Ovo je verovatno najčešća rečenica prosečnog domaćeg preduzetnika kada se povede neobavezan razgovor o ulaganju na berzi. Kako to da su još uvek toliko udaljeni berza kao najsofisticiraniji tržišni mehanizam i lokalni preduzetnici u čijoj suštini postojanja i opstanka leži razumevanje tržišta?
Konzervativan obrazac plasiranja viškova raspoloživih novčanih sredstava caruje u Srbiji u kontinuitetu, sa nekim kraćim iznimkama od početka tranzicije ka tržišnoj privredi. Ako se posmatra šira slika, i sam evropski kontinent čiji smo deo predstavlja uočljiv kontrast u odnosu na američki pristup štednji i investiranju.
U većini evropskih zemalja dominira štednja putem bankarskih depozita, skromna orijentacija ka ulaganjima na berzi i u rizične oblike poslovanja poput startapova, dok su penzioni planovi mahom orijentisani na konzervativne investicione alternative poput državnih obveznica.
U ovakvim okolnostima nije bilo realno očekivati da jedna mala istočnoevropska privreda, sa okasnelim početkom tranzicije, iznedri neke značajno drugačije investicione tokove. Štaviše, zbog specifičnih ovdašnjih uslova, naša investiciona scena izgleda još više učaurena u konzervativne planove, sa još uvek sitnim koracima ka razbijanju ovakve slike.
Nasleđe prošlosti i niska finansijska pismenost
Tome je svakako doprinelo golemo breme finansijskih prevara i nedaća iz bliske prošlosti, koje su katkad organizovane uz svesrdnu pomoć vlasti. Piramidalne štedionice 90-ih, zajmovi za preporod države i „zamrzavanje“ devizne štednje, ostali su duboko urezani u sećanju sada već starijeg dela stanovništva. Ovaj predtranzicioni period obeležila je i jedna od najvećih svetskih inflacija, što je građanima dodatno usadilo priličnu skepsu prema domaćem finansijskom sistemu.
Povratak poverenja u finansijske institucije nakon petooktobarskih promena išao je postupno. Premda je u velikoj meri vraćeno poverenje u banke, sunovrat Beogradske berze nakon izbijanja svetske finansijske krize faktički je urušio temelje neke nove klase investitora, koji su se odvažili na preuzimanje većeg rizika. Istina, veliki broj ovdašnjih građana u berzanske vode je ušao nespreman, mahom vođen zaradom pojedinaca iz svoje okoline. Ovakav pristup surovo je kažnjen krahom mladog, nezrelog tržišta akcija, koje je sa početkom svetske krize pokazalo sve anomalije od kojih je bilo satkano.
Iako se pad Beogradske berze izazvan svetskom krizom odigrao prilično davno i u međuvremenu je stasala nova generacija ulagača, posledice ovog kraha ostale su do današnjeg dana. One su se pre svega ogledale u lošem funkcionisanju institucija, slaboj zaštiti manjinskih akcionara i oskudnoj ponudi kvalitetnih finansijskih instrumenata na domaćem tržištu. Ova simbioza negativnih faktora, „zakucala“ je sudbinu domaćeg tržišta kapitala, čiji razvoj obitava još samo u državnim strategijama koje se ređaju iz godine u godinu, bez ikakvih rezultata.
Uz sve to, nivo ekonomske i finansijske pismenosti stanovništva ostao je i posle više od dve decenije tranzicije izuzetno nizak. Ne zna se da li prosečan građanin Srbije manje poznaje osnove javnih finansija („dobar je političar, stalno deli neke pare“) ili berzansko poslovanje („tamo ili propadneš ili se obogatiš“), i zato je sve češće žrtva finansijskih prevara putem Interneta („i tako sam zaradio 150 odsto za dva meseca i sad mi ne daju da povučem pare“). Nažalost, i u delu stanovništva orijentisanom ka preduzetništvu nije mnogo bolja situacija i često sami poslovi trpe zbog elementarnog nepoznavanja finansijskih principa.
Uticaj inflacije na promenu razmišljanja o ulaganjima
U takvom investicionom okruženju ne čudi da je tri četvrtine štednje građana plasirano u nekretnine, koje su i tokom najnesigurnijih vremena imale vrednost i putem rente uvek donosile kakav-takav prinos. Preostala četvrtina raspoloživog kapitala uglavnom se nalazi u bankama, pretežno u vidu neoročenih depozita, ali i sve prisutnijih gotovinskih (keš) investicionih fondova, koji predstavljaju za nijansu lukrativnije rešenje od klasičnog oročavanja štednje. Tek delić kolača čija vrednost dobacuje skoro do nivoa bruto domaćeg proizvoda (BDP) zemlje, čini najrizičnija vrsta plasmana, bilo da su u pitanju domaće i inostrane akcije, ili domaći investicioni fondovi specijalizovani za plasman sredstava u rizičniju vrstu imovine.
Pre samo nekoliko godina, malo ko je mogao pomisliti da će jedan makroekonomski faktor uticati na promenu ovdašnjeg obrasca ulaganja više nego svi napori kreatora ekonomske politike tokom dugog perioda. Visok rast inflacije koji se pojavio posle dužeg vremena, samo tokom 2022. godine obrisao je celokupnu zaradu na deviznoj štednji u bankama u proteklih deset godina. Kumulirana inflacija u proteklih nekoliko godina, pak, duboko je zašla i u samu osnovicu štednje, navodeći veliki broj građana na preispitivanje investicione strategije.
Inflacija, stasavanje novog korpusa investitora kroz sve prisutniji tehnološki sektor, te ekspanzija sadržaja o investiranju i preduzetništvu putem društvenih mreža, doprineli su velikom rastu popularnosti investiranja na tržištu akcija. Istina, ovaj rast se desio na niskoj osnovici, ali je visoko skoncentrisan u mlađem delu populacije, što daje osnovan optimizam za njegovo ubrzanje u budućnosti.
I dok je investiranje sve manje tabu tema među mlađim, obrazovanijim delom stanovništva, ovdašnji preduzetnici i vlasnici krupnijeg kapitala i dalje uglavnom neguju skepsu prema ovakvom obliku finansijskih plasmana. Starija generacija preduzetnika, stasala tokom 90-ih godina prošlog veka i u ranim tranzicionim godinama, nije pokazivala ozbiljan interes za izlazak na berzu i deljenje rizika sa investicionom javnošću. Otuda valjda logično sledi i razmišljanje da ne treba mnogo verovati onima koji profesionalno upravljaju svetskim korporacijama, pa samim tim ni da posedovanje njihovih akcija može biti prednost u odnosu na strogo kontrolisano ulaganje u sopstveni posao (ili nekretnine).
Ponude na stolu
A sa razvojem modernih tehnologija, dostupnost svetskog finansijskog tržišta i široke lepeze finansijskih instrumenata nikada nije bila veća. Posredstvom inostranih, onlajn brokera ili domaćih berzanskih posrednika, moguće je lako pristupiti bilo kom tržištu kapitala i formirati portfelj hartija od vrednosti u skladu sa ličnim sklonostima. Nedostatak početnih znanja moguće je nadoknaditi širom diversifikacijom, pa ne čudi što je najfrekventniji instrument među domaćim investitorima ETF na američki indeks S&P 500, koji i sa relativno malom količinom novca omogućava indirektnu kupovinu vlasništva u 500 najvećih američkih kompanija.
Formiranje sopstvenog portfelja akcija kompanija zahteva viši nivo angažmana, pa i specifičnih znanja, ali ni to nije nešto što je nedostižno, naročito za preduzetnike koji po definiciji prihvataju viši nivo rizika.
Premda se berze poistovećuju sa tržištem akcija, na njima je moguće plasirati ušteđevinu i u najmanje rizične finansijske instrumente, poput državnih obveznica koje su sa zamahom inflacije 2022. godine i rastom kamata donosile prilično solidne nominalne zarade, značajno premašivši kamate u bankama. Tako su krupniji domaći investitori, ali i preduzetnici sa viškom kapitala, u većem delu perioda 2022-2023. mogli pazariti evroobveznice naše države uz prinos od oko šest procenata i „fiksirati“ ovu zaradu i na duži vremenski period. Sve ovo uz više nego visoku likvidnost koja garantuje, po potrebi, momentalno povlačenje sredstava prodajom ovih dužničkih hartija na međunarodnom tržištu.
Pomenute mogućnosti su tek delić sve bogatije ponude na globalnom tržištu kapitala, dok se ovde vodi mrtva trka oko toga da domaće tržište sačini iole konkretniju ponudu potencijalnim ulagačima, a ovdašnji kapitalisti otkriju svet portfolio investicija.
Nenad Gujaničić
Biznis & finansije 240/241, decembar 2025/januar 2026.
Foto: olly18, Depositphotos