U prilog tome da razlozi zbog kojih mnoge centralne banke uvećavaju zlatne rezerve ne slute na dobro, govori i to da se sopstveni trezori za čuvanje zlata sve više pretpostavljaju stranima, te sve učestaliji zahtevi da se „domaće“ zlato, ili barem njegov veći deo – vrati kući.
Kada bi se radilo istraživanje o tome šta je „tiha patnja“ najambicioznijih pljačakaša, verovatno bi se u samom vrhu liste našli trezori američke centralne banke (FED). Prvo, Sjedinjene Države su i dalje svetski rekorder sa 8133,5 tona sopstvenih zlatnih rezervi, od kojih se navodno oko 60% čuva u Kentakiju, nešto preko 20% u Njujorku, i nešto manje od toga u Denveru, u Koloradu. Drugo, procenuje se da od ukupnih zlatnih rezervi u svetu, države čuvaju preko tri četvrtine u trezorima u inostranstvu, a najviše u trezorima Federalnih rezervi SAD – čak 60 zemalja sa svih kontinenata.
Ozbiljan konkurent FED-u na ovom tržištu je centralna banka Engleske (Bank of England). Velikoj Britaniji su svoje zlato poverile države Komonvelta, niz evropskih zemalja, a Meksiko je do nedavno čuvao čak 95% svojih zlatnih rezervi u Londonu. Deo stranog zlata u Engleskoj banci se smešta na osnovu ugovora o čuvanju, pri čemu strani klijenti plaćaju za tu uslugu. Deo zlata je na depozitnim računima, i u tom slučaju ulagač dobija obračunatu kamatu. U toj banci, smeštene su i zlatne rezerve organizacija pod zajedničkim nazivom „bullion banks“ (privatne banke koje rade sa fizičkim zlatnim ingotima).
Procenjuje se da je samo početkom 2013. godine, u centralnoj banci Engleske bilo oko 5,1 hiljada tona stranog zlata, a u američkim Federalnim rezervama 6,2 hiljada tona. Pri tom, odluke pojedinih država da baš tu smeste svoje zlato nisu uvek bile zasnovane na „vrhunskom korisničkom iskustvu“, već i na ucenama SAD i Velike Britanije da se, za uzvrat, neće mešati u njihove unutrašnje prilike i podrivati aktuelnu vlast.
Zlatni patriotizam
U međuvremenu, kako je bivalo sve izvesnije da se neizvesnost na globalnom tržištu povećava i da preti nova ekonomska kriza, zlato je ponovo postajalo sve popularnije „utočište“. Nakon rekordnog nivoa zlatnih rezervi u prošloj godini, pomama za zlatom se nastavlja i u ovoj, što dokumentuje izveštaj Svetskog saveta za zlato (WGC). U njemu se navodi da su u prvom kvartalu 2019. globalne rezerve zlata porasle za 145,5 tona, što je rast od 68% u odnosu na isti period lani i ujedno najveći porast globalnih rezervi za ovaj period od 2013. godine.
U prilog tome da razlozi za takvo ponašanje centralnih banaka ne slute na dobro, govori i to da se sopstveni trezori za čuvanje zlatnih rezervi sve više pretpostavljaju stranima, te sve učestaliji zahtevi da se „domaće“ zlato, ili barem njegov veći deo – vrati kući. Poslednjih godina, ovakav trend je postao vidljiv gotovo u celoj Evropi, a prethodnih meseci vesti o takvim zahtevima stižu iz Austrije, Italije, Francuske, Rumunije, Mađarske…
Holandija je nedavno iz FED-a već premestila zlato vredno pet milijardi dolara, što je petina njenih rezervi, pa je sada trećina rezervi u Amsterdamu, trećina u Njujorku, a po petina u Otavi i Londonu. Rumuni, koji 65% zlatnih rezervi čuvaju u inostranstvu, usvojili su u aprilu ove godine nacrt zakona kojim se traži od centralne banke da vrati u zemlju svo zlato koje se čuva u Banci Engleske. Rumunska centralna banka je podržala ovakav zahtev, uz ocenu da se nacionalna ekonomija dovoljno stabilizovala, te da nema više potrebe da se plaćaju naknade za držanje zlata u inostranstvu. Protivnici pomenute inicijative, međutim, smatraju da bi vraćanje zlata ugrozilo sposobnost vlade da se zadužuje na međunarodnim tržištima, posebno u slučaju nove recesije, kao i da bi vraćanje zlata u zemlju bio skup proces.
Najveća evropska ekonomija i država koja odmah iza SAD ima najveće zlatne rezerve, Nemačka, još od izbijanja svetske finansijske krize 2008. godine trpi jake pritiske u javnosti da svoje zlato vrati kući. Nemačka je tokom hladnog rata najveći deo zlatnih rezervi izmestila u trezore centralnih banaka u Njujorku, Londonu i Parizu, ali sada više od polovine svojih 3.400 tona čuva u sopstvenim trezorima, ostatak u Londonu i Njujorku, dok su rezerve čuvane u Francuskoj u potpunosti povučene zaključno sa 2017. godinom. Potonji potez se komentariše kao preventiva od „crnog scenarija“ ukoliko bi došlo do kraha evrozne i krize zajedničke valute.
Švajcarska, koja je 1999. godine sa 2.590 tona zlatnih rezervi bila ispred Nemačke, odnosno druga država u svetu po zlatnim rezervama odmah iza SAD, objavila je 2013. godine, po prvi put u svojoj istoriji, gde čuva sopstveno zlato: dve trećine kod kuće, 20% u Banci Engleske, a 10% u centralnoj banci Kanade. Premda je švajcarska centralna banka po izbijanju svetske krize takođe bila pod pritiskom pojedinih partija da uveća zlatne rezerve umesto da prodaje zlato, te da ono koje drži u inostranstvu vrati u zemlju, građani su na referendumu odbili takve zahteve.
Rusija FED-u ne veruje
Stanovnici Rusije ne moraju da lome glavu oko takvih problema, sve kada bi ih neko i pitao, jer Rusija FED-u ne veruje, niti ikom drugom, pa celokupne zlatne rezerve koje su dostigle 2.168 tona drži isključivo u nacionalnim trezorima. Ona, doduše, nema sopstveni Fort Noks, tako da se oko 67% rezervi nalazi u trezorima centralne banke u Moskvi, a ostalo je u Sankt Peterburgu i uralskom gradu Jekaterinburgu. Rusija je 2017. postala peta u svetu po količini zlatnih rezervi, smenivši na tom mestu Kinu, iako je imala svega 387 tona zlata 2005. godine, kada je ruska vlada održala sednicu isključivo zbog dogovora o povećanju zlatnih rezervi. U protekloj deceniji, Rusija je proizvela oko 2.000 tona zlata, a zvanična Moskva planira da do 2030. podigne proizvodnju na 400 tona godišnje i stoga nastoji da se bliže poveže sa proizvođačima zlata na drugim kontinentima, posebno u Africi.
Nasuprot Rusiji, Turska je kao decenijski američki saveznik čuvala svoje zlato u trezorima FED-a, ali je poslednjih godina, naročito posle neuspešnog vojnog puča, promenila stav i vratila 220 tona u sopstvene trezore. Trenutno, njene ukupne zlatne rezerve iznose 294 tone, a samo prošle godine iz Njujorka je vratila 28,7 tona – više od celokupnih zlatnih rezervi Srbije.
Zemlje bez zlatnih rezervi, poput Kanade koja trenutno nema ni gram zlata jer njena vlada smatra da postoje bolje opcije za ulaganja, ipak su izuzetak. Od 193 zemlje članice Ujedinjenih nacija, samo njih desetak nema svoje rezerve zlata, a među njima su dve iz Evrope – Norveška i Hrvatska. Za razliku od Norveške, Hrvatska ne spava na nafti, ali je 15,5 tona zlata nasleđenih od bivše SFRJ, prodala u periodu od 2001. do 2005. godine za ukupno 148 miliona dolara i danas nema zlatne rezerve. Hrvatska je ovakvu odluku donela u vreme kada su zlato prodavale brojne zapadne centralne banke, smatrajući da se ne isplati držati imovinu koja ne donosi kamate, a cena joj pada i iziskuje troškove oko čuvanja. Ipak, brojne kritike u hrvatskoj javnosti zbog takve odluke – za koju se ni do danas ne zna ko ju je konkretno doneo i da li je to bilo pod pritiskom MMF-a – sada su još učestalije zbog nagoveštaja nove krize. U njima se, između ostalog, ističe kako za razliku od dolara i evra, zlato nema politički miris i boju, te da bez zlatnih rezervi, Hrvatska praktično nema ni mogućnost da vodi monetarnu, ali i svaku drugu politiku potpuno nezavisnu od Sjedinjenih Država i Evropske unije.
Srpsko zlato
Prema saopštenju Narodne banke Srbije, naša zemlja trenutno ima 20,8 tona zlatnih rezervi, od kojih se 95% čuva u zemlji, a u planu je da se postojeće rezerve zlata do kraja 2019. uvećaju na 30, a do kraja 2020. i na 50 tona. Prema zvaničnim informacijama, centralna banka je do sada kupovala zlato isključivo na lokalnom tržištu i to otkupom zlatnih poluga iz domaće proizvodnje, odnosno iz RTB-a Bor. Prema službenoj statistici o proizvodnji plemenitih metala koja se u Boru vodi od 1938. godine, do danas je u RTB-u proizvedeno preko 160 tona zlata. Zlato koje RTB proizvodi ostaje u Srbiji, zato što imaju obavezu da sve proizvedene količine prvo ponude NBS, a tek ako bi ona odbila, što se do sada nikada nije dogodilo, borsko zlato bi moglo da se ponudi na tržištu.
Vladimir Adonov
Članak je prvobitno izašao u publikaciji Finansije Top 2018/19 časopisa Biznis & Finansije