Kada je tiranin Pistrat bio prognan iz antičke Atine kojom je vladao, znao je da će morati da smisli nešto izuzetno da bi povratio vlast. On i njegove pristalice su se odlučili za „nebeski znak” i organizovali su pompezan povratak u polis, gde je na kolima pored Pistrata bila smeštena stasita žena u raskošnoj ratnoj opremi, koja je glumila boginju Atinu.
Poverovavši da je to zaista boginja koja je sišla sa Olimpa specijalno da bi preporučila Pistrata, zaslepljene mase su ga dočekale klicanjem i bespogovorno su prihvatile njegov povratak na vlast. Iako moćnici tog vremena nisu imali na raspolaganju studije ličnosti, fokus grupe i PR strategije, uspešno su obmanjivali mase manipulišući njihovim iracionalnim verovanjima.
Iracionalni seksualni i agresivni nagoni su, prema Frojdovoj teoriji ličnosti, glavni pokretači ljudskog ponašanja. Prema ovoj teoriji, nama upravljaju instinkti i impulsi, i nestalni libido je taj koji nas vodi kroz život nasumičnim putevima usputnih nadražaja i stimulansa. U dokumentarnom filmu „Vek sebičnosti“ naišla sam na intrigantnu tezu da je ova teorija odigrala ključnu ulogu u kreiranju moderne konzumerističke kulture.
Primena ovih ideja možda je u korenu opsednutosti seksom i nasiljem industrije masovnih medija. Igrajući na sigurnu kartu podilaženja najnižim porivima masa i ciljajući njihov limbički mozak, masovni mediji zasipaju svet slikama, simbolima i rečima koje su okidači za buđenje primitivnog bića u modernim ljudima.
Sadržaji kojima se podstiče ova obrnuta evolucija su uobičajeni i svakodnevni: krv i golotinja na TV-u, krvoločnost u filmovima i serijama, violentnost i zloba u rijaliti programima; erotične poze modela, muzički spotovi koji mogu da prođu kao mekani pornići, sirovi i navalentni naslovi i iste takve vesti. Ako je suditi po sadržaju masovnih medija, današnji muškarci i žene hodaju okolo spremni u svakom trenutku na seks ili pokolj, vrebajući da obljube ili upucaju svakog idućeg prolaznika.
Svet koji stimulansi masovnih medija stvaraju je izvitoperen, grub, zbrkan, tužan – isti kao i njegovi stanovnici – dehumanizovana bića čiji se život svodi na zadovoljavanje trenutnih impulsa i nadražaja žlezda. Muškarci se pakuju u identitet Razbijača koji je izgrađen oko arhetipa moćnog predvodnika, a žene u ulogu Barbike ispletene oko fizičkog izgleda, privlačenja mužjaka i razmnožavanja. Ovi identiteti nakalemljeni su na aktuelne kolektivne dogme i gaje se usađivanjem „tako treba” doktrine, koja pruža odgovore i obeshrabruje pitanja. Vlasnici tih identiteta su u neprestanom stanju primanja suptilnih sugestija okruženja, i plodno su tlo za sejanje poruka koje rađaju željenu akciju.
Masovni mediji idu ruku pod ruku sa još jednom vrlinom naših dana: masovnim konzumerizmom. Zamorčići koji su omađijani krasotom glumaca i uzbuđeni ogoljenim gluteusima i prolivenim crevima, mame se na besomučnu kupovinu svega i svačega.
Praznina u životima koji hrane nagone ali ne i intelekt, koji imaju verovanja ali ne i znanje, popunjava se potrošačkim proizvodima. Pošto je sopstveni identitet zakopan ispod varljivog konstrukta kolektivnog identiteta, izraz individualnosti nalazi se samo u spoljašnjosti.
Kratkotrajna iluzija ispunjenosti koju kupovina donosi brzo isparuje, ali odmah biva zamenjena nekim novim objektom žudnje sa zavodljivijim dizajnom, tanjim ekranom, preciznijim mehanizmom, jačim sjajem ili novom hit bojom.
Tako nekako stiže se do društva emotivno izolovanih, misaono atrofiranih, neostvarenih jedinki, čija je dominantna forma izražavanja izbor marke keksa. Jedinki koje ne praktikuju samosvest i preispitivanje ali zato imaju ovnujsku ubeđenost u svoja tj. preuzeta verovanja, zbog čega su lake za manipulisanje. Pružite im stimulans i oni će reagovati; dajte im sugestiju i oni će je poslušati; zapnite im okidač – oni će ga povući.
Koliko smo danas odmakli od sujeverne mase koja je pre dve i po hiljade godina nasela na praznoverni trik, naivno prihvatajući serviranu priču o boginji? Čini mi se da nismo mnogo.
Dok se na pozornici masovnih medija uvek odvija nešto spektakularno, skandalozno, eksluzivno ili lascivno što privlači žudne poglede masa, iza kulisa ovog lutkarskog pozorišta odvijaju se ozbiljne stvari. Dok se većina prepušta omamljujućim sredstvima sa proizvodne trake konzumerizma i davi u fast fud hrani, pilulicama i lajfstajlu selebritija, neki drugi ljudi se bave krojenjem sveta u kome živimo.
Prihvatajući medijski fabrikovanu stvarnost, prihvatamo i njene standarde i vrednosti. Stimulativnija nego stvarni život, hipnotična i sugestivna, lako nas uvlači i lako joj se prepuštamo. U gvozdenom stisku suptilne obmane, dajemo naše vreme, novac i saglasnost za sve ono za šta nam se traži. Postajemo čovekomat koji zarađuje, troši, plaća poreze, obavlja zadatke, glasa – a ne razmišlja.
Drugim rečima, održavamo sistem koji nas obmanjuje.
Ali obmana ima više lica.
Najveća obmana je slatka i lepljiva kao karamel bomona, prijatna i uspavljujuća kao ljuljuškanje na morskim talasima.
To nije obmana koja nam se servira, već je ona koju sami sebi prodajemo.
Obmana da nemamo izbora.
Jer, kako drugačije objasniti našu saglasnost sa svetom u kome se iz dana u dan planeta koja nas je stvorila gramzivo isisava, zagađuje i arči da bismo uživali u jednokratnim pakovanjima i plastičnim snovima; svetom u kome sile ratuju i ubijaju zbog profita, u kome su političari protagonisti globalnog šljamizma a mi nezainteresovani posmatrači nepravdi i zloupotreba?
Svet u kome je jedina odgovornost koju imamo zadovoljavanje naših potreba i želja.
Ljudska bića u sebi nose toliko više od primalnih nagona. Sposobni smo za ljubav, empatiju, smeh, dobrotu, velikodušnost, kreativnost. Sposobni smo da učimo i maštamo, da budemo saosećajni, da pomognemo nepoznatoj osobi i povređenoj životinji. I mislim da smo sasvim sposobni da se oslobodimo limbičkog grča, u čiji nas mračni ugao sabijaju stimulansi modernog sveta.
Svaki mali život nosi veliki potencijal. Možda danas nemamo moć, uticaj, sredstva koji su potrebni za krupne promene.
Ali imamo nešto drugo.
Moć da odlučimo šta radimo sa našim vremenom.
Moć da odaberemo čemu poklanjamo našu pažnju.
Od toga na šta ih usmeravamo zavisi budućnost sveta.
Ana Ćasić
Preuzeto sa Talassi