Iskorišćene stvari mogu dobiti novi i potpuno drugačiji život. Primera radi, železničke šine vraćaju se kao delovi za luksuzne automobile, farmerice kao izolacija za kuće, a staklene flaše kao atraktivni kamini. I tu priča o reciklaži tek počinje….
„Tamno sive staze su za robote, a svetlo sive za ljude. Pazite kuda hodate, i ne gazite po putanji za robote, možete da ih zbunite“. Ovo uputstvo za kretanje je ujedno bila i dobrodošlica na Klivlendsku kliniku, jednu od najpoznatijih medicinskih ustanova na svetu za lečenje srca. I pre skoro decenije, jednu od retkih institucija koja je svoj razvoj najvećim delom zasnivala na reciklaži!
Autorka ovih redova je imala priliku da se i lično uveri kako na ovoj klinici svakodnevno korišćene stvari, bačene u đubre, imaju potencijal za „novi život“. Radnje kao što su iznošenje smeća ili nošenje lekova i drugog medicinskog materijala po spratovima u Klivlendskoj klinici obavljaju roboti. „Zaposleno“ ih je 80, i nose teret do 400 kilograma. Imaju ugrađene senzore, i sve komande se vrše kompjuterski. Te, 2010. godine bolnica je imala 26 različitih načina recikliranja, i precizne podatke gde tačno završava smeće koje naprave.
Proizvodi koji se recikliraju skoro da i ne ulaze u samu kliniku. Robotski sistem omogućava da se sva roba raspakuje u servisnom centru, i odatle direktno šalje na reciklažu. Nekada su se dvoumili da li je prioritet pri kupovini medicinski materijal ili uređaji koji štede energiju i recikliraju. Te dileme više nije bilo. Uštede koje su ostvarili u potrošnji struje, vode ili grejanja mere se hiljadama dolara. Novac ulažu u nova radna mesta i istraživanja.
Prvi „reciklirani“ tržni centar
Danas, skoro deceniju kasnije, u Švedskoj, otvoren je i prvi tržni centar u kome se prodaje isključivo polovna i reciklirana roba. Zove se „ReTuna Återbruksgalleria“ i mesto je gde se može kupiti skoro sve, od odela, preko građevinskih materijala, pa do računara. Tamo se nalazi i neka vrsta edukativnog centra, gde se može saznati nešto više o reciklaži. Centar daje prostor bilo kome ko želi da se reši nepotrebnih stvari, a onda oni to „pretvaraju“ u proizvode koji su nekim drugim ljudima potrebni. Ili jednostavnije, nečije smeće je za nekoga izvor zarade.
Potvrdu ove rečenice daju i mnogobrojne kompanije u svetu, najvećim delom ipak u Americi, čije poslovanje bi se najkraće moglo opisati kao „stvoreno uništenjem“. Pa tako, jedna kompanija u Las Vegasu od praznih staklenih flaša pravi dekorativne kamine i ramove za kamine. Prvi korak u procesu proizvodnje je dovoženje punog kamiona praznih flaša iz kockarnica. Zatim, radnici te flaše ubacuju u mašinu koja usitnjava staklo, a potom sve odlazi u odeljenje za mešanje. Mešanjem tog stakla, maltera, vode i pojedinih suvih sastojaka dobija se inovativni građevinski materijal – grinstoun, koji je najsličniji betonu. On se zatim puni u različite drvene kalupe, i nosi na sušenje. Sve posle toga ostavljeno je mašti i umeštnosti majstora koji prave kamine!
U Vašingtonu kompanija „Alkami“ je reciklažu bicikala podigla na potpuno drugačiji nivo. Oni gume za bicikle „pretvaraju“ u najizdržljivije torbe za kurirsku službu. Godišnje sakupe oko 80.000 unutrašnjih guma koje, potom, recikliraju. A proces je otprilike sledeći: gume se seku na dimenzije 43×60 centimetara, a potom odnose na detaljno čišćenje. Nakon čišćenja radnice za šivaćim mašinama prave izdržljive torbe, dok se ručke za ove torbe prave od recikliranih pojaseva iz automobila. Za jednu torbu potrebno je šest unutrašnjih guma.
„Odbačeni teksas može učiniti za vašu kuću isto što i za vaše telo“, reklamni je slogan jedne kompanije iz Feniksa. U njihovoj fabrici reciklirane farmerke postaju građevinski materijal. Dnevno iseku oko 48.000 pari farmerica. Prvo ih seku „na rezance“, debljine oko osam milimetara, a zatim specijalnim valjcima „čupaju“. Tako obrađeni teksas se sabija u bale težine oko 200 kilograma, i postaje sirov materijal za grejanje kuća. Daljim procesom proizvodnje dodaju se vezivna vlakna, kao i smesa protiv požara. Sve zajedno se zatim peče. Za postavljanje ovako dobijene izolacije nije potrebna maska, niti rukavice, a i sam proces je mnogo brži i samim tim i jeftiniji.
Zahvaljujući inventivnim metodama obrade, daske za peglanje reciklažom se transformišu u izdržljiva nosila za bolesnike. Prvo se aluminijumski deo ubacuje u mašinu za topljenje, a zatim izliva u posebne kalupe. Od tih kalupa se prave cevi, koje se potom seku na različite dužine i slažu u „kostur“ nosila. Ovako sklopljena nosila mogu da izdrže težinu i do 230 kilograma.
Svoje „šampione u reciklaži“ imaju i Kanađani. U Kembridžu, u Kanadi, florescentne sijalice pretvaraju se u prave betonske ukrasne ploče za fontane. Sijalice se prvo drobe u hermetički zatvorenom prostoru, a zatim se prosejavanjem razdvaja staklo i metal. Potom se staklo pere i prolazi skroz sušilicu, a nakon toga metalnim lopaticama pretvara u prah i ubacuje u cement. I ukrasne ploče za fontane mogu da se postavljaju!
Pionirske firme u Srbiji
U Srbiji je situacija drugačija, ali dobri poznavaoci reciklažne industrije u našoj zemlji tvrde da je upravo sada dobra prilika za tranziciju ka „zelenom poslovanju“ i velikim uštedama.
„Klimatske promene i rast sirovina kao proizvodne komponente, rast troškova energije, uslovljavaju da počnemo da koristimo otpad kao sirovinu, da se eko dizajnom produži životni vek proizvoda, a kada se više ne može koristiti da se olakša proces reciklaže. Otežavajuća okolnost je ta, što tržište Srbije u procesu javnih nabavki ne prepoznaje zelene javne nabavke, koje favorizuju proizvod od reciklabilnih materijala uz uštede prirodnh resursa“, kaže Siniša Mitrović, šef odeljenja za cirkularnu ekonomiju u Privrednoj komori Srbije. On dalje objašnjava da će naš proces pridruživanju Evropskoj uniji zahtevati i određeni procenat ugradnje reciklata u gotov proizvod, tako da će tržište biti surovi regulator procesa ponude i tražnje, i favorizovaće takve proizvode.
Ipak, i u našoj zemlji postoje firme koje su već spremne za nove uslove. Neke od njih su Feplo iz Čačka, GreenTech iz Mladenovca kod Bačke Palanke, Just Paper iz Bariča…Sve one, svoj posao kao i profit, zasnivaju na recikliranim materijalima. Tako, na primer, firma Feplo iz Čačka pravi građevinske ploče od recikliranog tetrapaka, i veoma malog procenta otpadne plastike. Njihove ploče su vodootporne, postupak izrade potpuno ekološki, a sirovina koju koriste je otpadni tetrapak koji je do sada završavao na deponijama. Mašine za proizvodnju ovih ploča konstruisali su inženjeri iz njihove kompanije i ovakav proces proizvodnje je jedinstven u Srbiji i ovom delu Evrope.
GreenTech kao sirovinu u svojoj proizvodnji koristi otpadne PET boce, koje dalje upotrebljava za proizvodnju poliester vlakana. PET vlakno se koristi za izradu odeće, nameštaja, tepiha, punjenje dušeka i jastuka. Takođe, sve češće se koristi i kao podloga za puteve i deponije ili za izolaciju u građevinarstvu.
Jedna od firmi koja se u Srbiji bavi proizvodnjom recikliranog papira je i Just Paper iz Bariča. Njihove proizvode koriste fabrike za proizvodnju cipela, nakita, porcelana, stakla, ali i u autoindustriji ili industriji kože i nameštaja.
„Samo od otpadnih guma može se proizvoditi preko 100 proizvoda za putnu infrastrukturu, građevinsku industriju, agrar. Skoro svaki dan se pitam, zašto se u našoj zemlji od reciklata gume ne prave zvučne barijere, a gradimo koridore. Zašto bi to uvozili. Imamo sjajne domaće inžinjere ali je potreban novi regulatorni okvir, podsticajan za takvu proizvodnju“, jasan je Siniša Mitrović iz PKS. On najavljuje da bi Privredna komora Srbije trebalo da, u saradnji sa Zelenim fondom, omogući preduzećima dostupnije finansije za uvođenje zelenih tehnologija i zelenih proizvoda.
Aleksandra Galić