Tokom većeg dela protekle decenije, rasprave o energetici često su suprotstavljale fosilna goriva čistoj energiji. Vlade su najavljivale datume za postepeno ukidanje pojedinih tehnologija, investitori su pokušavali da predvide koje će industrije izgubiti naklonost. Energetska politika sve više se preplitala sa političkim identitetom.
Rat sa Iranom razotkrio je ograničenja takvog pristupa energetskoj politici. Kada se snabdevanje poremeti, a cene naglo porastu, vlade postaju mnogo manje zainteresovane za ideološku doslednost, a mnogo više za to da gorivo bude dostupno, snabdevanje električnom energijom pouzdano, a troškovi pod kontrolom.
Ta promena sada je vidljiva u svim segmentima energetike. Od nafte, prirodnog gasa, nuklearne energije i obnovljivih izvora, do prenosa električne energije i skladištenja. Pouka koja se nameće iz poslednje energetske krize nije da je energetska tranzicija završena ili da su fosilna goriva nekako „pobedila“. Kriza je, pre svega, potvrdila nešto što planeri energetskog sistema odavno znaju: pouzdanost i bezbednost snabdevanja moraju biti na prvom mestu. Energetska tranzicija koja ne može da obezbedi energiju tamo gde je potrebna i onda kada je potrebna, pre ili kasnije će se sudariti sa ekonomskom i političkom stvarnošću.
Uska grla u transportu promenila su način razmišljanja
Ormuski moreuz pružio je najupečatljiviji primer. Pre rata, približno petina svetske trgovine naftom i tečnim prirodnim gasom odvijala se kroz ovaj uski morski prolaz. Takva koncentracija dala je Iranu ogroman potencijal za uticaj na svetska energetska tržišta. Pokazala je koliko brzo obilne zalihe mogu praktično postati nedostupne kada se ugrozi ključna transportna ruta. Nedavni investicioni planovi širom Persijskog zaliva odražavaju nastojanje da se smanji ta ranjivost i obezbedi više načina za transport energenata mimo moreuza.
Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati proširuju naftovode i drugu infrastrukturu koja može da omogući transport većih količina nafte do luka izvan Persijskog zaliva. Izvršni direktor HSBC-a Žorž Elhederi nedavno je otišao toliko daleko da je sugerisao kako bi ulaganja u alternativne pravce mogla da učine Ormuski moreuz praktično suvišnim za transport nafte u roku od pet godina. To je verovatno preterana procena. Naročito zato što tečni prirodni gas i dalje mnogo više zavisi od ovog moreuza, ali pravac kretanja je jasan. Proizvođači iz Persijskog zaliva mnogo više vrednuju mogućnost da do kupaca stignu različitim putevima.
Značaj transporta
Saudijska Arabija ne gleda samo na naftovode. Saudijska Arabija i Singapur objavili su 26. oktobra planove za uspostavljanje aranžmana za skladištenje sirove nafte u podzemnim skladištima Džurong Rok Kaverns u Singapuru. Očekuje se da operacije počnu u drugoj polovini 2027. Navedeni cilj je unapređenje energetske bezbednosti Singapura, ali i povećanje otpornosti saudijskog lanca snabdevanja u jugoistočnoj Aziji u slučaju poremećaja. Drugim rečima, Saudijska Arabija zbog rata ne proizvodi više nafte. Ona ulaže novac kako bi nafta koju već proizvodi mogla pouzdanije da stigne do kupaca.
Ta razlika postaje sve važnija. Decenijama se o energetskoj bezbednosti prvenstveno govorilo u kontekstu rezervi i proizvodnih kapaciteta. Oni su i dalje od ključnog značaja, ali ova kriza pokazala je da transportni sistem koji povezuje proizvodnju sa potrošačima može biti podjednako važan. Barel nafte koji ne može da stigne do rafinerije ima malu vrednost za potrošača kome je potreban.
Tečni prirodni gas pokazuje zašto je geografija važna
Tečni prirodni gas pruža još jasniju ilustraciju ovog problema jer Katar ima manje alternativa. Katar je i dalje jedan od vodećih svetskih snabdevača tečnim prirodnim gasom. Ali, gotovo sav taj gas mora da prođe kroz Ormuski moreuz. Za razliku od sirove nafte, tečni prirodni gas ne može jednostavno da se preusmeri postojećim naftovodom do neke druge obale. Stvaranje alternativnog pravca zahtevalo bi transport velikih količina prirodnog gasa na drugu lokaciju, kao i izgradnju još jednog izuzetno skupog postrojenja za tečni prirodni gas i njegov izvoz.
Ta ranjivost doprinela je jednom od najzanimljivijih događaja ove godine. Kompanija Katar Enerdži počela je da obezbeđuje dugoročne isporuke tečnog prirodnog gasa iz SAD, uključujući i 20-godišnji ugovor, objavljen ove nedelje, za kupovinu do tri miliona metričkih tona godišnje iz projekta Luizijana LNG kompanije Vudsajd Enerdži. Očekuje se da isporuke počnu 2030. godine. Katar Enerdži će vremenom postati najveći kupac tečnog prirodnog gasa iz tog projekta. Tako jedan od najvećih svetskih proizvođača tečnog prirodnog gasa kupuje velike količine tog energenta iz SAD, delom zato što mu geografski položaj Amerike omogućava diversifikaciju snabdevanja koju Katar ne može lako da ostvari na sopstvenoj teritoriji.
Novi projekti
Sjedinjene Američke Države imaju znatno drugačiji geografski položaj. LNG terminali na obali Meksičkog zaliva mogu da snabdevaju kupce u Atlantskom basenu bez prolaska kroz Ormuski moreuz, dok se proizvodnja gasa u Severnoj Americi oslanja na ogromnu mrežu gasovoda, skladišnih kapaciteta i proizvodnih basena. To ne znači da je američki tečni prirodni gas imun na poremećaje, ali kupcima pruža još jedan veliki izvor snabdevanja izvan Persijskog zaliva. Rat je potvrdio da najjeftiniji kubni metar gasa nije nužno i najvredniji ako njegov transport do tržišta može biti prekinut.
Kanada donosi slične odluke. Kompanija LNG Kanada odobrila je u septembru drugu fazu projekta. Njime će kapacitet postrojenja u Kitimatu, u Britanskoj Kolumbiji, biti udvostručen – sa 14 na 28 miliona metričkih tona godišnje. Projekat azijskim kupcima obezbeđuje još jedan veliki izvor tečnog prirodnog gasa, neposredno na pacifičkoj obali, uz izbegavanje Ormuskog moreuza i dužih brodskih ruta od obale Meksičkog zaliva do Azije. Kompanija Šel izričito je navela diversifikaciju izvora energije i energetsku bezbednost kao razloge za donošenje ove odluke.
Evropa ponovo otkriva značaj energetske bezbednosti
Evropa je ovu lekciju već jednom naučila. Nakon ruske invazije na Ukrajinu, kontinent je brzo počeo da smanjuje zavisnost od ruskog gasa koji stiže gasovodima. Veliki deo tih količina zamenjuje tečnim prirodnim gasom iz SAD i drugih zemalja. Ta strategija bila je dovoljno uspešna da spreči ozbiljne nestašice kojih su se mnogi pribojavali. Ali je istovremeno učinila Evropu zavisnijom od globalnog tržišta tečnog prirodnog gasa upravo u trenutku kada je nova geopolitička kriza počela da remeti snabdevanje sa Bliskog istoka.
Rezultat je bio još jedan nagli rast cena gasa u Evropi. Referentna cena prirodnog gasa u Evropi krajem oktobra premašila je 100 evra po megavat-satu, prvi put od 2022. godine. Trgovci su procenjivali poremećaje u snabdevanju tečnim prirodnim gasom sa Bliskog istoka, hladnije vreme i smanjenje zaliha u skladištima. Evropski kreatori politike nisu odustali od klimatskih ciljeva, ali su neposredna pitanja troškova grejanja, proizvodnje u rafinerijama, cena električne energije i dostupnosti goriva ponovo izbila u prvi plan.
To nije dokaz da je evropska energetska tranzicija propala. Pokazuje, međutim, zašto tranzicija mora da uzme u obzir bezbednost snabdevanja i postojanje rezervnih kapaciteta, baš kao i emisije. Sistem sa većim udelom energije iz obnovljivih izvora, snažnijim prenosnim mrežama, dodatnim skladišnim kapacitetima, diversifikovanim izvorima gasa i stabilnim proizvodnim kapacitetima može istovremeno imati niže emisije ugljenika i biti otporniji. Greška je pretpostaviti da ostvarivanje jednog cilja na neki način uklanja potrebu za planiranjem ostalih.
Nuklearna energija ponovo je u fokusu rasprave o pouzdanosti snabdevanja
Nuklearna energija mogla bi da bude jedan od najočiglednijih dobitnika ove promene u načinu razmišljanja. Godinama su se rasprave o nuklearnoj energiji uglavnom vodile oko troškova izgradnje, odlaganja nuklearnog otpada i pitanja da li bi stare elektrane trebalo zatvoriti. To su i dalje legitimne teme za zabrinutost. Međutim, rastuća potražnja za električnom energijom i ponovljeni šokovi u energetskom snabdevanju usmerili su veću pažnju na još jednu karakteristiku nuklearnih elektrana. One proizvode velike količine električne energije neprekidno. Bez potrebe za stalnim dopremanjem goriva kroz međunarodna uska grla u transportu.
To pomaže da se objasni zašto Sjedinjene Američke Države sada izdvajaju značajna sredstva za produženje rada postojećih nuklearnih postrojenja i povećanje njihove proizvodnje. Ministarstvo energetike SAD objavilo je 27. oktobra uslovnu obavezu odobravanja zajma u iznosu do pet milijardi dolara za finansiranje povećanja proizvodnih kapaciteta i modernizacije nuklearnih elektrana iz flote kompanije Constellation Energy u Ilinoisu, Merilendu i Pensilvaniji. Prema navodima Ministarstva energetike, projekti bi mogli da dodaju gotovo 1,1 gigavat kapaciteta iz elektrana koje su već u pogonu.
Takva ulaganja teško se uklapaju u nekadašnji okvir suprotstavljanja fosilnih goriva i obnovljivih izvora energije. Isto važi i za elektrane na prirodni gas koje služe kao podrška povremenoj proizvodnji iz obnovljivih izvora, baterije koje omogućavaju prebacivanje električne energije iz jednog dela dana u drugi ili dalekovode koji prenose struju iz regiona sa viškom u područja suočena sa nestašicama. Sve te tehnologije rešavaju različite probleme u pogledu pouzdanosti snabdevanja i tržište ih sve više procenjuje upravo na osnovu toga. Ključno pitanje sve manje je kojoj političkoj opciji pripada određena tehnologija, a sve više šta svaki izvor energije doprinosi pouzdanosti sistema.
Elektroenergetska mreža postaje deo energetske bezbednosti
Ista promena događa se i na nivou elektroenergetske mreže. Potražnja za električnom energijom u SAD raste nakon godina relativno skromnog rasta, podstaknuta data centrima, proizvodnjom, elektrifikacijom i rastom stanovništva. Istovremeno, veliki deo prenosnog sistema projektovan je pre više decenija, za sasvim drugačiju strukturu proizvodnje i znatno manju potrošnju električne energije. To znači da sama dostupnost proizvodnih kapaciteta ne garantuje da električna energija može da stigne do mesta na kojima potražnja najbrže raste.
To je, u suštini, električna verzija problema Ormuskog moreuza. Sjedinjene Američke Države mogu da proizvode ogromne količine električne energije iz prirodnog gasa, nuklearnih elektrana, vetra i sunca, ali do lokalnih nestašica ipak može doći ako prenosni kapaciteti nisu dovoljni. To je jedan od razloga zbog kojih se elektrodistributivne kompanije, vlade i operatori mreža sve više usredsređuju na proširenje prenosne mreže, njenu modernizaciju, upravljanje potrošnjom, distribuiranu proizvodnju i skladištenje energije. Usko grlo više nije samo proizvodnja električne energije, već njena pouzdana isporuka.
Ova promena objašnjava i zašto se tehnologije o kojima se nekada prvenstveno govorilo u kontekstu zaštite životne sredine sve više procenjuju iz perspektive energetske bezbednosti. Distribuirana proizvodnja solarne energije može u određenim periodima da smanji zavisnost od centralizovanih izvora. Baterije mogu da obezbede kapacitete tokom sati najveće potrošnje i doprinesu stabilnosti mreže. Programi upravljanja potrošnjom i virtuelne elektrane mogu da smanje potrebu za izgradnjom novih proizvodnih kapaciteta tako što privremeno pomeraju potrošnju električne energije. Nijedno od ovih rešenja samo po sebi nije potpuno. Ali zajedno stvaraju rezervne kapacitete i alternativne mogućnosti koje su energetskim sistemima sve potrebnije.
Pragmatičnija energetska tranzicija
Rat sa Iranom ne daje razlog za napuštanje obnovljivih izvora energije. Niti znači da je svaki projekat zasnovan na fosilnim gorivima odjednom postao ekonomski opravdan. Solarna energija, energija vetra, baterije, energetska efikasnost, nuklearna energija, prirodni gas, naftovodi, LNG terminali i prenosna mreža imaju različite prednosti, ograničenja i troškove. Ono što je kriza učinila jeste da je postalo mnogo teže pretvarati se da se energetska politika može graditi oko jedne poželjne tehnologije, uz zanemarivanje fizičkih zahteva čitavog sistema.
To bi na kraju moglo da dovede do pragmatičnije energetske tranzicije. Zemlje koje raspolažu obilnim rezervama prirodnog gasa možda će ga koristiti više. Istovremeno šireći kapacitete za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora. Druge će produžiti rad nuklearnih elektrana koje je ranije trebalo zatvoriti, izgraditi dodatne skladišne kapacitete, ojačati prenosne mreže ili uspostaviti alternativne pravce za transport nafte i gasa mimo ranjivih uskih grla. U mnogim slučajevima vlade će istovremeno primenjivati nekoliko takvih strategija, jer postojanje rezervnih opcija po definiciji zahteva više od jednog rešenja.
Izvor: Forbes
Foto: Pixabay