Na hiljade poginulih civila, dva miliona interno raseljenih i deset miliona ljudi bez elementarnih uslova za život, tragični je bilans građanskog rata u Jemenu između pristalica aktuelnog predsednika Hadija i njegovog prethodnika Saleha. U sukobu u koji se umašala Saudijska Arabija sa saveznicima protiv radikalnih šiitskih pobunjenika Huta, u kome je vojska podeljena, a na terenu pokreću akcije i Al Kaida i Islamska država, postavlja se pitanje čiji je ovo rat? Većina analitičara rutinski odgovara da je u njegovoj pozadini nadmetanje između Saudijske Aarbije i Irana za prevlast u regionu, ali da li je zaista tako?
U Jemenu nema više ni traga od organizovane države nakon što je pre godinu ipo dana Saudijska Arabija, zajedno sa još osam bliskoistočnih i afričkih zemalja, otpočela vazdušne i kopnene napade radi podrške Mansuru Hadiju da ponovo uspostavi predsedničku vlast. Ovaj dugogodišnji potpredsednik Jemena, preuzeo je upravljanje zemljom od Mohameda Saleha 2012. godine, na talasu „arpaskog proleća“, ali je po izbijanju pobune pokreta Huta – radikalne šiitske frakcije sa severozapada zemlje i uspostavljanja njihove kontrole nad glavnim gradom Sanom i lukom Aden, pobegao u Saudijsku Arabiju.
Mada su ratna dejstva „saudijske koalicije“ u početku potisnule Hute do Adena, a potom usledila saveznička pomoć u ljudstvu i milijardama dolara vrednom oružju iz SAD i Velike Britanije, Huti ne samo da nisu poraženi, već su njihove jedinice počele da upadaju na saudijsku teritoriju, da bi ovog leta stigle nadomak prvog većeg grada na saudijskoj strani granice. Pokušaj političkog dogovora u Ženevi je propao, kao i dogovorena primirja, nakon čega je stanovništvo Jemena prepušteno svojoj sudbini između dve vatre: vazdušnih napada sa jedne i gerilskih operacija sa druge strane.
Vazdušni napadi su prerasli u sveopštu klanicu, jer su bezobzirno usmereni na sve vrste civilnih ciljeva, iako se predstavnici američke i britanske vojske nalaze u saudijskom komandnom centru kao obaveštajna podrška i imaju uvid u spiskove meta. Do sada je u ovim napadima, prema izveštajima UN, ubijeno na hiljade civila, više od dva miliona je interno iseljeno, a usled ratnih dejastava i potpune blokade zemlje, deset miliona stanovnika se suočava sa teškim nestašicama hrane, vode, lekova i električne energije.
Nezaposlenost i siromaštvo jedini vrtoglavo „napreduju“ u ovoj razorenoj zemlji, u kojoj ne postoji više ni jedan bezbedni kutak. Dva od tri najveća grada sada su ruševine, dvomilionska prestonica bombarduje se bez prestanka, vojska se podelila na pristalice bivšeg i aktuelnog predsednika, jugoistočni deo Jemena kontroliše Al Kaida, a prisustvo je uspostavila i Islamska Država koja je objavila rat Hutima i periodično izvodi terorističke napade.
Elite za proizvođenje katastrofa
U takvom haosu na terenu, postavlja se pitanje čiji je ovo rat i ko tu koga kontroliše? Većina analitičara rutinski ocenjuje da je u pozadini još jedan saudijsko-iranski „rat u rukavicama“. Aktuelni predednik Mansur Hadi je Sunit i saudijski proteže, dok je njegov prethodnik Mohamed Saleh šiitske veroispovesti kao i Huti, koji naređenja primaju iz Teherana. Saudijska Arabija se umešala u sukob, jer je sa stanovišta njenih interesa nedopustivo da Iran uspostavi kontrolu nad još jednom zemljom u regionu i domogne se „četvrte arapske prestonice“ (nakon Damaska, Bejruta i Bagdada) – ovog puta u najbližem saudijskom komšiluku.
Sličan scenario već je viđen 2011. godine u Bahrainu, kada je Saudijska Arabija poslala svoje trupe u ovu zemlju kako bi pomogla sunitskim vlastima da uguše pobunu šiitske većine. Operacija u Bahrainu je, za razliku od one u Jemenu, trajala kratko, nije eskalirala u nekontrolisan rat i može se nazvati uspešnom sa saudijskog stanovišta.
Svetski mediji su, uglavnom, prihvatili teoriju o saudijsko-iranskom sukobu, te da Iran kontroliše i naoružava Hute u Jemenu. Ali da li je zaista tako? Iran jeste sporadično naoružavao Hute u prethodnim godinama i to verovatno nastavlja da čini i sada, ali ta pomoć nije dovoljna da bi Hutima donela prevagu na teritorijama koje kontrolišu. Njihov glavni saveznik na terenu je bivši predsednik Saleh, na čiju stranu je stala Republikanska garda zajedno sa dobrim delom jemenske vojske. Ove formacije su dobro naoružane i poseduju gotovo četvrt veka neprekidnog borbenog iskustva koje su stekle što u prethodnom građanskom ratu, što u borbama protiv Al Kaide kao i samih Huta čiji su sada saveznici.
Decenijama unazad, moć u Jemenu leži u rukama pojedinaca koji vladaju po principu čvrste ruke i sveprisutne korupcije. Bivši svemoćni predsednik Saleh hteo bi da ponovo bude na poziciji koju je izgubio. Mansur Hadi, sadašnji predsednik i dugogodišnji Salehov „broj dva“, hteo bi da ostane na poziciji svemoćnog „broja jedan“. Huti, koji su vremenom shvatili da su vojno najjača strana unutar Jemena, hteli bi da kontrolišu celu zemlju. Ovaj unutrašnji sukob jemenskih „elita“ je glavni pokretač katastrofe koja je zadesila ovu zemlju. Uloga Saudijske Arabije i drugih spoljnih faktora uglavnom je reaktivna i bazirana je na procenama koje se kreću između prenagljenih i tragično loših.
Ko je šta ućario?
Šta Iran dobija podrškom koju pruža Hutima? Sa stanovišta iranskih interesa, nefunkcionalna država u kojoj su Huti najjači pojedinačni faktor svakako je odlično oruđe za vršenje pritiska na Saudijsku Arabiju, kao najvećeg regionalnog rivala. Ovakvo oruđe u dobroj meri šteti i vojnom prisustvu SAD u regionu, čime iranski interesi u Jemenu još više dobijaju na značaju. Ipak, postojanje interesa kao takvih nije isto što i konkretni koraci u pravcu njihovog ostvarivanja. Iran, za sada, nije pokazao da je spreman da ide previše daleko u pretvaranju Jemena u svoje „igralište“. Nivo umešanosti Islamske republike u jemenski sukob je gotovo simboličan ako se uporedi sa saudijskom intervencijom, koja daleko nadmašuje, na primer, rusko angažovanje u Siriji.
Na skali iranskih prioriteta, Sirija i Liban zauzimaju daleko važnije pozicije nego Jemen, pa se shodno tome razlikuje i spisak poteza koje je vlast u Teheranu spremna da povuče u ovim zemljama. Najzad, Iran ne posmatra Hute kao „ugroženu braću“, jer se njihove interpretacije šiitske vere značajno razlikuju. Mnogo je verovatnije da Iran u Hutima vidi polugu, pomoću koje uz minimalno naprezanje može donekle da uzdrma aktuelnu dominaciju SAD i Saudijske Arabije u regionu.
Na drugoj strani, Saudijska Arabija zazire od Irana gotovo do nivoa paranoje i praktično na svaku naznaku da neka bliskoistočna „čorba“ u sebi može imati iranski „začin“ reaguje ili vojnom intervencijom, ili finansiranjem iste. Zalivska kraljevina je tako došla u situaciju da u ovom trenutku finansira dva regionalna rata kojima se ne vidi kraj. U jednom od njih, ginu joj vojnici i primorana je da troši desetine milijardi dolara na nabavku novog oružja, i to iz državnih fondova koji su već ruinirani usled survavanja cene nafte na svetskom tržištu.
Opsednutost borbom protiv iranske pretnje dovela je, između ostalog, do toga da je Saudijska Arabija zarad fokusiranja na Jemen napustila vojne operacije protiv Islamske Države i prepustila ih koaliciji koju predvode SAD. Stradanje civilnog stanovništva je u Jemenu prouzrokovalo mržnju prema Saudijskoj Arabiji koja će trajati godinama, a međunarodni kredibilitet saudijskih vlasti biće ozbiljno testiran ukoliko iz Jemena bude krenuo izbeglički talas sličan sirijskom.
Dvadeset miliona stanovnika Jemena neće još dugo moći da izdrže neprekidno bombardovanje, a i nakon prestanka ratnih dejstava, mršavi su izgledi da ova zemlja izbegne sudbinu podeljenog društva, u kojem vladaju doživotni moćnici, sveopšta korupcija i ekstremno siromaštvo, i u kojem će vazdušne udare zameniti bombaški napadi raznoraznih terorista. Saudijska Arabija, trenutno, razmatra da li je sprečavanje šiitske ekspanzije u regionu vredno ovakve destrukcije u neposrednom susedstvu, budući da postaje sve očiglednije kako i najmudrija diplomatija, a kamoli besmisleno bomabrdovanje, teško može da zaustavi promene u rasporedu moći na Bliskom Istoku.
Milan Kokorić
oktobar 2016, broj 131.