 70% troškova zaštite intelektualne svojine, uključujući besplatne konsultacije i podršku za internacionalizaciju.
Južna Koreja, lider u patentiranju, ide korak dalje: Korean Intellectual Property Office (KIPO) finansira do 70% troškova, a postoje besplatne „patentne klinike“ koje pomažu u pripremi dokumentacije i strateškom planiranju. U Sjedinjenim Američkim Državama, iako nema direktnih subvencija, kategorija „micro-entity“ omogućava 75% popusta na takse USPTO-a za pojedince sa niskim prihodima, uz mrežu „pro bono“ advokata kroz programe kao što je Pro Bono Program.
Tako osmišljeni modeli ne samo da smanjuju finansijske barijere, već i podstiču inovacije kroz edukaciju, umrežavanje i podršku u komercijalizaciji.
Ekonomski gubici
Ekonomski gubici za Srbiju su ogromni i višestruki. Trenutni nivo od 132 domaće prijave godišnje predstavlja samo delić potencijala. Ako bi Srbija dostigla nivo Nemačke (oko 800 prijava na milion stanovnika), sa populacijom od približno 6,6 miliona, broj prijava popeo bi se na oko 5.280 godišnje – što znači da naša zemlja gubi preko 5.000 potencijalnih patenata svake godine.
Prema podacima OECD-a i WIPO-a, stopa uspešne komercijalizacije patenata kreće se između 1% i 5%, zavisno od sektora i zemlje. Ukoliko uzmemo da se samo 1% patenata uspešno komercijalizuje, to bi značilo da Srbija gubi oko 53 profitabilna patenta godišnje. Prosečna vrednost komercijalizovanog patenta u razvijenim ekonomijama iznosi oko milion evra, kroz licence, prodaju ili razvoj novih proizvoda. Usled toga, direktan finansijski gubitak prelazi 50 miliona evra godišnje. Ako se primeni azijski model sa višom stopom komercijalizacije (2–3%), gubitak raste na 100–150 miliona evra.
Pored ovih brojki, postoji niz neizmerenih, ali značajnih indirektnih uticaja. Studije pokazuju da patenti pozitivno koreliraju sa ekonomskim rastom: svaki dodatni patent može doprineti povećanju BDP-a kroz inovacije i izvoz. U Srbiji, gde je BDP po glavi stanovnika oko 9.000 evra, nedostatak patenata održava ekonomiju koja je zavisna od niskotehnoloških sektora, poput proizvodnje i usluga.
Inovacioni paradoks
Srbija ima visok procenat visokoobrazovanih inženjera, naučnika i IT stručnjaka, kao i rastući broj naučnih publikacija. Ipak, taj potencijal se retko pretvara u patente, nove proizvode ili komercijalizovane tehnologije. Univerziteti i istraživačke institucije objavljuju značajan broj radova, ali oni najčešće ostaju u akademskoj sferi bez praktične primene.
Slično tome, domaće kompanije koriste savremene tehnologije, ali retko investiraju u sopstvena istraživanja i razvoj, pa samim tim ne stvaraju inovativne proizvode koji bi mogli biti zaštićeni i plasirani na globalno tržište. Ovaj fenomen je poznat kao „fenomen inovacionog paradoksa“ – raskorak između ljudskog i naučnog potencijala sa jedne strane i stvarnih ekonomskih rezultata sa druge.
Procena je da bi povećanje broja patenata za 10% moglo dovesti do rasta BDP-a od 0,5–1%, kroz privlačenje stranih investicija i stvaranje hajtek kompanija. Primeri poput srpskih pronalazaka u IT-u, kao što su softverska rešenja za AI, ili u medicini, poput novih lekova ili uređaja, često se patentiraju u EU ili SAD, gde profit ide inostranim firmama. Posledica je „odliv mozgova“ i gubitak tehnološke suverenosti, sa procenjenim indirektnim gubicima od dodatnih 200–300 miliona evra godišnje, kroz propuštene investicije i izvoz. Problem se proteže na sve sektore: mašinstvo, elektrotehniku, medicinu, agrotehnologiju i energetiku.
Od patenata ka prosperitetu
Umesto ekonomije zasnovane na znanju i inovacijama, Srbija ostaje radno intenzivna, prodajući radnu snagu stranim kompanijama, dok prava vrednost odlazi van granica. Prema Globalnom inovacionom indeksu WIPO-a za 2024. godinu, Srbija se rangira na 63. mestu, sa slabim performansama u patentima po BDP-u, što ukazuje na strukturni deficit.
Da bi se situacija promenila, neophodne su reforme: uvođenje subvencija sličnih WIPANO-u, osnivanje besplatnih patentnih klinika u saradnji sa univerzitetima, smanjenje taksi za MSP i edukacija o intelektualnoj svojini. Takođe, integracija sa EU fondovima poput Horizon Europe mogla bi doneti dodatna sredstva.
Bez ovih koraka, Srbija će nastaviti da gubi milijarde evra u propuštenim prilikama, ostajući ekonomski zavisna. Vreme je za strateški zaokret ka inovacionoj ekonomiji – jer patenti nisu luksuz, već nužnost za održivi rast.
Izvor: Biznis i finansije, oktobarski broj
Autor: Milena Šović** Autorka je AI Implementation Specialist & AI Content Trainer
Foto: Pixabay