Veštačka inteligencija postaje nova nafta, a GPU-ovi njene pumpe. Po prvi put, živimo u svetu gde se suverenitet države meri ne samo njenom teritorijom, vojskom i rezervama, već i time da li država ima pristup računarskoj snazi. Istraživači sa Oksforda su pokazali da je 90% specijalizovanih data centara za veštačku inteligenciju koncentrisano u SAD i Kini — ukupno 126 čvorišta. Evropa ih ima svega šest. U Africi i Južnoj Americi gotovo da ne postoje. Čak 150 zemalja ne poseduje takvu infrastrukturu.
SAD već ograničavaju izvoz najmoćnijih GPU čipova, pretvarajući isporuke “hardvera” u sredstvo politike kontrole izvoza. Za države koje vrednuju stratešku autonomiju i nesvrstanost, ovo nije filozofija, već pitanje preživljavanja u novoj ekonomiji: onaj ko kontroliše inteligenciju budućnosti, kontroliše i budućnost.
Svet više nije podeljen ideologijom, već pristupom računarskoj snazi. Saveznici velikih sila, integrisani u njihove vojne i političke blokove, dobijaju ubrzan pristup čipovima, klaud infrastrukturi i modelima — često pod posebnim uslovima. Neutralne države sa istim finansijskim potencijalom i ambicijama gurnute su na kraj reda. Na kraju, zemlja može da proglasi političku nezavisnost, ali njen tehnološki pravac se ne određuje u sopstvenoj prestonici, već negde drugde.
Paradoks nezavisnosti: Kako neutralnost postaje rizik
Paradoks: što nezavisniju spoljnu politiku država vodi, to postaje zavisnija kada je u pitanju ključni resurs 21. veka. Nesvrstanost, koja je nekad omogućavala prostor za manevrisanje, počinje da deluje kao ograničenje u svetu računarske snage. Ako pravo za razvoj sopstvene AI infrastrukture zavisi od spoljnih dozvola, suverenitet postaje uslovan. Čak i izvršni direktor Envidije Džensen Hvang — jedan od glavnih dobitnika u trci za veštačku inteligenciju — otvoreno kaže: svakoj državi treba suverena AI. “Ona kodifikuje vašu kulturu, društvenu inteligenciju, zdrav razum i istoriju – vi posedujete sopstvene podatke”.
Ovo je naročito vidljivo u Srbiji. Istorijski gledano, država je igrala značajnu ulogu u Pokretu nesvrstanih, zadržavajući sposobnost da istovremeno komunicira i trguje sa više centara moći. Danas Srbija ima snažan IT sektor i aktivne zajednice oko startapa i veštačke inteligencije — od lokalnih čvorova do univerzitetskih programa. Nedavno je pokretnut državni fond Katalitik za AI startape. Izvoz IT usluga je porastao rekordnih 20% u 2024. godini, a 41% srpskih startapa je fokusirano na AI. Zemlja već predsedava Globalnim partnerstvom za veštačku inteligenciju, a pritom ostaje izvan čvrstih geopolitičkih blokova. To znači da je pristup ključnoj AI infrastrukturi, po definiciji, manje predvidiv. Fleksibilna neutralnost koja je bila prednost godinama počinje da se pretvara u tehnološki rizik.
Decentralizacija kao izlaz: Prilika za nova pravila
U tom kontekstu, pojavljuje se alternativa centralizovanim klaudima. To su decentralizovane mreže, u kojima računarska snaga ne pripada državi ili pojedinačnim korporacijama, već samim učesnicima. Njihova arhitektura dozvoljava hiljadama distribuiranih mašina da se kombinuju i spoje u jedinstveni resurs snage, koji je dostupan putem otvorenog protokola. Pravo na korišćenje te računarske moći nije određeno političkom bliskošću, već doprinosom infrastrukturi. Time koliko snage i resursa unosite u mrežu i pod kojim uslovima ste spremni da ih pružite.
Gonka.ai se gradi upravo po toj logici: da se GPU resursi rasuti širom sveta okupe i pretvore u nezavisnu AI infrastrukturu koja se prostire širom planete — bez jedinstvenog centra koji može biti isključen ili pod pritiskom. Drugi projekti prate slične ideje. Akash eksperimentiše sa decentralizovanim opštim klaudom. Bittensor pravi mrežu čije su nagrade vezane za doprinese AI modelima i njihovom kvalitetu. Pristup se razlikuje, mehanizmi se razlikuju, ali je trend isti: računarska snaga napušta data centre velikih sila i seli se u distribuiranu mrežu, gde su pravila određena protokolima, a ne geopolitikom.
Važno je biti iskren: decentralizovani AI još uvek nije magično rešenje. Tehnologije su još mlade, postoje izazovi sa upotrebljivošću, regulativom i korisničkim iskustvom. Ali već sada nude ono šta klasični klaudi ne mogu: otporan kanal do računarske snage koji je manje zavisan od spoljnih političkih odluka. Univerziteti, kompanije i javne ustanove mogu da pokreću modele, obučavaju sisteme i razvijaju lokalne servise na mreži koja nije vezana ni za jednu državu niti za jednog regulatora. Konkurencija između centralizovanih i decentralizovanih igrača — naročito u ranim fazama ovih mreža — može značajno da smanji efektivnu cenu računarske snage, koja je ključna za države sa ograničenim budžetom za veštačku inteligenciju.
Prilika za Srbiju
Za Srbiju, ovo nije lep slogan nego konkretna šansa. Zemlja je već pokazala da deluje kao most između Istoka i Zapada — kako u politici, tako i u biznisu. Isti princip može da se proširi i na računarsku snagu.
Srbija može postati čvorište “računarske neutralnosti”: jurisdikcija u kojoj decentralizovani AI projekti mogu legalno da testiraju infrastrukturu, pokreću čvorove, grade data centre i sarađuju sa lokalnim timovima. Da bi to postigla, dovoljno je nekoliko razumnih koraka: regulatorni okvir ili sendboks za decentralizovanu mrežu, podrška pilot projektima u saradnji sa univerzitetima i tehnološkim zajednicama, kao i infrastrukturni podsticaji za operatore data centara koji su voljni da rade sa ovakvim protokolima.
Svi imaju šta da dobiju. Srpski univerziteti dobijaju novi izvor računarske snage za istraživanje i zajedničke projekte. Lokalni startapi dobijaju mogućnost da razvijaju AI proizvode bez borbe za ograničenim fondovima klauda od velikih provajdera. Država dobija alat za ojačavanje digitalnog suvereniteta koji nadopunjuje — a ne zamenjuje — tradicionalne veze između EU, SAD, Kine i drugih partnera. Globalni AI timovi dobijaju jurisdikciju gde ne moraju da se oslanjaju na političke dogovore, već na transparentna pravila igre.
Moderni suverenitet
U 21. veku, država je suverena samo u meri koja kontroliše pristup računarskoj snazi. Možete imati vojsku, Ustav, sopstvenu valutu, ali bez pristupa AI infrastrukturi, autonomija ostaje na papiru. Decentralizovane mreže ne ukidaju geopolitiku, već stvaraju paralelni sloj — infrastrukturu kojoj se pridružujete putem protokola, a ne političkog sporazuma.
Nalazimo se na tački račvanja. Ili se računarska snaga učvršćuje kao nova forma digitalne zavisnosti — gde se pristup veštačkoj inteligenciji dodeljuje po spiskovima i kvotama, a zemlje van blokova žive u stalnoj tehnološkoj neizvesnosti. Ili ta ista računarska snaga postaje instrument slobode: distribuirana infrastruktura u kojoj se vrednujete ne po pasošu, već po doprinosu mreži. Zemlje koje rano odaberu drugi put i počnu da eksperimentišu sa decentralizovanom AI steći će nesrazmernu prednost — u nauci, biznisu i politici.
Srbija ima priliku da bude među njima. Ne kao predmet tuđe AI agende, već kao jedan od aktera koji postavlja pravila nove ere računarskog suvereniteta.
Izvor: Forbes
Foto: Pixabay