Sve veći broj privatnih zdravstvenih institucija u zemlji doveo je do rasta domaćeg tržišta medicinske opreme. Najvredniju opremu, ipak, još uvek nabavljaju državne klinike, ali problem je u tome što one kasnije ništa ne ulažu u njeno održavanje, pa aparati mesecima čekaju na servisiranje, objašnjava Ljubomir Štrbac, vlasnik kompanije Makler, koja duže od četvrt veka u Srbiji distribuira in vitro laboratorijsku opremu najpoznatijih svetskih proizvođača.
BIF: U kojoj meri je otvaranje sve većeg broja privatnih zdravstvenih ustanova u zemlji doprinelo rastu tržišta medicinske opreme?
Ljubomir Štrbac: Privatni sektor je generalno u velikoj ekspanziji, bez obzira da li su u pitanju domaći ili strani investitori, velike klinike ili male ordinacije kojih ima na svakom koraku. Svi oni očekuju da će se desiti značajne promene u domaćem sistemu zdravstvene zaštite, a činjenica je da besplatno lečenje već odavno ne funkcioniše kako bi trebalo. Ogroman novac se vrti u privatnom sektoru, i u ovom trenutku najviše se izdvaja za lekove, koje pacijenti sve češće kupuju bez recepta, ali sve više i za medicinsku opremu.
Taj potencijal smo i mi u kompaniji prepoznali pa smo nedavno napravili strateški skrining privatnih laboratorija, i bili smo iznenađeni njihovim ukupnim brojem u Srbiji, ali i obimom posla koji one obavljaju – po pojedinim analizama koje se obavljaju iz krvi privatni sektor je već dosegao 50% posla u u državnim ustanovama.
BIF: Da li se, po Vašem mišljenju, opredeljuje dovoljno sredstava iz budžeta državnih zdravstvenih institucija za modernizaciju medicinske opreme?
Ljubomir Štrbac: Ministarstvo zdravlja iz budžeta kojim raspolaže raspodeljuje sredstva za finansiranje kupovine, i to uglavnom kapitalne medicinske opreme, koja obuhvata skenere, magnetne rezonance, angio-sale, itd. U pitanju je veoma skupa oprema, i uprkos uvreženom mišljenju, količina tih nabavki na godišnjem nivou zadovoljava aktuelne potrebe zdravstvenog sistema Srbije. Problem je, međutim, u potpunom nedostatku njenog investicionog održavanja. U ovom trenutku čak 30-40% nabavljene opreme ne funkcioniše!
Ponekad se prilikom nabavke takve opreme potpisuju ugovori kojima se kupac obavezuje na kasnije održavanje, ali na našem tržištu to, većinom, nije slučaj. Globalna praksa je da se obično 10-15% od vrednosti opreme paušalno ugovara kao pokriće za promptni servis. Kod nas, naprotiv, kada se pokvari rendgenska cev na skeneru, vredna oko 70.000 evra, čeka se 90 dana na odobrenje od Ministarstva zdravlja za nabavku nove, a onda još neko vreme dok ona ne stigne u zemlju, pošto dobavljač nema takve proizvode na lageru. Ako jedan uređaj od milion evra stoji preko tri meseca neupotrebljen, postavlja se pitanje da li je on uopšte potreban. A njegov kvar povlači i druge probleme, jer se onda pacijenti preusmeravaju na mali broj istih tih aparata koji još uvek rade, često i u drugim gradovima.
BIF: Da li je širenje poslovanja u privatnom zdravstvu dovelo do povećanja konkurencije među ponuđačima medicinske opreme? Da li smatrate da je domaće tržište konsolidovano ili postoji prostor za još učesnika?
Ljubomir Štrbac: Kada je reč o kapitalnoj opremi, srpsko tržište je premalo da bi na njemu istovremeno učestvovalo četiri do pet velikih svetskih proizvođača, samostalno ili preko svojih distributera. Nijedan od njih ne može strukturalno da reši svoju logističku organizaciju, koja podrazumeva servisiranje i adekvatan lager rezervnih delova, jer su preduslovi za to i ostvarivanje određenog prometa.
S druge strane, kad je u pitanju medicinska oprema za in vitro laboratorijsku dijagnostiku, situacija je, ipak, drugačija. U Makleru uspevamo da reagujemo brzo na potraživanja, jer posle više od četvrt veka poslovanja imamo respektabilnu bazu instalacija širom zemlje.
Kada je reč o ponudi i konkurenciji, domaće tržište u potpunosti prati svetske trendove i potpuno je otvoreno za potencijalne nove učesnike. Svi proizvođači opreme i reagenasa su prisutni u Srbiji, ali prezasićenost i ovde postoji, uprkos rastu u privatnom sektoru.
BIF: Koliko su transparentne i efikasne procedure u javnim nabavkama medicinske opreme?
Ljubomir Štrbac: Evropska unija sa razlogom već dugo insistira da se promeni Zakon o javnim nabavkama, zato što je to potpuno neuređen deo domaćeg tržišta. Najznačajniji njegov nedostatak predstavlja potpuno odsustvo ponderisanja kvaliteta robe koja se potražuje, što pruža priliku ponuđačima koji imaju jeftinije i lošije proizvode da učestvuju na tenderima. Iako kvalitet može da se nagovesti posebnim specifikacijama, on se u praksi često ignoriše, a ovakav način kreiranja konkursa takođe povlači priče o nameštanju. Samim tim, potpuno je devalvirana ideja o javnim nabavkama, i mislim da jedino pritiskom sa strane nešto može da se promeni na bolje, pošto iznutra nema dovoljno ni volje, ni interesa.
BIF: U zdravstvu, kao i u ostatku privrede, jedan od glavnih problema je naplata potraživanja. Da li ovaj segment zdravstvenog tržišta deli taj problem ili je situacija bolja nego, recimo, u oblasti lekova?
Ljubomir Štrbac: Do pre pet godina je situacija bila prilično kritična, ali onda je 2013. napravljen popis svih potraživanja od države starijih od šest meseci, što je sabrano u trogodišnji javni dug koji je, potom, isplaćen u 12 kvartalnih rata zaključno sa 2015. godinom. Tokom prethodne tri godine je naplata nekako funkcionisala, međutim ove godine su pokazatelji opet loši, a pravu sliku imaćemo kada se podvuče konačan račun.
U državnom fondu je trenutno manje novca, što se vidi po kašnjenju plata u zdravstvu od po nekoliko dana, kao i po kašnjenju od po mesec dana po osnovu potraživanja sanitetskog materijala i lekova.
Takav razvoj događaja nama otežava poslovanje, jer po ugovorima ne smemo da ne isporučimo robu – to u zdravstvu nije ni etički – a kako bismo poručili novu robu od proizvođača, moramo da pribegnemo povlačenju kreditnih linija kako bismo održavali likvidnost.
BIF: Koliko je postojeća regulativa podsticajna za razvoj tržišta medicinske opreme?
Ljubomir Štrbac: Sva oprema i lekovi koji se uvoze u zdravstvu moraju da se registruju u Agenciji za lekove i medicinska sredstva, ali to je, nažalost, samo formalna priča. Još uvek nisam čuo da je neko podneo zahtev za registraciju i da je bio odbijen. Stiče se utisak da Agencija, zapravo, samo uzima obaveznu naknadu za ulazak na tržište, a ne bavi se kontrolisanjem kvaliteta. Ovakva praksa, posledično, doprinosi smanjenju poverenja u adekvatno regulatorno praćenje tržišnih prilika.
BIF: Da li mislite da postoji prilika da se pojave domaći proizvođači medicinske opreme, pa jednog dana i okušaju na stranim tržištima? Šta su preduslovi kako bi se to ostvarilo?
Ljubomir Štrbac: Osim nekoliko pokušaja koji su po obimu proizvodnje zanemarljivi, domaće firme nemaju šta da traže na području medicinske opreme i potrošnog materijala, jer je u pitanju visokosofisticirana tehnologija. Jedino što vidim kao mogućnost je da se, eventualno, pojavi neki veliki strani proizvođač i u Srbiji otvori pogon zbog jeftine radne snage, i kasnije u njemu nadgleda celokupnu proizvodnju. Nije tragično što mi ne posedujemo znanje za ovakvu vrstu proizvodnje, jer ga nemaju ni mnogo razvijenije i mnogoljudnije zemlje. Primera radi, Kina, Japan i Južna Koreja svake godine ulažu sve više novca u razvoj svoje proizvodnje i još uvek nisu dosegle nivo kvaliteta koji imaju zapadni proizvođači, ali će to verovatno uspeti na dugi rok. Za takav projekat potrebno je uložiti puno vremena i finansijskih sredstava.