Ako biste čuli da određenim tržištem već 100 godina vladaju isti akteri, verovatno biste pomislili da ta poslovna oblast trpi čitav vek stagnacije. Ali u slučaju visokog obrazovanja, kojim od početka 20. veka dominira američki model, taj zaključak ne stoji. Američki univerziteti su istinski šampioni neobičnog tržišta visokog obrazovanja.
SAD su svetu poklonile moderni istraživački univerzitet. Sve je počelo tako što je njihova elita u 17. veku uvezla sistem Oksbridž koledža, da malo ispolira svoje neotesane sinove. Onda su poverenici enormne zaostavštine Džona Hopkinsa, bankara i magnata u železničkoj industriji, 1876. odlučili da britanskom sistemu pridruže nemački model istraživačkog univerziteta. Privatne i javne američke visoke škole su usvojile ovaj pristup i od tada su Harvard, Jejl, Prinston, Kaltek i ostali vodeći američki univerziteti ključni činioci svetskog intelektualnog i naučnog života.
Ove institucije proizvele su zadivljujući broj pronalazaka koji su svet učinili bezbednijim, udobnijim i zanimljivijim mestom. “Zamislite život bez polio vakcine i pejsmejkera… ili lokalnih sistema za prečišćavanje vode. Ili svemirske meteorologije, ili terapija za kasne stadijume kancera. Ili mlaznih aviokompanija”, napisala je grupa biznismena američkom kongresu 1995. godine moleći vladu da ne smanjuje finansiranje istraživanja na univerzitetima. Od tada, ove institucije su između ostalog bile i pokretači digitalne revolucije koja je poboljšala život ljudi na celoj planeti.
Amerika je predvodila i u masovnosti visokog obrazovanja. Ova promena je delom bila uslovljena potrebom privrede za visokostručnom radnom snagom, ali i željom društva da ljudima koji su se borili u Drugom svetskom ratu pruži priliku da rade na sebi i napreduju. Amerika je prva zemlja na svetu koja je decu svoje srednje klase masovno poslala na fakultete. Školovanje je postalo garancija prosperiteta u životu pojedinaca.
Budući da je tako uspešan, ne iznenađuje planetarna rasprostranjenost američkog pristupa visokom obrazovanju. Zemlje širom sveta sada imaju masovno visoko obrazovanje. Američki model istraživačkog univerziteta postao je zlatni standard i države se takmiče u stvaranju visokih škola svetske klase. Rastu izdvajanja za visoko obrazovanje: u zemljama OECD-a sa 1,3 odsto BDP-a u 2000. na 1,6 odsto u 2011. godini. Ponuda, finansiranje i kontrola sve više se udaljavaju od evropskog modela visokog školstva gde sve troškove pokriva država i streme američkom, gde veliki deo obrazovanja pruža privatni sektor, a studenti plaćaju svoje školarine.
Dok se uspešno globalizuje, ovaj model kod kuće zapada u krizu. Najbolji univerziteti još uvek obavljaju daleko najviše vrhunskih istraživanja na svetu, ali javio se problem u odnosu kvaliteta nastave i uloženog novca studenata. Testiranja pokazuju da studenti sve manje uče, a njihovi prosečni rezultati opadaju. Ispostavilo se i da visoko obrazovanje više ne doprinosi društvenoj mobilnosti, pri čemu su se troškovi studiranja skoro udvostručili u poslednjih 20 godina. Stopa upisa opada. Tehnologija pruža mogućnost jeftinijeg i efikasnijeg obrazovanja, ali univerziteti se opiru novim trendovima.
Istraživanja pokazuju da ovi problemi proizlaze delom iz tenzija u samom visokom obrazovanju – između istraživanja i redovne nastave i između principa izuzetnosti i jednakosti, pri čemu bolja primena novih tehnologija može pomoći da obrazovna strana postane efikasnija. Amerika je svoj model izvezla u svet, ali danas bi od drugih mogla da uči kako da poboljša svoj sistem.
Koliko je previše
“Svi su postali tako obrazovani da uskoro neće biti nikoga da iznese đubre… Ako pljuneš na ulici, velika je verovatnoća da ćeš pogoditi nekoga sa fakultetom”, kaže Keler u predstavi Artura Milera “Svi moji sinovi” iz 1946. Visoko obrazovanje se u Americi širi od elite ka masama još od 19. veka, sa osnivanjem državnih univerziteta, ali je najveći zamah dostiglo donošenjem zakona 1944. koji je omogućio stipendije za vojnike povratnike iz Drugog svetskog rata.
Ono što se tada desilo u Americi, desilo se u Evropi i Japanu 60-ih i 70-ih godina, u Južnoj Koreji 80-ih, a danas se dešava širom sveta. Broj studenata raste brže od globalnog BDP-a. Svet je toliko gladan visokog obrazovanja da upis raste brže od kupovine ultimativnog potrošačkog proizvoda – automobila (vidi dijagram 1). Indeks globalnog upisa na tercijarni stepen obrazovanja porastao je sa 14 na 32 odsto u toku dve decenije, do 2012. godine; u istom periodu, broj zemalja sa proporcijom upisa na fakultet preko polovine mladih porastao je sa 5 na 54. Podsaharska Afrika je jedini deo sveta bez “omasovljavanja” visokog obrazovanja.
Neke zemlje kao što je Južna Koreja gde skoro svi idu na fakultet, verovatno su dostigle tačku zasićenja. U drugima je rast još uvek jako veliki. U Kini je broj studenata porastao sa milion na 7 miliona u periodu 1998-2010. U deceniji do 2009. kineski univerziteti zaposlili su skoro 900.000 novih nastavnika. Kina danas “proizvodi” više diplomaca nego Amerika i Indija zajedno, a do 2020. planira da 40 odsto mladih bude upisano na neki fakultet.
Uz promene na tržištima rada, obrazovnom bumu su doprinele i urbanizacija i demografija. “Ekonomija znanja” povećala je potražnju za visoko kvalifikovanim radnicima. Kako sve više ljudi živi u gradovima, univerziteti postaju sve dostupniji pa ih upisuje sve više ljudi. Porast broja mladih ljudi podsticao je ovaj procvat, a – posebno u arapskim zemljama – zapaljive populističke politike uvećale su potrebu da se tinejdžerima ponudi neki odušak za velika uzbuđenja u njihovim turbulentnim društvima.
U većini zemalja broj mladih u uzrastu između 18 i 24 smanjivaće se u narednih pola veka, ali izgleda da će potražnja za visokim obrazovanjem više nego neutralizovati taj demografski efekat. Simon Marginson sa Instituta za obrazovanje Univerzitetskog koledža u Londonu smatra da “tendencija rasta učešća u visokom obrazovanju nema nikakvo prirodno ograničenje” u zemljama čiji per capita BDP premašuje 3.000 dolara.
Zakoni ponude i potražnje sugerišu da bi to ogromno povećanje broja visoko obrazovanih trebalo da smanji isplativost investicija u diplome i to se donekle dogodilo. Sve u svemu, isplativost visokog obrazovanja je veća u siromašnim nego u bogatim zemljama (vidi dijagram 2) – osim na Bliskom istoku, gde je visoka stopa upisa u kombinaciji sa niskim rastom dovela do visoke nezaposlenosti diplomaca. Hari Patrinos, vodeći ekonomista za obrazovanje pri Svetskoj banci, smatra da je globalizacija povećala šanse visoko kvalifikovanih ljudi u siromašnim zemljama da nađu dobar posao.
U bogatom svetu, iako je gotovo polovina punoletnih mladih ljudi završila fakultet i njihov broj nastavlja da raste, premija za diplomce (razlika u visini primanja onih sa i onih bez fakulteta) ostala je dovoljno visoka da se i dalje isplati studirati. Deo objašnjenja za to u nekim razvijenim zemljama može biti ‘kvalifikacionizam’: što više ljudi ima fakultetske diplome, više poslodavaca će insistirati na zapošljavanju kvalifikovanih diplomaca. U mnogim zemljama poslovi kao što su podučavanje ili nega, za koje pre 30 godina nije bila potrebna fakultetska diploma, danas su rezervisani samo za diplomce. U vreme kada je samo malobrojna elita pohađala fakultete, dosta pristojnih poslova bilo je dostupno onima koji imaju samo srednju školu. Danas to više nije tako.
Promene na tržištu rada takođe pomažu da se objasni sve veći pritisak da se stekne visoko obrazovanje. Automatizacija je stvorila ono što su istraživači sa Harvarda Klaudija Goldin i Lorens Kac svojevremeno nazvali “trka između obrazovanja i tehnologije”, u kojoj pobeđuju oni sa više obrazovanja. Kako automatizacija smanjuje primanja ljudi sa dna piramide, nejednakost raste a društvo se sve više raslojava, pa je sve rizičnije nemati fakultetsku diplomu. Uprkos pričama o ljudima koji nisu diplomirali ali su i pored toga postali softverski milijarderi, oni bez fakulteta imaju manje šanse da se pridruže prosperitetnoj manjini.
Kako fakultetska diploma postaje standard, tako sve više ljudi završava postdiplomske studije da bi se nekako izdvojili iz gomile. U Americi i Britaniji, 14 odsto radne snage ima postdiplomske studije. Uprkos porastu ponude, isplativost postdiplomskih studija raste i u Americi i u Britaniji, naročito od 2000. do danas. Pamtimo vreme, ističe Steven Machin, profesor ekonomije na Univerzitetskom koledžu u Londonu, kada je postdiplomski stepen obrazovanja smanjivao plate; ali to je bilo u vreme kada su doktori nauka iz matematike radili uglavnom u akademskim krugovima, a ne u finansijskom sektoru.
Iako pojedinci uživaju pristojnu dobit za svoje investicije u visoko obrazovanje, manje je očigledno da isto važi i za društvo u celini. Veliko je pitanje da li je prestiž koji donosi visoko obrazovanje posledica veće produktivnosti ili uspostavljanja hijerarhije. Ako univerziteti povećavaju produktivnost ljudi, onda društvo treba da investira u što više diplomaca, ali ako se radi samo o mehanizmu koji poslodavcima signalizira da su diplomci pametniji od ne-diplomaca, onda to možda i nije tako dobra ideja. Budući da se ne vrše ozbiljna ispitivanja o tome da li i koliko univerziteti zaista obrazuju ljude – nema pozdanog odgovora na pitanje da li se društvu u tom smislu isplati ulaganje u visoko obrazovanje.
Čak i ako su društveni dobici od ulaganja u visoko obrazovanje slabi, i dalje bi postojao jak politički argument da država treba da obezbedi što veći pristup visokom obrazovanju. Ako je ljudima potrebna fakultetska diploma da bi napredovali, onda demokratske vlade treba da svima omoguće šansu da je dobiju. Tržište neće ponuditi zajam sa razumnom kamatom studentima koji ne mogu da pruže garancije otplate, pa zato čak i vlade koje se oslanjaju na privatno finansiranje obrazovanja nude studentske kredite.
Odluka pojedinca o ulaganju u visoko obrazovanje nije jednostavna. Nema naročitih dobitaka od visokog obrazovanja lošeg kvaliteta. Ali kvalitet obrazovanja trpi u sukobu sa ambicijom skoro svih vlada na svetu da povećaju pristup ljudi visokom obrazovanju.
Uvodni deo Specijalnog izveštaja o visokom obrazovanju.
Emma Duncan, The Economist