Ne tragaju samo profesionalni dizajneri za novim oblicima, materijalima i tehnikama za poboljšanje i ulepšavanje svakodnevnice. Dobre ideje, preduzetnički duh i upornost da sve što zamisle sprovedu u delo krasi i dizajnere-amatere, koji su bili spremni da, kada se “upalila lampica”, zasuču rukave i zahvaljujući inovativnom dizajnu pređu liniju između hobija i posla.
Neka pitanja, kada ih iskreno sebi postavimo, mogu da navedu na odgovore koji iz korena menjaju život. Druga, međutim, mogu da budu sasvim bezazlena a da izazovu isti efekat. Kao recimo: „Šta da poklonim prijateljici za rođendan?“. Kada je Ana Bajagić sebi postavila to pitanje, shvatila je da je krajnje vreme da promeni posao i počne da se bavi onim što voli, kao i da ukoliko to uradi, može da odgovori i na prvo pitanje i prijateljici pokloni nešto jedinstveno. Tako su nastale „Oklagiart“ oklagije, sa laserski urezanim motivima i šarama koje ostavljaju otisak na testu i slatkiše pretvaraju u nešto više – kolače sa porukom.
„Sama ideja da tako jednostavan kuhinjski alat može dobiti novu primenu, postati medij za prenošenje poruka, za mene je bila pravo otkrovenje“, priča Ana i ne krije da je oduvek volela da kuva i da je često razmišljala kako da tu ljubav pretvori u „pravi posao“. Naglašava da je imala ogromnu podršku supruga, koja je i presudila da se upusti u avanturu zvanu „Oklagiart“.
Oklagije sa urezanim srcima, vozićima, jelkicama, geometrijskim šarama ili čak likovima i simbolima iz „Ratova zvezda“ proizvodi od bukovog drveta, u partnerskoj radionici. Proizvodnja počinje u strugari, sledi lasersko graviranje, šmirglanje, peskiranje, dezinfekcija i, na kraju, pakovanje koje Ana radi ručno. Prilikom izbora dobavljača, vodila se željom da sirovina bude domaća a kvalitet besprekoran, i zadovoljna je što je otkrila da postoje brojne kompanije koje su bile spremne da je podrže u tom poslu. Neke od oklagija stigle su do Amerike i Afrike, uveliko se isporučuju u regionu, a kod nas ih koriste i dosetljive vaspitačice u dečijim vrtićima za pravljenje kolačića od plastelina.
Ana za svoje motive i šare nalazi inspiraciju u stvarima i ljudima koji je okružuju, a zahvaljujući odluci da se upusti u ostvarenje neobične ideje, danas može da kaže da je „mama sa punim radnim vremenom, dizajnerka i preduzetnica“.
Programiranje i betoniranje
Borjan Panić podelio je svoje radne dane na dva dela. U jednom je programer čiji je posao da poveže vizuelni i funkcionalni deo nekog softvera ili aplikacije. Drugi deo dana ga, međutim, vodi u kućnu radionicu gde dizajnira i proizvodi neobične saksije od betona.
Projekat „Betonica“ („Betonika“) počeo je tako što je želeo da ukrasi svoj radni sto, ali nije našao ništa što bi se uklopilo i što bi mu se dopalo. Kako je odmalena provodio vreme u radionici sa ocem, a tokom školovanja uživao u praktičnim zadacima sa tehničkog vaspitanja, nije mu bilo teško da odmah smisli ne samo šta bi mogao da napravi, već i koji materijal da iskoristi: beton!
Iako na prvi pogled deluje da dve delatnosti kojima se bavi nikako ne idu zajedno, Borjan, ipak, vidi jasnu vezu među njima. „Softver i beton jesu potpuno različite stvari, ali za mene je to iskustvo koje omogućava da rad u jednoj, doprinosi radu u drugoj oblasti. Oba ’materijala’ imaju beskonačne mogućnosti za primenu i ostavljaju puno prostora da se pusti mašti na volju, ali, istovremeno, zahtevaju veliku preciznost“, objašnjava Borjan.
Foto: Relja V. Simić
Obrada betona nije čak ni najteži deo u proizvodnji „Betonika“ saksija. Njihov zahtevan oblik i oštri uglovi traže precizne kalupe, koje naš sagovornik pravi uz pomoć 3D štampača, i priznaje da je bilo mnogo neuspešnih pokušaja dok u ruci nije držao saksiju koja mu se u potpunosti svidela. A svidela se i drugima, pa su neobične saksije prešle prag njegove radionice i stigle do soba i poslovnih prostora, uključujući i lanac kafeterija „Koffein“. Kada je predstavio svoje proizvode na društvenim mrežama, već nakon četiri meseca je dobio poziv za učešće na prošlogodišnjem Sajmu nameštaja u Beogradu.
Borjan Panić kaže da bi najviše uživao u proizvodnji raznih betonskih elemenata za enterijer i eksterijer, i nada se da će „Betonika“ postati prepoznatljiv i komercijalno upešan projekat. Ipak, ako bude morao da povuče liniju između komercijalnih zahteva i kreativnosti, odlučan je da se ne odrekne svojih ideja.
Da li je to stvarno sapun?
Prvi susret sa „Paun sapunima“, uglavnom se odvija u konceptualnoj radnji “Supermarket” ili u nekom od velikih beogradskih tržnih centara, gde privlače pažnju odraslih i dece. Ručno pravljeni, neškodljivi za upotrebu, lepo upakovani…Ipak, sve to ne bi bilo dovoljno da ih izdvoji iz mnoštva sličnih proizvoda na našem tržištu. Po čemu su, onda posebni? Po dizajnu, koji omogućava kompanijama da u sapune otisnu svoj logo i poklone ih zaposlenima i poslovnim partnerima, a decu mami da pokušaju da ih polome kako bi izvadila „igračkicu“. Ali figurica koju mališani vide takođe je od sapuna, a izrađena je livenjem bojenog glicerina. Tu tehniku je uvežbao idejni tvorac “Paun sapuna”, glumac Vladimir Vasilić.
I sam ljubitelj zdrave i kvalitetne kozmetike i starih zanata, prvi korak ka onome što će postati omiljeni mali brend napravio je kada je pogledao TV emisiju u kojoj je prikazan tradicionalan način izrade sapuna. Tada je otkrio da postoji biljni glicerin, zdrav i bezbedan sastojak od koga bi mogao da pravi kvalitetan sapun. Tehnike ručnog livenja i ukrašavanja sapuna učio je od koga je stigao ili smišljao sam, dok se za kreiranje motiva uzda u maštu.
Usput je učio i poslovne lekcije. „Kada sam krenuo sa prodajom, sapuni su imali barem tridesetak motiva. Tada sam shvatio da za kupce važi pravilo da što je veći izbor, to se teže odlučuju šta da kupe. Dešavalo se i da čujem kako sapun toliko lepo izgleda, da je nekima žao da ga otpakuju i koriste. Ni to ne valja kada se dešava često!”, smeje se Vasilić.
“Paun sapune” pravi u radionici u Šapcu, za koju je, kaže, obezbedio odgovarajuće dozvole, pošto se radi o robi koja se stavlja u javni promet, dok je od Ministarstva privrede dobio sertifikat „Hand made“, za umetničke i stare zanate.
Budući da su stranci za sada najčešći kupci “Paun sapuna”, Vladimir se nada da će uspeti da poveća količinu koju izvozi, koja je, za sada, „simbolična“. Izlazak van granica Srbije mu je važan i zato što je uvideo koliko stranci prepoznaju i cene ručni rad. Neki su mu, kaže, priznali da nisu mogli da veruju da je to stvarno -sapun.
Milica Rilak
broj 134, februar 2017.