„Da bi srpske građevinske kompanije očuvale pozicije na domaćem tržištu i dobijale poslove u inostranstvu neophodno je da država stane iza nas na konkretan način: potreban nam je garancijski fond da bismo mogli finansijski da pratimo konkurenciju van zemlje, i prilika da budemo nosioci posla na velikim domaćim projektima“, kaže savetnik predsednika Privredne komore Srbije i član nadzornog odbora „Mostogradnje“ Aca Popović.
BIF: U resornom ministarstvu najavljuju da je jedan od prioritetnih ekonomskih ciljeva da građevinska industrija u naredne dve i po godine dostigne 7% BDP-a. Šta je sa Vašeg stanovišta najvažnije za realizaciju tog cilja?
Aca Popović: Prvo treba definisati koje su to kompanije koje danas čine okosnicu srpske građevine i šta država i društvo žele da im postave kao cilj. Takvih firmi nema mnogo i svaka je visoko specijalizovana za određene oblasti. Među takve ubrajam “Energoprojekt”, “Hidrotehniku-Hidroenergetiku”, ZGOP iz Novog Sada, “Planum” i “Puteve Užice”, PIM i “Mostogradnju”, kao i sve institute direktno ili indirektno povezane sa građevinarstvom. Potom, ako je cilj da se poveća udeo građevinarstva u BDP i kroz podršku države u stvaranju konzorcijuma domaćih kompanija, onda je neophodno da se on formira radi konkretnih projekata, u oblastima gde država namerava da investira. Budući da se očekuje da ti konzorcijumi pokušaju da ugovore i poslove u inostranstvu, nužno je da se obezbedi finansijska podrška za to, kroz stvaranje garantnog fonda, pošto naše kompanije nemaju iza sebe jake banke koje bi ih pratile na takvim projektima, a garancije za avans, dobro izvršenje posla ili poštovanje rokova nisu nimalo jeftine.
Takođe, aktuelni Zakon o planiranju i izgradnji propisuje da za poslove koji se finansiraju iz međunarodnih i bilateralno obezbeđenih sredstava ne važe procedure javnih nabavki, već uslovi koje postavljaju finansijeri. Oni, naravno, protežiraju sopstvena preduzeća, a naše firme na takvim projektima mogu da rade samo kao podizvođači i, pri tome, rizikuju da ne naplate izvedene radove ukoliko nosilac posla, pod više ili manje sumnjivim okolnostima, ode u stečaj. Dakle, potrebno je povući vrlo konkretne poteze kako bismo omogućili sopstvenim kompanijama da rastu i da se razvijaju, a onda možda i možemo da se nadamo rastu udela građevinarstva u BDP.
BIF: Šta biste izdvojili kao najveće efekte usvajanja seta „građevinskih” zakona i uvođenja elektronskog sistema za izdavanje dozvole, a gde vidite prilike za dalje poboljšanje regulative?
Aca Popović: Uvođenje elektronskog sistema za izdavanje dozvola je dobar potez. Na prvi pogled, paradoksalno je da uporedo sa značajnim rastom broja izdatih građevinskih dozvola ne raste i građevinska aktivnost. Razlog je, verujem, u ogromnom padu aktivnosti u „divljoj gradnji“: nije bilo izdavanja dozvola za objekte čiji status nije regularan i investitori su to brzo shvatili, a i banke ne finansiraju izgradnju i prodaju stanova bez „čistih“ papira.
Nažalost, sistem eDozvola je jedini potpuno uređeni segment u celokupnom postupku realizacije građevinske investicije, dok se na pribavljanje kompletne dokumentacije u svemu što prethodi – imovinska, geodetska i pitanja vezana za postojanje planova – i dalje dugo čeka. Mada su primetni pomaci, država bi i u tom delu, koji prethodi podnošenju zahteva za izdavanje lokacijske dozvole, trebalo dodatno da poboljša kvalitet administrativnih usluga.
Takođe, regulatorni iskorak bilo bi i rešavanje pitanja licenciranja građevinskih kompanija, što brojne firme godinama zahtevaju. Trenutno, Inženjerska komora izdaje licence za pojedince-fizička lica, a Ministarstvo građevinarstva za kompanije, ali samo za važne infrastrukturne poslove, a sve ostalo između pojedinačnih i tzv. „velikih licenci“ nije regulisano na način koji bi sprečio da nestručne i neodgovorne firme konkurišu onima koji sve rade u skladu sa zakonima i standardima. Verujem da je logično da taj posao na sebe preuzme Privredna komora Srbije, i uputili smo takav predlog Ministarstvu građevinarstva, ali još uvek čekamo na odgovor.
BIF: Građevinarstvo se suočava sa odlivom stručnih kadrova u inostranstvo, od inženjera do kvalifikovanih majstora. Šta bi trebalo preduzeti da takve kadrove zadržimo u Srbiji?
Aca Popović: U građevinarstvu i povezanim delatnostima zaposleno je oko 120 hiljada ljudi, a specifično za ovu delatnost je velika sezonska fluktuacija ne samo u broju radnika, već i preduzeća. Plate u građevinarstvu su, nažalost, već godinama relativno niske. Taj problem je u vreme SFRJ rešavan tako što su radnici imali priliku da poboljšaju svoj materijalni položaj odlazeći organizovano, preko velikih domaćih kompanija na privremeni rad u inostranstvo. Danas se isto dešava, ali u privatnoj režiji – najbolji kadrovi su otišli ili odlaze čim se prekvalifikuju, pa naša građevinska industrija beleži izuzetan nedostatak kvalitetne radne snage, a u isto vreme veoma mali broj mladih želi da radi u ovoj oblasti.
Na njihovu odluku utiče i jedna stara “boljka” – nipodaštavanje manuelnog rada, koje je posebno bilo prisutno u doba socijalizma. Danas je jasno da dobar zanatlija može da radi za preduzeće, a može da vodi i sopstveni posao, i da ostvari daleko veću zaradu nego zaposleni u administraciji.
BIF: Procenjuje se da preko 300.000 domaćinstava u Srbiji nema rešeno stambeno pitanje, brojni građani ne mogu da priušte stambeni kredit, a i potražnja je slaba za stanovima većim od 60 kvadratnih metara. Kako građevinski sektor izlazi na kraj sa takvim izazovima i gde vidite rešenje?
Aca Popović: Loša materijalna situacija svakako utiče negativno na ulganja u stanogradnju, i tako će ostati verovatno na duži rok, pošto se danas nova radna mesta uglavnom otvaraju u sektorima sa niskim zaradama i koji nemaju izgleda za značajniji rast. Rešenje u takvoj situaciji je da se država odrekne nekih svojih prihoda i subvencioniše potencijalne kupce stanova, recimo mlade bračne parove.
Građanima se može pomoći i subvencijama za obnovu fasada kuća i zgrada. Primera radi, samo u Beogradu treba obnoviti oko 80 odsto fasada, ali gradske vlasti su odredile kao prioritet da iz budžeta obnavljaju fasade u najelitnijim delovima prestonice, i to bez finansijskog učešća vlasnika. Smatram da to nije održivo na duži rok i da nije fer – zašto bismo besplatno podizali cenu najskupljim nekretninama, a u drugim delovima grada ostavljali ljude prepuštene same sebi? Razumem nameru da se istaknu određene ambijentalne celine, pa čak i želju političara da se vidi da nešto rade. Međutim, mora da se napravi sistem koji će omogućiti svima da, pod određenim subvencionisanim uslovima, urede fasade kako bismo, pre svega, povećali energetsku efikasnot i time obezbedili dugoročne uštede.
BIF: Koje infrastrukturne projekte ovoj godini biste izdvojili kao najvažnije za domaću građevinsku industriju?
Aca Popović: U oktobru je izvršeno spajanje lukova Žeželjevog mosta, što znači da taj objekat, srušen tokom NATO bombardovanja ponovo ima svoj prepoznatljiv izgled. Ključne i zahtevne radove na obnovi tog mosta završila je „Mostogradnja“, ali njeni predstavnici nisu bili prisutni na svečanosti koja je usledila po spajanju lukova. „Mostogradnja“, inače, ne uspeva da naplati potraživanja od strane kompanije koja je nosilac posla, a od nadležnih je, umesto podrške, dobila savet da podnese privatnu tužbu. To je prava slika odnosa na tržištu i stava državnih institucija kada je reč o stranim i domaćim građevinskim kompanijama.