Srbija deli sudbinu ostatka sveta da što su proizvodi tehnološki napredniji to uglavnom kraće traju kako bi se veštački podstakla kupovina novih, sa „revolucionarnim“ unapređenjima. Ipak, na domaćem tržištu, većina servisera ima pune ruke posla oko popravki aparata, zbog niskog standarda stanovništva. U nekim drugim uslugama, poput obućarskih popravki, više je nego jasno da izraz „nizak standard“ predstavlja puki eufemizam za sve prisutniju – bedu.
Stariji sugrađani sa setom se prisećaju automobila čije manje kvarove su otklanjali tako što se parkiraju pored puta, podignu haubu, oni spretniji zavrnu neki labaviji šraf ili pročačkaju oko nekog razvodnika, i nastave ka željenoj destinaciji. Danas su, žale se, vozila potpuno kompjuterizovana i za svaki kvar morate da ih vozite kod majstora. Mnogi se sećaju i televizora, šporeta, veš mašina i drugih kućnih aparata koji su trajali po dvadeset, trideset godina. Ovi vremešni uređaji sada se nalaze na otpadima, a zamenili su ih ne tako dugovečni naslednici.
Mnoštvo ekonomskih analiza upozorava da se u savremenoj proizvodnji smišljeno prave proizvodi sa sve kraćim rokom upotrebe, kako bi se veštački podsticala potrošnja. Drugim rečima, namerno se prave jeftiniji ali zato „jednokratni“ proizvodi, da bi se potrošači primorali na kupovinu novih. U prilog tome govori i podatak da je cena industrijskog rada niža od cene usluga, odnosno da u sve automatizovanijim fabrikama pada cena proizvodnje, dok cena popravki koje obavljaju majstori stagnira.
Dalje, navode se ocene da tehnički uređaji traju dok im ne istekne garancija, a onda im otkazuje deo po deo, te se ne isplati popravljati ih. U Velikoj Britaniji su zbog toga potrošači pokrenuli peticiju s ciljem da nateraju proizvođače da objavljuju očekivani rok trajanja svojih proizvoda. Oni traže da se vlada usprotivi „planiranom zastarevanju“, a Tara Baton, koja je inicijatorka ove peticije, osnivala je “BuyMeOnce”, specijalizovani sajt na kojem se mogu pazariti proizvodi sa doživotnom garancijom.
Kod nas je Mile Todorov, vlasnik servisa tehničkih uređaja i autor nekoliko knjiga o ovoj problematici, privukao pažnju medija tvrdnjom da nijedan proizvođač bele tehnike nije održao isti kvalitet kao pre dve ili tri decenije. Evropski potrošački centar istraživao je fenomen brzog kvarenja tehnike i došao do zaključka da je rok trajanja aparata sve kraći, jer proizvođači namerno prave lošije proizvode koji su programirani da se brže kvare. Izračunali su da mašina za veš prestaje sa radom posle 2.500 pranja, televizor posle 20.000 pogledanih sati, a novi mobilni telefoni traju oko dve godine.
Najduže decenija, a onda zbogom
No, uprkos poplavi ovih “jednokratnih” uređaja na domaćem tržištu, serviseri tehničkih aparata tvrde da i dalje imaju posla. Iz kruševačkog Elgor servisa bele tehnike kažu za B&F da danas čak ima i više posla nego ranije, jer naši građani, uglavnom, nemaju finansijskih mogućnosti da stalno kupuju nove uređaje, te ih zato popravljaju. A učestalost kvarova dodatno povećava promet u servisima. „Moderni proizvodi jesu lošijeg kvaliteta nego ranije, njihove komponente su često poreklom iz Kine i drugih zemalja koje proizvode jeftine delove, i zato kraće traju. Ali ako ćemo da budemo sasvim iskreni, treba priznati da su moderni aparati mnogo jeftiniji nego što je to bila bela tehnika pre nekoliko decenija, za koju je ponekad trebalo izdvojiti po nekoliko zarada”, kažu iz ovog servisa i dodaju da njihove mušterije na popravku daju najviše velike aparate, poput veš mašina. Uređaji koje im klijenti donose uglavnom se mogu popraviti, odnosno može im se vratiti funkcionalnost, ali iskustvo zaposlenih u ovom servisu pokazuje da bela tehnika obično traje do 10 godina, a nakon toga više joj nema pomoći.
Isti rok trajanja uređaja potvrđuje i praksa Gorana Bjelobabe iz apatinskog servisa bele tehnike Elektra. I on ima više posla zbog učestalih kvarova kućnih aparata, i to najčešće bojlera, mašina za veš i sudove i drugih sprava. S druge strane, promene u tehnologiji, kaže, zahtevaju od servisera da ulažu u nova znanja i kupovinu savremenih alata, kako bi mogli uspešno da vrše popravke.
Sve kraći rok trajanja nije jedinstven samo za tehničke aparate, već i za ostale proizvode, poput obuće. Nebojša Ilić iz „Obućarske radnje i patikarnice Ilić“ komentariše da je domaće tržište preplavila jeftina i nekvalitetna obuća, ali ističe da mu to nije mnogo umanjilo promet. „Svakako da se ne isplati popravljati cipele koje ste kupili za 1.000 dinara, ali kada imate kvalitetnu obuću, koja dobro izgleda i udobna vam je, naravno da je nećete lako odbaciti. Kod mene retko dolaze ljudi koji žele da poprave jeftinu obuću, takvih je u proseku oko 10 odsto od ukupnog broja mušterija“, kaže Ilić.
Ova radnja postoji od 1978. godine i njen vlasnik priznaje da je beležila i bolje dane, ali je jedna od retkih koja toliko dugo opstaje na tržištu. Iako se prema podacima Agencije za privredne registre broj obućarskih (9.523) i radnji za popravku aparata za domaćinstvo i kućne i baštenske opreme (9.522) od 2014. nije promenio, situacija na terenu pokazuje da to što su perduzetnici registrovani, ne znači, uvek, i da zaista rade. Naime, u poslovnom imeniku Yellow pages nalaze se adrese i kontakti 185 obućarskih radnji širom Srbije, ali mnogi od navedenih telefona više ne postoje, a i među onima koji su se javili, neki su u procesu zatvaranja radnji jer, kažu, posla nema.
Sve teže „krpljenje“ siromaštva
Na lošu situaciju u obućarskoj profesiji ukazuje i nevoljnost vlasnika radnji da javno govore o svom poslovanju. Tako su iz jedne prestoničke obućarske radnje, stare više decenija, prihvatili samo neformalan razgovor, u kome smo saznali da se na popravku retko donosi kvalitetna obuća, preostala iz nekih boljih vremena, te da je sve više one jeftine i pohabane koju vlasnici moraju da „krpe“, jer nemaju novca za kupovinu nove. Naši sagovornici ističu kako im se dešava da popravljaju i baletanke i jeftinu kinesku obuću, kao uslugu mušterijama za koje procene da su u izuzetno teškoj materijalnoj situaciji.
„Takav rad je za obućara samo napor, a ne prilika za zaradu“, objašnjava jedan od sagovornika, „a ima i slučajeva da vlasnici obuće, kada čuju kolika je cena popravke, nikada ne dođu da je preuzmu, verovatno zbog osećaja stida. Ima svakakvih situacija. O onim najtužnijima ne želim ni da govorim. Ranije, kada su ljudi imali novca za kupovinu i očuvanje kvalitetne obuće, mi smo poslovali mnogo bolje, ali paradoksalno, sada, kada je ekonomska situacija za većinu veoma teška, mi opet imamo posla – zato što ljudi nemaju ni za kupovinu najjeftinije obuće”.
Kada se uporedi vrednost popravki u više beogradskih radnji, okvirni cenovnik za obućarske usluge izgleda otprilike ovako: među najjeftinijim uslugama je lepljenje obuće koje košta od 150 dinara pa naviše, sređivanje ženskih potpetica košta od 250 a muških od 350 dinara, širenje cipela oko 400, flekice su oko 500 dinara itd. Jeftine ženske cipele sa štiklom mogu se naći i za 990 dinara u nebrendiranim prodavnicima, ali i preko Fejsbuka, gde se ne može utvrditi njeno poreklo. Koliko će ta obuća trajati i da li će njena popravka koštati više od cene po kojoj je kupljena – to niko sa sigurnošću ne može da kaže. S druge strane, koliko su ti kupci zadovoljni možemo čuti na svakom koraku, ali čini se da izreku “nisam toliko bogat da kupujem jeftine stvari” i nakon tolikih godina iščekivanja da nam bude bolje, opet moramo ostaviti za neka srećnija vremena.