Zvanične informacije o tome koliko je preostalo državnih apoteka i kakva će biti njihova sudbina nisu dostupne niti se mogu dobiti od nadležnih. Iako primeri da se prostorije apoteka u javnom vlasništvu iznajmljuju ne samo privatnim apotekarima već i bankarima, trgovcima ili krojačima sugerišu da se niko sistemski ne bavi tim problemom, upućeniji tvrde da je sačinjen „recept“ kako da u „privatizaciji bez privatizacije“ pojedinci dobro profitiraju.
Pouzdane informacije o tome koliko sada u Srbija ima apoteka u javnoj svojini i koliko ljudi zapošljavaju u Ministarstvu zdravlja nije moguće dobiti. Na ta, kao i druga pitanja „Biznisa i finansija“ koja se tiču budućnosti ljudi koji rade u državnim apotekama u tom ministarstvu nisu želeli da odgovore. Preme nezvaničnim informacijama, o tome treba da odluči premijerka Ana Brnabić, koja se poslednji put o toj temi izjasnila pre tri godine, kada je rekla da je privatizacija državnih apoteka „otvorena opcija koja je na stolu, mada je reč o komplikovanom političkom pitanju“.
Sve do 2001. godine bilo je poželjno raditi u državnim apotekarskim ustanovama jer su plate bile iznad proseka, ali tada su one prestale da budu direktni budžetski korisnici i propisana im je linearna marža od 12 odsto na lekove. To je značilo da su same morale da zarade za sve troškove i prihodi su im zavisili od prodate količine lekova i njihove cene. U to vreme su već imale i jaku konkurenciju u privatnim apotekama, koje su velike zarade ostvarivale od komercijalne prodaje – kozmetičkih sredstava, higijene, obuće…
Država uštedela, državne apoteke propale
Dodatni problemi nastaju 2002. godine, kada je primarna zdravstvena zaštita, pa time i apoteke, prešla u nadležnost lokalnih samouprava, tako da su na rukovodeća mesta često postavljani nesposobni partijski ljudi. Još slabije poslovne rezultate apoteke počinju da knjiže od 2012. godine, kada su primorane da lekove nabavljaju preko centralizovanih javnih nabavki koje sprovodi Republički fond za zdravstveno osiguranje.
U Ministarstvu zdravlja su tvrdili da je to dovelo do ušteda u državnoj kasi, a državne apoteke su dokazivale da su bolje prolazile kad su same nabavljale lekove na tender. Naime, RFZO nabavke sprovodi na osnovu najniže ponuđene cene, a ne ekonomski najpovoljnije ponude preko koje su apoteke ostvarivale popuste. Pri tom, nisu mogle da smanjuju rashode na način kako su to činile privatne apoteke – smanjenjem broja zaposlenih i umanjenjem njihovih primanja, jer propisi nalažu koliko svaka apoteka treba da ima zaposlenih i kolike su njihove plate.
Sve to, a pre svega loše upravljanje, nenamensko trošenje novca, zalihe u magacinima i nelojalna konkurencija privatnih apoteka koje su 2013. godine dobile mogućnost da izdaju lekove na recept, dovelo je do toga da je dug državnih apoteka prema dobavljačima od 2014. do 2016. godine uvećan na oko 4,6 milijardi dinara. Većini njih su računi bili u blokadi, nisu isplaćivane zarade, radile su bez grejanja, struje, telefona, pa kako lokalne samouprave nisu mogle iz svojih bužeta da pokrivaju njihove gubitke, spas su počele da traže u iznajmljivanju prostora, javno-privatnom partnerstvu, koncesiji ili stavljanju katanca do nekih boljih dana.
Ostala jedna, za ne daj bože
U apotekarskim udruženjima procenjuju da je trenutno manje od 1.000 apoteka u državnom vlasništvu. U zakup su svoje prostorije dale apotekarske ustanove u Šapcu, Kikindi, Gornjem Milanovcu, Apatinu, Somboru, Sremskoj Mitrovici … Zakup je ugovoren na različit vremenski period, od pet do 15 godina, što znači da nije bilo nikakvog signala iz resornog ministarstva da se sprema neko sistemsko rešenje. Zakupci su najčešće bili privatni apotekari, ali i bankari, trgovci, krojači…
U Novom Sadu su državne apoteke, koje su imale dug od skoro 233 miliona dinara, u junu ove godine dobile koncesionara na 15 godina, lanac privatnih apoteka „Benu“. Ta kompanija koja posluje na 370 lokacija u Srbiji, a deo je nemačke grupacije „Feniks“, preuzela je 28 novosadskih apoteka i 46 njihovih radnika, i za to gradskim vlastima platila pola milijarde dinara. Apoteka „Novi Sad“, kao državno vlasništvo, nastavila je da posluje u samo jednom objektu, a razlog je, kako je objašnjeno, „za ne daj bože, ako bi došlo do neke nestašice lekova“.
Koncesija je primenjena i u Zrenjaninu, gde je državne apoteke preuzela novosadska Apoteka „Janković“ na period od 15 godina. Model javno-privatnog partnerstva, sa elementima koncesije, biće sproveden i u Kruševcu, gde je lokalna vlast donela odluku o pokretanju postupka traženja partnera za upravljanje apotekarskom ustanovom koja ima gubitke od 348 miliona dinara.
Gde je interes građana?
Predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije Rade Panić kaže da ni on ne uspeva da dođe do podataka koliko u Srbiji ima državnh apoteka, ko plaća njihove dugove i da li se sprema neki „recept“ kako bi se rešilo sadašnje „haotično stanje“.
„Ti podaci se namerno skrivaju, plan Vlade je da sve, pa i apoteke, postanu privatna svojina, ali da se to sprovede daleko od očiju javnosti. Jasno je da se pravi ustupak velikom kapitalu i ličnim interesima, zanemaren je interes građana i njihovo pravo da u svakom trenutku imaju lekove i to tamo gde žive, a ne da privatnik određuje da li mu je interes da u nekom naselju zatvori apoteku ili da je otvori nekoliko metara od državne“, rekao je Panić za „Biznis i finansije“. On smatra da državne apoteke itekako mogu da budu konkurentne privatnim jer je njihovo poslovanje u ranijem periodu, kad se „iz vrha države nije navijalo za privatizaciju“, pokazalo da su profitabilne kad imaju stručnu upravu.
Jedna od retkih apotekarskih ustanova koje i sada posluju profitabilno je Apoteka „Beograd“. Direktorka te ustanove Jasminka Bjeletić kaže da ni joj nije poznato da li Ministarstvo zdravlja ima neki plan za državne apoteke, ali ističe da je ustanova na čijem je čelu visoko likvidna, solventna i profitabilna, te da je njen posao da obezbedi dobre rezultate i da održi konkurentnost.
Bjeletić dodaje da u okviru Apoteke „Beograd“ posluje 120 apoteka u kojima je oko 940 zaposlenih. Zarade su početkom 2019. godine uvećane u proseku za 10 odsto, na osnovu Zaključka Vlade Srbije. Pored redovnih zarada, a po obračunu prihoda i rashoda u mesecu kada se ostvare uslovi u skladu sa zakonom, zaposleni dobijaju i stimulativni deo zarade.
Kao primer konkurentnosti državnih apoteka u Beogradu ona navodi da se u njima realizuje oko 50 odsto recepata za lekova, iako ima 900 privatnih apoteka, od kojih 600 imaju ugovor sa RFZO. „Poverenje koje građani imaju u državnu Apoteku ’Beograd’ je i dalje veliko“, naglašava direktorka i dodaje da komercijalna prodaja, sa većim maržama od marže na lekove, u njihovim apotekama ne prelazi 30 odsto, a da su i pored toga apoteke profitabilne.
Na pitanje da li smatra da bi bilo pogrešno privatizovati državne apoteke, Bjeletić ocenjuje da građanima nije važno u čijem je vlasništvu apoteka, već da budu kvalitetno usluženi i da inspekcije jednako postupaju prema svim apotekama.
Profit pre standarda
Procenjuje se da u Srbiji sada imao oko 4.000 apoteka, a samo u poslednje dve godine otvoreno je 900. Optimalan broj za ovo tržište je, prema evropskim standardima, 1.800 apoteka, pa stoga ne čudi što su apoteke otvarane na međusobnoj udaljenosti i od svega nekoliko metara, jer je lokaciju diktirao očekivani profit vlasnika. U većini evropskih zemalja određen je broj apoteka na osnovu demografsko/geografskih kriterijuma i prosek je 4.200 stanovnika po apoteci, a prosečna razdaljina između njih mora da bude od 250 do 500 metara. U okruženju, u Makedoniji, Hrvatskoj i BiH, takođe postoje takve odredbe prilikom otvaranja novih apoteka, ali u Srbiji ih nema. Takav član je postajao u Predlogu zakona o apotekarskoj delatnosti, koji je predviđao da najmanje rastojanje između apoteka bude 200 metara i da je prosek 4.000 stanovnika po apoteci. Zakon je, međutim, povučen iz procedure sa objašnjenjem da će ta problematika biti rešena zakonom o zdravstvenoj zaštiti, dok pojedini farmaceuti smatraju da je to rezultat pobede određenog lobija.
Marica Vuković
Članak je prvobitno objavljen u septembarskom broju #165 časopisa „Biznis & Finansije“