Brisanje je postalo deo svakodnevice, jer redovno uklanjamo fajlove, foldere i naloge koje više ne koristimo. Ali šta se zaista događa kada pritisnemo dugme „obriši“?
Proces brisanja često nije dovoljno jasno objašnjen od strane tehnoloških kompanija, piše portal The Conversation i dodaje da istraživanja ukazuju na nedostatak transparentnosti u vezi sa načinom obrade zahteva za brisanje, kao i na odsustvo jasne potvrde da su podaci zaista uklonjeni.
Ovi problemi nisu ograničeni samo na operativne sisteme. Na društvenim mrežama i različitim servisima na pretplatu, mehanizmi za brisanje podjednako su nejasni. Dodatni problem predstavlja strah mnogih korisnika da će slučajno izgubiti podatke, fajlove, fotografije i video-snimke. Taj strah je u pojedinim istraživanjima opisan terminom „diagrafefobija“. Iako ona nije priznata kao medicinska dijagnoza, istraživanja ponašanja povezanog sa digitalnim gomilanjem podataka pokazuju da neki ljudi osećaju veliku anksioznost pri pomisli da bi mogli izgubiti ili slučajno obrisati lične informacije, poput fotografija i muzike.
Zbog takvih strahova, velika količina ličnih podataka ostaje zaboravljena, ali neobrisana, što ih čini potencijalno dostupnim za zloupotrebu.
Brisanje nije isto što i uklanjanje podataka
Jedna od najčešćih zabluda je ona da brisanje znači isto što i potpuno uklanjanje podataka, odnosno da je fajl, čim nestane iz prikaza korisnika, zauvek uklonjen i da više ne može da se povrati. To uglavnom nije tačno.
Kada korisnici obrišu fajlove – prvo ih prebace u kantu za otpatke, a zatim ih trajno izbrišu – podaci se zapravo ne uklanjaju odmah. Sistem zapravo samo označi prostor koji je fajl zauzimao kao slobodan za novu upotrebu i ukloni ga iz korisničkog prikaza. Međutim, sam sadržaj često ostaje moguće povratiti odgovarajućim alatima, posebno kada su podaci kopirani na više sistema ili uređaja.
Pouzdaniji načini brisanja uključuju fizičko uništavanje medijuma za skladištenje, prepisivanje memorijskih blokova novim podacima kako bi se stari sadržaj „prekrio“, ili šifrovanje podataka nakon čega se uništava ključ za njihovo dešifrovanje.
Međutim, takve metode mogu biti skupe i često čine uređaj neupotrebljivim (na primer, kada se podaci prepisuju na magnetnim uređajima). Karakteristike infrastrukture oblaka dodatno otežavaju bezbedno uklanjanje podataka.
Slično važi i za sadržaj na javnim društvenim mrežama. Objava možda neće zaista nestati nakon brisanja jer odgovori, komentari i internet arhive mogu sačuvati tragove o njoj. Značenje obrisanog tvita, na primer, može se rekonstruisati na osnovu odgovora i pominjanja drugih korisnika.
Da li ChatGPT čuva podatke koje ste mu dali?
Još jedna česta zabluda jeste da brisanje aplikacije sa uređaja automatski briše i povezani nalog. Mnogi korisnici ostavljaju naloge u mobilnim aplikacijama neobrisane jer nisu ni svesni da oni postoje nakon što uklone samu aplikaciju.
Takvi nalozi nazivaju se „zombi nalozi“ – napušteni profili na različitim servisima, od prodavnica i skladištenja podataka, do aplikacija za upoznavanje, finansijskih usluga i platformi za striming. Milioni korisnika imaju ovakve naloge, a podaci koji se na njima nalaze mogu biti izloženi sajber napadima i curenju informacija.
Ako je teško potpuno ukloniti običan fajl, još je složenije pitanje šta se događa sa podacima koji su već postali deo sistema veštačke inteligencije. Eksponencijalni razvoj AI otvorio je pitanje da li podaci zaista mogu biti obrisani kada su već iskorišćeni za treniranje AI modela. Sistemi mašinskog učenja lako pamte podatke na kojima su trenirani, ali njihovo „zaboravljanje“ predstavlja veliki tehnički izazov.
Teoretski, ljudi u Evropi i mnogim drugim delovima sveta imaju zakonsko „pravo na zaborav“. To znači da mogu zahtevati potpuno uklanjanje ličnih podataka koje neka platforma ili kompanija poseduje. Programeri veštačke inteligencije, na primer, prema Opštoj uredbi EU o zaštiti podataka (GDPR), smatraju se kontrolorima podataka i imaju obavezu da poštuju takve zahteve.
Ipak, ne postoje jasne smernice kako bi se brisanje trebalo sprovesti u AI sistemima. Regulatori mogu zahtevati uklanjanje podataka, ali kompanije koje razvijaju veštačku inteligenciju mogu tvrditi da to zbog tehničkih ograničenja nije moguće sprovesti.
Izvor: The Conversation
Foto: marija-zaric, Unsplash