Nasuprot medijima, koji su zaboravili na Iran, poslovni svet u Evropi pokazuje sve veće interesovanje kako da, nakon liberalizacije sankcija, što pre nadoknadi propuštene prilike na ovom tržištu od 80 miliona „pregladnelih“ potrošača. Početak stvaranja i razvoja ozbiljne industrijske baze je, možda, najvažnija promena u Iranu nakon njegovog otvaranja svetu, pa ova zemlja ima realne šanse da umesto potrošača postane značajan proizvođač i investitorska destinacija, neka vrsta „male Kine“ ili „nove Turske“.
Danas je u centru medijske pažnje Severna Koreja, juče je to bila Sirija, a što se tiče Kine, Rusije, spoljnih i unutrašnjih prilika i neprilika u SAD i EU – kada bi se sudilo samo na osnovu medijskih izveštaja, stekao bi se utisak da osim njih, ostatak sveta postoji tek s vremena na vreme. Takav je slučaj i sa Iranom, koji je gurnut u medijski zaborav, iako se u toj ogromnoj zemlji dešavaju velike društvene i ekonomske promene.
Istine radi, i kada je Iran bio u centru medijske i svetske pažnje, to se uvek dešavalo nekim ekstremnim političkim povodima, po pravilu negativnim, dok se o okolnostima koje oblikuju svakodnevni društveni i ekomski život tamošnjeg stanovništva, u zapadnom svetu zna veoma malo. Takvo ignorisanje države koja je veoma značajna po svom geostrateškom položaju i koja počinje da se pozicionira i kao sve relevantniji ekonomski igrač na globalnom terenu – najblaže rečeno je diskutabilno, posebno kada je reč o Evropi koja ima mnogo veza sa Iranom, na različitim nivoima.
Šta se, dakle, događa u Iranu?
Osamdeset miliona „pregladnelih“ potrošača
Islamska Republika Iran, kako glasi zvaničan naziv, u poslednjih dvadesetak godina je iz globalne prespektive tretirana kao država sa izolovanom ekonomijom, koja kod mnogih Zapadnjaka budi sumnju, pa i strah. Kada bih saopštio rodbini i prijateljima da planiram tamo da putujem, to nikada nije prolazilo bez upozorenja da rizikujem ličnu bezbednost, a većini je neshvatljiva ideja o produženom turističkom vikendu u Teheranu ili razgledanju islamske arhitekture u Isfahanu. Retko ko prihvata obrazloženja da se život u Iranu odvija potpuno normalno i da su svakodnevne radosti brige njegovih stanovnika slične „našima“.
Iran je veoma intrigantna zemlja, ne samo zbog svoje hiljadugodišnje tradicije, već i u ekonomskom smislu. Pre svega, obuhvata površinu u koju bi Nemačka mogla da se smesti pet puta, a od terirorije Srbije je veća čak dvadeset puta! U njemu živi oko 80 milijona ljudi i za razliku od zapadnih zemalja – većina njih su mladi. Ova dva podatka su sasvim dovoljna kada se razmatra značaj ovog tržišta sa stanovišta poslovnih prilika, iako trenutne okolnosti ne odslikavaju „investitorski san“.
Činjenica je da se Iran suočava sa mnogim društvenim i ekonomskim problemima, ali ona počinje da bledi čim sletite na aerodrom u Teheranu i uputite se ka centru prestonice. Poslovnost, energija i carstvo trgovine na svakom koraku, ne ukazuju samo na veličinu tržišta već i na njegovu moć. Na ulicama Teherana, gde god da pogledate, bilo da je reč o tržnim centrima, izlozima prodavnica ili mnogobrojnim tradicionalnim bazarima – odmah vam je jasno da je iranskom tržištu potrebno gotovo sve.
Razlog je 80 miliona Iranaca koji su željni potrošnje, a pogotovo većinska mlada populacija. Iranski domovi su elegantno uređeni, tako su obučeni i stanovnici koji nastoje da lepo izgledaju u svakoj prilici. Ovakva slika, na prvi pogled, može da prikrije činjenicu da u Teheranu živi mnogo siromašnih, ali s druge strane ukazuje na rast srednje klase i smanjivanje razlike u prihodima. Kupovna moć koja iz toga proizilazi predstavlja otvoren poziv za proizvođače svih vrsta roba, iz svih delova sveta. U Iranu, danas, sve može da se proda, jer su njegovi stanovnici „pregladneli“ tokom decenija sankacija, pa kada razgovarate sa tamošnjim prijateljima, stičete utisak da se ceo dan sastoji samo od kupovine.
Neplanirani efekat sankcija
Potrošačka glad, međutim, ni u vreme ekonomskih restrikcija koje je međunarodna zajednica nametnula Iranu, nije bila apsolutna. U toj zemlji nije mogao da se kupi nijedan od zapadnih proizvoda – teorijski. U stvarnosti, tokom poslednjih dvadesetak godina nagledao sam se u Iranu plazma televizora, mobilnih telefona, specijalno dizajniranog nameštaja, novih modela automobila…
Ako me je nešto začudilo još više, onda je to način na koji se snabdevalo iransko tržište, koristeći „kreativna“ rešenja i kanale, a pri tom bez ikakvog prikrivanja. U nastojanju da se zaobiđu sankcije, uvoz robe se obavljao preko Emirata, Katara, Kine, Turske i Iraka, a „pri ruci“ je bilo i famozno ostrvo Kiš u Persijskom zalivu, koje je u sastavu Irana i zahvaljujući slobodnoj trgovini i niskim porezima postalo je hedonsitički raj. To je legalna slobodna zona, preko koje se obavljao uvoz sve moguće robe na iransko tržište.
U takvoj situaciji, logično je bilo da se zapitate čemu sankcije uopšte služe? Ispostavilo se da su trgovinske i finanansijke restrikcije nametnute spolja, podstakle Iran da iznutra nađe rešenja koja će mu omogućiti da bude u kontaktu sa svetskom ekonomijom. Našao ih je u svim oblastima trgovine i to još devedestih godina. Recimo, kako nabaviti luksuzne keramičke pločice italijanskog proizvođača? Bez problema, uvezu se iz Dubaija ili Kuvajta, deklarisane kao građevinski materijal za javne ustanove, i potom osvanu u specijalizovanim radnjama u centru Teherana, gde mi se uvek činilo da svaka roba ima „svoju ulicu“. Da ne govorimo o bilbordima na kojima se reklamiraju Samsungovi uređaji, koje sam prvo video na raskrsnicama u iranskoj prestonici, pa tek kasnije u Ankari ili Islamabadu.
Ulagački hit
Pomenuti utisci, kao i mnogi drugi pokazatelji, godinama su upućivali da će ovo tržište, kada se jednog dana i zvanično otvori, predstavljati ogromnu šansu za plasiranje najrazličitije robe. Koliko su se takve informacije pratile uprkos sankcijama, svedoči navala nemačkih, italijanskih i francuskih proizvođača robe široke potrošnje i novih tehnologija odmah pošto je taj dan osvanuo početkom prošle godine, kada je Sporazumom o atomskom programu veliki broj sankcija privremeno ukinut ili liberalizovan. Nakon toga, Evropa je, najzad, mogla da zvanično zakorači prema iranskoj privredi, dok je Iran, tim jednim potezom, otvorio mnogo više vrata nego da je politički trgovao „na parče“.
Kako to već biva, sada je Iran postao „ulagački hit“, pogotovo kada je reč o finansiranju velikih projekata, za koje se otimaju strane kompanije, investitori i institucije. Protekle godine, broj konferencija, seminara i drugih informativnih događaja u Evropi koji su se bavili privrednim prilikama u Iranu „otrgao se kontroli“ i stiče se utisak da bi sada, svaki poslovni čovek iz ovog dela sveta hteo što pre da nadoknadi propuštene prilike na iranskom tržištu tokom protekle dve decenije.
Takvu poslovnu euforiju, međutim, i dalje koči jedna ozbiljna prepreka za one koji već rade ili posluju na tržištu Sjedinjenih Država, u kojima i dalje važe „crne liste“ ispunjene brojnim iranskim institucijama i preduzećima. Onaj ko posluje sa njima, preuzima ozbiljan rizik po dalji razvoj svojih projekata na američkom tržištu. Poznajem mnogo preduzetnika koji bi se rađe odlučili za iransko nego za tržište SAD, ali velike kompanije, a pogotovo banke, nemaju luksuz da se „opuste“ u Iranu, već moraju veoma pažljivo da razmišljaju o svakom eventualnom koraku na tamošnjem tržištu.
Dodatni problem je što su pomenute „crne liste“ arbitrarne, bez jasnih kriterijuma u javnosti zašto se neka institucija ili kompanija nalazi na njima, od čega je nejasnija samo procedura izlaska sa tih lista. U situaciji kada je vidljiva jedino tendencija SAD ka politizaciji ekonomskih odnosa sa Iranom, uz obrazloženje da su u pitanju globalni bezbednosni razlozi, ali ne i koliko su ti razlozi utemeljeni i na koji način će se ta situacija rešavati, teško se mogu očekivati dugoročne poslovne strategije za nastup na ovom tržištu.
Gledano iz tog ugla, postavlja se pitanje da li je zaista došlo do promena u Iranu? Jeste, Iran je postao ozbiljna opcija za poslovanje, koja ima šansu da iz nekada po malo riskantne avanture preraste u jaku privrednu bazu u regionu Bliskog Istoka.
Tek ćemo čuti i čitati
Ukoliko ne bude nepredviđenih dramatičnih situacija, Iran će polako zamenjivati ulogu nezasitog potrošača slikom o potencijalno atraktivnoj destinaciji za ulaganja i proizvodnju. Iran ima realnu šansu da postane „mala Kina“ ili „nova Turska“ kada je reč o proizvodnji svih vrata roba, komponenata i materijala. Nemačko udruženje inženejringa i proizvođača industrijskih mašina VDMA je uvrstilo Iran među najinteresantnija tržišta u narednih dvadeset godina, a malo ko zna da ova država već sada ima veliku proizvodnju auto delova, industrijskih mašina i sekundarnih komponenti za razne industrijske grane. To otvara perspektivu da se, na primer, ti auto delovi tokom sledeće decenije ugrađuju u vozila koja će se proizvoditi u Iranu.
Početak stvaranja i razvoja ozbiljne industrijske baze je, možda, najznačajnija promena u Iranu nakon liberalizacije sankcija. Prvi koraci su se pokazali kao teški, ne samo s pravnog i finansijskog, nego i sa društvenog aspekta. Iako su poslovni pokazatelji uglavnom pozitivni, iransko društvo je pred velikim izazovom kako da sopstvenom sistemu i kulturi prilagodi mehanizme slobodnog tržišta, a da u tehnokratskim procedurama ne izgubi svoju izvornu ekonomsku dinamičnost i kreativnost.
Naime, ko god je bio u prilici da bolje upozna Irance, bilo kao poslovne partnere ili prijatelje, uverio se da su oni, generalno, veoma inteligentni i ponosni ljudi. Na njima je da u situaciji kada svet za njih iskazuje sve veći ekonomski interes, pokažu da su sposobni da svoju energiju i dinamičnost, zahvaljujući kojima su preživeli sankcije, sačuvaju i razvijaju i u uslovima koje nameću pravila globalne privrede.
Kada se prisetim prvih utiska sa Teheranskog bazara, te sposobnosti prodavaca da prepoznaju i najdiskretnije naznake u interesovanju kupaca, verujem da ćemo u narednih pet godina čitati mnogo ekonomskih vesti iz Irana.
Aleksandar Međedović, nemačko-turski privrednik srpskog porekla, koji živi i radi u Berlinu i Istanbulu