Godišnje se u EU izdvaja oko 58 milijardi evra, odnosno 40% ukupnog evropskog budžeta za primenu Zajedničke poljoprivredne politike. Uprkos njenim reformama u cilju održivog razvoja, procenjuje se da zbog forsiranja intenzivne proizvodnje u praksi, šteta po prirodne resurse samo u Francuskoj iznosi oko 1,5 milijardi evra godišnje. Pri tom, oko 80% subvencija i dalje koristi svega 20% poljoprivrednih proizvođača, uglavnom velikih proizvođača žitarica, upozorava Faustina Ba-Defoze iz Evropskog biroa za životnu sredinu.
Uprkos uverenju da se u modernom svetu sve vrti oko najnovijih tehnologija, epicentar evropske regulative je jedna od najtradicionalnijih delatnosti – poljoprivreda. Kako navodi profesorka na novosadskoj Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija Lidija Madžar, polovina pravnih tekovina EU odnosi se na regulaciju poljoprivredne politike. Ona je, ujedno, decenijama najskuplja i jedna od onih koja izaziva najviše kritika u Evropskoj uniji, iako je od 1962. godine, kada je usvojena Zajednička poljoprivredna politika (ZPP) kako bi se kroz podršku poljoprivrednim proizvođačima podigao kvalitet proizvoda i konkurentnost evropske poljoprivrede na globalnom tržištu, više puta reformisana.
Od cilja da se intenzivnom prizvodnjom Evropa spase od gladi nakon Drugog svetskog rata, danas se stiglo do potrebe da osim dovoljnih količina hrane, ona bude visokog kvaliteta, bezbedna po ljudsko zdravlje i životnu okolinu, te da poljoprivredna politika bude podsticajna za razvoj sela. U praksi, međutim, interes da se povećaju količine na lokalnom, a posebno inostranom tržištu, često je u sukobu sa očuvanjem životne sredine i održivošću. To uključuje i trend da podsticajne mere pogoduju pre svega velikim kompanijama na štetu malih proizvođača, kaže u razgovoru za B&F Faustina Ba-Defoze (Faustine Bas-Defossez), koja se bavila ovom tematikom u Evropskoj komisiji, a sada je nadležna za politiku u oblasti poljoprivrede i bioenergije u Evropskom birou za životnu sredinu (EEB), nezavisnoj i neprofitnoj asocijaciji nevladinih organizanizacija za zaštitu životne sredine iz evropskih zemalja, čije je sedište u Briselu.
B&F: Najnovija studija EEB-a pokazala je da predviđena implementacija Zajedničke poljoprivredne politike za period od 2014. do 2020. godine nije “zelena” onoliko koliko Evropska komisija tvrdi. Šta to konkretno znači?
Faustina Ba-Defoze: Uprkos sistematskim reformskim naporima, ova politika i dalje podržava način poljoprivredne proizvodnje koji negativno utiče na prirodne resurse. Prethodni uspesi ovog programa – značajno povećanje obima proizvodnje, sada su potkopani troškovima nastalim usled uništavanja životne sredine. Poljoprivredno zemljište nestaje, opada broj nepripitomljenih životinja, kao što je, na primer, slučaj sa pticama – više od polovine onih koje žive na obradivim površinama je nestalo od osamdesetih godina prošlog veka. Dalje, izvori vode su zagađeni zbog upotrebe đubriva i pesticida u obližnjim njivama, kao i vazduh usled prevelike količine amonijaka i metana iz đubriva životinjskog porekla i sintetičkih đubriva.
BIF: Na koliko se procenjuje finansijska šteta?
Faustina Ba-Defoze: Šteta koju industrijska poljoprivreda nanosi životnoj sredini na globalnom nivou iznosi oko tri biliona evra godišnje, od toga oko 1,5 milijardi evra samo u Francuskoj! Šteta se nanosi i samim poljopriverdnicima, jer intenzivna poljoprivreda utiče na klimatske promene, pa zemljoradnici moraju da se prilagode novim vremenskim uslovima, kao što su promena količine padavina, česte promene temperature i ekstremni vremenski uslovi, uključujući i nepogode.
BIF: Koliko se izdvaja godišnje iz evropskog budžeta za primenu Zajedničke poljoprivredne politike?
Faustina Ba-Defoze: Iako se vremenom smanjivala visina sredstava, poreske obveznike u EU ona i dalje košta 58 milijardi evra godišnje, što je 40% ukupnog evropskog budžeta, a pri tom se nedovoljno bavi održivim poslovanjem, zbog čega će posledice osetiti, opet, ti isti građani. Naime, iako reformisan, ZPP dozvoljava prskanje pesticida na zaštićenom zemljištu, a poljoprivrednici koji krše evropske zakone, na primer o zaštiti vodotokova, i dalje mogu da primaju subvencije. Ovo znači da je u nekim slučajevima zagađivač čak i plaćen za štetno delovanje, umesto da bude kažnjen. A to je samo vrh ledenog brega…
BIF: Šta stoji iza tog brega, odnosno šta je ključni razlog da se na terenu sprovodi politika suprotna proklamovanim ciljevima?
Faustina Ba-Defoze: Zemlje članice EU sistematski koriste fleksibilnost legislative koja im dozvoljava da same biraju ekološke mere koje će sprovoditi. Problem je što u većini slučajeva biraju najmanje ambiciozne mere, odnosno one koje bitno ne menjaju tradicionalan način poljoprivredne proizvodnje. Tako se veoma neefikasno troši javni novac. Građani EU tri puta plaćaju ovu neodrživu poljoprivrednu politiku: prvo kroz subvencije koje su predviđene Zajedničkom poljoprivrednom politikom, zatim kroz saniranje posledica koje ostavlja intenzivna zemljoradnja i, konačno, kroz cenu hrane koju kupuju.
B&F: Imajući u vidu posledice koje iznosite, da li se Zajednička poljoprivredna politika može oceniti kao uspešna?
Faustina Ba-Defoze: Kada je usvojena, njen glavni cilj je bio da sanira posledice Drugog svetskog rata povećanjem produktivnosti u proizvodnji hrane i u tome je bila uspešna. Ali problemi su nastali sa forsiranjem mehanizacije u cilju sve obimnije proizvodnje, bez obaziranja na sve štetnije posledice po životni sredinu. Naprotiv, za takve projekte izdvajane su milijarde evra subvencija svake godine. Iako je Zajednička poljoprivredna politika reformisana više puta u poslednje tri decenije, nije pronađeno rešenje za probleme viškova hrane na tržištu, niskih cena i činjenicu da su subvencije imale jako slab uticaj na zapošljavanje u ovom sektoru.
B&F: Ko ima najviše koristi od subvencija za poljoprivredu?
Faustina Ba-Defoze: Mada je najnovija reforma ZPP sprovedena upravo s ciljem da se sredstva raspoređuju ravnomernije, oko 80% budžeta za ove namene i dalje koristi svega 20% poljoprivrednih proizvođača, uglavnom velikih proizvođača žitarica. To je posledica sistema odlučivanja, u kome ključnu ulogu imaju krupni proizvođači, njihovi lobisti i evropski zvaničnici, pa se drugačiji stavovi teško probijaju do javnosti u tim debatama.
B&F: Kakva je situacija u ovom pogledu u jugoistočnoj Evropi?
Faustina Ba-Defoze: U velikom broju istočnih članica Unije postoje poljoprivredni proizvođači koji poštuju vrednosti održivog razvoja. Trenutno, međutim, na njih se vrši veliki pritisak da koriste ZPP za intenziviranje poljoprivrednih aktivnosti, umesto da se potenciraju oni mehanizmi programa koji bi im nadomestili gubitke ne tržištu zato što ne povećavaju proizvodnju na štetu biodiverziteta.
B&F: Koliko je za kandidate za članstvo u EU, pa i za Srbiju, bitno da ne podležu takvim pritscima?
Faustina Ba-Defoze: Bitno je, iz mnogo razloga, jer zaštita životne sredine nije samo pitanje nacionalne politike – zagađenje ne mogu da spreče državne granice. Preterano eksploatisanje zemljišta u EU može da uzrokuje zagađenje vode, gubitke u biodiverzitetu i mnoge druge posledice koje bi se osećale i u Srbiji, bez obzira na to što ih ona nije proizvela. Neekološka poljoprivredna proizvodnja može negativno da utiče i na zdravlje građana, posebno zbog zagađenja vazduha amonijakom, koji se u poljoprivrednoj proizvodnji emituje u ogromnim količinama. Uprkos pomenutim rizicima, Zajednička poljoprivredna politika mogla bi da obezbedi Srbiji višestruke koristi, ne samo u pogledu sredstva iz namenskih fondova, već i mogućnosti za olakšanu robnu razmenu.