Pred zemljoradnicima će se opet naći večita nedoumica: kojim semenom i na kojim površinama zasnovati poljoprivrednu proizvodnju
Prednost stranom semenu
Ovdašnje tržište semena čine domaći instituti – Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad i Institut za kukuruz „Zemun polje“, kao i firme i međunarodne kompanije.
– Udeo semena u ukupnoj strukturi setve kukuruza ili market share varira u zavisnosti od biljne vrste. Kod nas se kukuruz seje približno na milion hektara i ukupan udeo domaćeg semena, računajući dva instituta i jednu semensku kuću, iznosi 20-22 % u strukturi setve – izjavio je za Dnevnik profesor semenarstva na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu dr Velimir Mladenov, jedan od najuticajnijih naučnika i stručnjaka u ovoj oblasti u Srbiji.
Kod suncokreta, koji, navodi on, zauzima otprilike četvrtinu površina u odnosu na kukuruz, ratari naše seme koriste svega do 20 %.
– Jedino bolja situacija je kod soje. Uljarica se seje na površinama ispod ukupnih površina pod suncokretom. Problem kod soje je dvojake prirode. Setva soje opada pošto promena klime ne godi ovoj kulturi i za koju godinu biće je teško gajiti u suvom ratarenju. Drugi razlog je taj što domaći ratari često sami umnožavaju svoje seme – kaže dr Mladenov.
Soja je, objašnjava profesor, samooplodna biljka i trend „setve sa tavana“ prisutan je kod nas.
– Ovo predstavlja ozbiljan problem, koji mora sistematski da se rešava, jer se više od polovine posejanog semena ne kupuje i udeo u preostalim posejanim površinama domaćih kompanija često je oko 70 %, dok strane kompanije ne vide preterani interes u marketingu i prodaji semena soje, s obzirom na neuređeni sektor semenarstva u Srbiji – objašnjava prof. Mladenov.
Takmičenje za udeo na tržištu
– Njima je neophodna intervencija države ili drugačije uređenje, jer istovremeno deo sredstava ulažu u razvoj nauke, a deo u semenarstvo i marketing kao njegov sastavni deo.
Do dolaska stranih kompanija pre dve decenije domaći proizvođači semena nisu bile izloženi tržišnoj utakmici i imali su prilično lak zadatak u prodaji. Proizvodili su kvalitetno seme i plasman je bio podeljen između tada najvećih instituta i igrača na tržištu – kaže prof. Mladenov.
U početku su, navodi on, strane kompanije uvozile seme u Srbiju, ali su svetski marketinški stručnjaci i menadžeri ubrzo uvideli da je ovde plodno tlo i da su mogućnosti mnogo šire.
– Iako Srbija nije otvorila poglavlje 30, koje se odnosi na ekonomske odnose sa inostranstvom, niti je članica STO, koja je predvorje Evropske unije, dozvoljen je promet semenom već duže vreme – kaže ovaj stručnjak.
Po rečima prof. dr Mladenova, nekoliko međunarodnih kompanija ima istraživačke centre, kao i stanice u Srbiji.
Neke razvijaju nauku i hibride za ovo područje i za ovde tražene FAO grupe zrenja, druge samo sprovode oglede, ali dobar deo kompanija u Srbiji i umnožava seme.
Proizvodnja semena za izvoz
– Sada, kada su domaći poljoprivrendici skoro sasvim okrenuti upotrebi stranog semenja, skoro je nemoguće intervenisati i popraviti situaciju da se na našim njivama seje naše seme.
Nažalost, nesređen agrosektor i nedostatak mera su stanje u semenarstvu doveli do ovog nivoa. Iako je bilo jasno da utakmica sa stranim kompanijama počinje, izostala je reakcija države, koja je u tom momentu možda mogla nešto da promeni i da zaštiti domaće proizvođače semena – kaže prof. Mladenov.
Poručuje da je potrebno srediti sektor semenarstva, pripremiti zakon o semenu tako da malu prednost da domaćim kompanijama, samo iz razloga da se ne ugase, i voditi više računa o uređenosti tržišta, ističući da je kvalitet semena najvažniji i da je neosporno da sve kompanije imaju zavidan kvalitet.