Stvaranje novih sorti voćaka je kreativan i isplativ posao, ali istovremeno složen i prilično neizvestan jer od oplemenjivanja do priznavanja novih sorti prođe i po dve decenije, a nakon toga i još nekoliko godina za njihovu sertifikaciju pre nego što se krene u proizvodnju. Mada su u Institutu za voćarstvo Čačak do sada stvorili 43 sorte ralizičitih voćaka, od kojih su neke zaštićene u zemljama EU, ovdašnji proizvođači voća i dalje ne koriste dovoljno prednosti koje im omogućava domaća nauka.
Pozna plava, Valjevka, Petra, Divna, Sofija, Nevena, Julija… To su imena sorti šljiva višanja, breskvi i drugih voćaka koje su stvorili stručnjaci Instituta za voćarstvo Čačak, a čiji istraživački rezultati su priznati širom našeg kontinenta i u brojnim državama Evropske unije. Tako su sorte šljive Čačanska rodna, Čačanska lepotica, Čačanska najbolja i Valjevka sa ekskluzivnim pravom razmnožavanja svrstane u sortiment razvijenih evropskih zemalja, a sorta Pozna plava (Cacaks Spte) je zaštićena na teritoriji EU za period od 2009. do 2039. godine. Institut ima ugovor sa nemačkim rasadnikom Ganter/Marken-Baumschule o zastupanju i zaštiti licencnih prava ove sorte šljive, a sličan ugovor je potpisan i sa engleskom firmom MeiosisLimited kada je reč o umnožavanju sorte kupine Čačanska bestrna na teritoriji EU, navodi samo neke od primera dr Milan Lukić, direktor Instituta za voćarstvo Čačak.
Ovaj institut, inače jedini u Srbiji koji je ovlašćen za sertifikaciju svih vrsta voćaka, raspolaže predosnovnim sadnim materijalom sopstvenih sorti šljive, kao i komercijalno najznačajnijih sorti maline. Multidsiciplinarni tim stručnjaka čačanskog instituta koristi za istraživanja 140 hektara zemljišta, a tokom više decenija sistematskog oplemenjivačkog rada stvorene su 43 sorte jabučastih, koštičavih i jagodastih voćaka, među kojima je samo prošle godine bilo 15 sorti šljive. Naime, od 42 miliona stabala šljiva koliko ih trenutno ima u Srbiji, čak 40 odsto je stvoreno u čačanskoj laboratoriji i okolnim poljima, kao i najveći broj drugih sorti voćaka jer se ovim poslom, „i pored toga što je jako kreativan, bavi mali broj naučnih institucija u našoj zemlji“, konstatuje sa žaljenjem naš sagovornik. Prošle godine, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine je Institutu dalo dozvolu da se bavi komercijalnom proizvodnjom sertifikovanog sadnog materijala najviših kategorija u laboratorijskim uslovima – metodom kulture tkiva.
Kakav sadni materijal, takva proizvodnja
Trenutno, u postupku priznavanja je devet perspektivnih selekcija različitih vrsta voćaka, kaže Lukić i ističe da od početka postupka oplemenjivanja do priznavanja nove sorte prođe od 15 do 20 godina. Prvo se odaberu roditeljski paravi a potom se, najčešće, primenjuje metoda planske hibridizacije, odnosno kontrolisanog ukrštanja najboljih osobina „roditelja“ shodno cilju oplemenjivanja – kakve osobine treba da ima nova sorta u pogledu svog sastava, otpornosti na bolesti i pogodnosti za preradu.
Hibridni plodovi se seju u saksije u stakleniku da bi se, za godinu ili dve, proizveli hibridni sejanci. Među njima se vrši izbor najboljih na osnovu višegodišnjih ispitivanja o kvaliteta ploda, rodnosti, otpornosti na nepovoljne spoljne uslove i druge faktore, u zavisnosti od vrste voćaka. Perespektivni hibridi se, zatim, kaleme na odgovarajuće podloge i formiraju se eksperimentalni zasadi, čije osobine se prate i upoređuju sa zasadima standradnih sorti koje dozrevaju u istom periodu.
Taj postupak takođe traje nekoliko godina, kako bi se „ponašanje“ potencijalnih kandidata za nove sorte ispitalo u različitim vremenskim okolnostima i tek onda se izdvajaju hibridi sa najboljom kombinacijom željenih osobina i prijavljuju Komisiji za priznavanje sorti u Ministarstvu poljoprivrede. Sve navedeno pokazuje i drugu stranu ovog kreativnog posla, a to je kaže Lukić da je proces oplemenjivanja kontinentalnih vrsta voćaka veoma dug i krajnje neizvestan.
Da bi nova sorta, potom, bila uvedena u proizvodnju, neophodno je sprovesti postupak sertifikacije. On obezbeđuje dobijanje predosnovnog, osnovnog i sertifikovanog materijala koji se kasnije koristi za dobijanje sertifikovanih sadnica namenjenih zasnivanju zasada. Postupak sertifikacije traje i do nekoliko godina, ali taj period može značajno da se skrati ako se on obavlja uporedo sa postupkom priznavanja nove sorte, napominje Lukić. Pošto se zasnuje matični zasad i krene u proizvodnju, veoma je važno da se ona odvija pod kontrolom nadležnih stručnjaka i državnih institucija, jer kako objašnjava naš sagovornik, sadni materijal je presudan za uspeh i ako se tu počine greške, one se više ne mogu ispraviti ma kakve mere se kasnije preduzimale.
Preterano oslanjanje na prirodne uslove
Na pitanje koliko nauka doprinosi razvoju voćarstva, Lukić odgovara da ono zauzima značajno mesto u domaćoj poljopriverdi, ali ne i vodeće, iako za takvu poziciju ima realne potencijale. Ako se pogleda statistika, voćnjaci zauzimaju 4,8 odsto ukupnog poljoprivrednog zemljišta, a proizvodnja voća čini 11 odsto vrednosti poljoprivredne proizvodnje i zajedno sa prerađevinama učestvuje u strukturi izvoza poljoprivrednih proizvoda sa 17 procenata. No, uprkos povoljnim agrarnim i klimatskim uslovima, kod većine domaćih proizvođača voća uočljive su brojne manjkavosti, počev od neodgovarajuće strukture sortimenta i zastarele tehnolgije, pa je zato i malo finalnih proizvoda sa dodatom vrednošću.
U domaćem voćarstvu je primetno preterano oslanjanje na komparativne prednosti koje obezbeđuju prirodni uslovi, umesto da se u proizvodnji i preradi primenjuju nova znanja iz oblasti biologije i ekologije voćaka, ocenjuje Lukić. On kao jednu od mogućnosti za unapređenja voćarske poljoprivredne proizvodnje, a koja se sprovodi u Institutu za voćarstvo Čačak, navodi proizvodnju sadnica najkvalitetnije maline. Institut, takođe prati i kretanja na tržištu, pa shodno sve većem interesovanju potrošača za zdravstveno bezbednu hranu, uključujući i organske proizvode, stručnjaci u ovoj naučnoj instituciji rade i na proizvodnji sadnica maline, sorte Wilamette, po principima organske poljoprivrede. Zasad je zasnovan prošle godine na površini od jednog hektara i ove godine se očekuje proizvodnja od 25.000 do 30.000 sadnica, a od treće godine od 120.000 do 150.000 organskih sadnica maline.
Lukić dodaje da Institut doprinosi unapređenju domaćeg voćarstva i kroz uspešnu saradnju sa brojnim preduzećima, posebno kroz zajedničke projekte koje pokreću nadležna republička ministarstva, inovacioni centri, poljoprivredni fakulteti, instituti koji se bave srodnim delatnostima, naučna i stručna udruženja, ali i mnogi gradovi i opštine. Takođe, ova naučna ustanova uspostavlja različite vidove poslovno-tehničke saradnje sa voćarskim rasadnicima, kao i sa vlasnicima malih i srednjih preduzeća koja se bave poljoprivredom.
Danijela Ilić