Ne baš tim rečima koje inspiraciju duguju čuvenom domaćem filmu, u crnim komedijama i svojim esejima kanadski teoretičar, esejista, filozof i pisac na različite načine prikazuje bezidejnost elita, jalovost nametnutih mantri koje oblikuju naš život i provocira ljude da ponovo misle, ponovo postavljaju pitanje šta je to biti ljudsko biće u društvu, izvan toga koliko ste poruka dobili u računaru ili mobilnom. Jednom rečju, kako je to biti izvan zamke? U intervjuu za Biznis i Finansije u dva dela Sol govori o svim ovim temama.
Photo:Betty Wang (Toronto)
“Ljudi koji se vrzmaju oko vlasti i odmah ispod samog vrha poseduju puno novca, ali su bez svrhe i smisla. I zato oni plutaju bez jasnog pravca, opčinjeni vrhom. U svakoj imperiji, pa i Americi kao svojevrsnom ‘Novom Rimskom carstvu’, postoji taj sloj ljudi koji pluta odmah ispod samog vrha, koji rukovodi imperijom po nalozima dobijenim sa samog vrha. To su uvek neki i nečiji ujaci, rođaci, neki ljudi s novcem prilepljeni za vrh. Ljudi koji ne znaju šta i zbog čega čine to što čine, večito prisutni na svim zabavama, uz skupa putovanja, sa po nekoliko vila u vlasništvu, koji se razvode da bi se opet ženili, i tako u krug, u svojim zatvorenim krugovima, pripadajući raznim ‘klubovima’ – oni su “aristokratija”. Gotovo da ne preuzimaju odgovornost, a i to što su preuzeli nije ključno za razvoj društva.”
Ovo je siže knjige “Mračna priključenija”, u interpretaciji pisca, Džona Ralstona Sola, kanadskog teoritečira, filozofa, esejiste i romasijera. Iako je ovo poslednje potvrđeno još 1992, kada je objavio kod nas neprevedeni roman “Volterova kopilad” – crnu komediju o novcu i bogatima- prošle godine reizdatu u SAD posle 20 godina od prvog izdanja (“U ovom romanu nije bilo ičega što bih menjao, danas je još aktuelniji nego u trenutku kada je doživeo svoje prvo izdanje”, primećuje u razgovoru), Sola, čak i u rodnoj Kanadi malo ko na prvom mestu stavlja u kategoriju pisaca. Delom zbog toga što je u svetu a i kod nas prvenstveno poznat po svojim stavovima o globalizaciji (iznetim u na sprski prevedenim knjigama “Nesvesna civilizacija” u izdanju Karposa i “Propast globalizma i preoblikovanje sveta” u izdanju “Arhipelaga”) a delom, zbog svog specifičnog stila i pristupa.
“Roman se shvata kao čin nesvesnog, kao evokacija nečeg što je stvarno. A romani govore o istini – dok se ekonomija tiče obmane i varke – a to je pornografija. A roman se tiče istina”, kaže Sol u intervjuu za Biznis i Finansije.
B&F: Zašto je danas ljudima teško da pomire sliku pisca beletristike i mislioca u jednom licu?
Dž.R.Sol: Na neki način sam možda neobičan u poređenju sa savremenim piscima. Ljudi me mahom znaju kao pisca mojih naučnih knjiga ali sam, zapravo, počeo kao pisac romana koji su dosad prevedeni na više od 30 jezika. Retki su oni koji danas pišu toliko raščlanjeno, razgranato. Danas nema mnogo onih koji pišu u tradiciji 17. Ili 18. stoleća – kada je bilo uobičajeno da istovremeno pišete roman, i uz njega još i npr. političke i filozofske dela. Nema puno nas koji i danas tako pišu, savesno, u nekom intelektualnom smislu.
Počeo sam da pišem romane, čini mi se, 1992. kada sam osetio da mi je potrebno da napravim rez od svojog naučnog rada. Želeo sam da napišem crnu komediju o novcu i bogatima – ‘Volterova kopilad’, koja je, ispostavilo se, doživela veliki uspeh. Želeo sam da napišem i naredni roman, još 1993, ali, bilo je potrebno čitavih 20 godina da bih u tome i uspeo.
Put oko sveta na modernom magarcu
Zapravo, jedva verzija romana pojavila se 1994, godine na francuskom jeziku ali je sasvim novu verziju “Mračnih priključenija” Sol objavio 2012. godine. Knjiga se tokom godine pojavila pred čitalačkom publikom u Australiji, Kanadi, SAD, Francuskoj, Indiji, Velikoj Britaniji i Srbiji (u izdanju Arhipelaga).
To je, kako je izdavač opisuje “crna komedija međunarodnih razmera, od Njujorka do Pariza i Beograda, od Maroka do Haitija u kojoj se narator kreće po celom svetu: od poslovne klase Zapada do diktatora Trećeg sveta Afrike i Azije, od sveta aristokrata do sveta skorojevića, od ljubavnih priča do krimi apleta, od tajnih ljubavnika do prognanih princeza, od globalizacije do globalne korupcije, od uzroka Prvog svetskog rata do događaja koji su obeležili naše vreme”.
B&F: U romanu “Mračna priključenija” Vaš narator je hroničar događaja u centrima moći
Dž.R.Sol: “Mračna priključenija” je čudna novela jer je 19 vekovna ili pre moderna novela a napisana u staroj tradiciji pikarske novele gde posmatrate ljude idući avionom kao novim magarcem. Mnogi ljudi kažu da morate pisati romane o onome što je bitno ali ono što je fascinantno u vezi s tim što se događa u centrima moći je da se tu dešavaju nebitne stvari. Kada razmislite koliko je novca, vremena, uticaja, obrazovanja posvećeno tome što je nebitno, to je zaista fascinantno. To je trošenje vremena bez svesti da se troši vreme na nepotrebno, dok ja u svojim esejima govorim o tome da je veoma važno naučiti kako da gubite vreme.
B&F: Zašto ste kao naratora izabrali novinara?
Dž. R. Sol: To je profesija koja dobro ide sa tim klubom plutajućih ljudi koji čine sloj elite. Krajem 19. veka kad je zamišljeno moderno novinarstvo, bilo je lako i jeftino proizvesti novine jer su radnici bili jeftini, tehnologija je bila dobra i imali ste dosta obrazovanih ljudi željnih da pišu. Mogli ste jeftino da proizvedete novine i da imate, na primer, pet izdanja u jednom danu. Medija je bilo mnogo, svi su bili lokalni a ne nacionalni. Novinari su prvobitno bili slabo plaćeni, bili su deo srednje klase ali voljni da žive bez sredstava. Potom su postali bolje plaćeni i 70-ih i 80-tih godina prošlog veka postali srednja klasa ne samo po obrazovanju već i po prihodima. U međuvremenu, novine su poskupele jer su novinari želeli da svoje novine pošalju na sve strane i tako su čini mi se izneverili svoju svrhu i sada se to raspada jer tehnologija i pitanje troškova postaju predominantni.
Ono što se raspada biće iznova inovirano. Možda je Tviter jedan od novih pristupa u kojem i sam učestvujem jer mi se čini da predstavlja jedan novi haiku način da saopštite nešto važno, za razliku od Fejsbuka gde nikad ne bih učestvovao jer on pripada starom tipu vlasništva i jednoj osobi.
Ima dosta mladih ljudi koji uopšte ne prate glavne medije nego prate zanimljive ljude i njihove predloge. To je interesantna mogućnost i više me zanima nego da govorim o koncentraciji moći u klasičnim medijima jer oni su na svom zalasku. Televizija je ništa, većina medija se svela na propagandu, dok u onlajn prostoru kao i 1800-tih imate mogućnost da započnete svoje novine. Niste mnogo plaćeni ili niste uopšte, nezavisni ste, mozete da govorite šta hoćete, da se pitate da li ste to dobro uradili, da li će vam ljudi verovati, da li imate stabilnost i kontinuitet u idejama da bi vas ljudi pratili. Imate mogućnost da stvorite nešto što je intelektualno stabilno.
Da bi se napravilo nešto kvalitetno mora postajati veza između “bestelesnosti” zajednice kroz tehnologiju i “ovaploćenja“ te zajednice u fizičkom smislu jer bez toga ne možete otići daleko ali je još nejasno kako se to može urtaditi. Ponovo otkrivamo kako je moguće kritikovati, izrugivati se sa sistemom ali nismo još shvatili kako da napravimo promene.
B&F: Opšte mesto je da se ovo vreme opisuje kao vreme bez mašte
Dž.R.Sol: Puno sam o tome pisao u “Vlterovim bastardima”. Imamo uspon menadžerizma i metodolgije, tako dosadno! Imamo elitu koja je produkt odeljenja za ekonomiju na fakultetima, biznis škola, škola za menadžment, Kenedijeve škole za vladine politike, INSEAD biznis škole (sa kampusima na tri kontinenta) menadžerskih ideja kako raditi stvari, koja preuzima sve više obrazovanje u svim drugim područjima obrazovanja namećući svoj način interpretacije u filozofiji, istoriji, političkim naukama, utilitarističku intepretaciji. Sve o čemu mogu da misle je – više trgovine.
Postali smo civilizacija koja više ceni formu umesto suštine, sve se svodi na strukturu, metod a niko ne dovodi u pitanje žašto činimo to što činimo? U svetu menadžerstva i metodologije, mašta je kažnjena, originalnost je kažnjena, a gde ide novac? Ide u biznis i menadžment škole. To je razlog zbog koga je za Srbiju ili za bilo koga drugog teško da se zamisli o sadržaju toga što mu se predlaže, a ne o primeni metodologiji koja se propisuje.
Imam dve priče o tome, jedna je u knjizi “Propasti globalizma” gde govorim o letu do Bankoka na kome sam sreo mladog čoveka u lepom odelu koji radi za MMF ili Svetsku banku, ide u Indoneziju i treba da napravi globalni izveštaj o napretku te zemlje. Kažem mu “Vi ste sigurno ekspert za Indoneziju i dobro poznajete situaciju, sigurno ste mnogo čitali o toj zemlji”, ali on odgovara “A ne, nisam čitao ništa, nikad nisam bio tamo, ali imam ‘’brifing book’’.. Takav će odlučivati o sudbini jedne zemlje.
Druga priča koja nije u knizi je o jednoj epizodi tokom moje posete Univerzitetu Džon Hopkins koji je vrlo poznat po zalaganju za globalizam. Šef departmana za ekonomiju koji je trebalo da me predstavi zamolio me je da izdvojim glavne stvari iz biografije koje smatram najznačajnijim za publiku. Pošto je u auditorijumu bilo puno ljudi iz Latinske Amerike, rekao sam mu da kaže između ostalog da imam medalju Pabla Nerede najvećeg latinoameričkog pesnika. Ne morate se slagati sa njegovim idejama, ali on je centralna figura u kulturi, u društvu, u mitologiji Latinske Amerike. Ne možete govoriti o Latinskoj Americi ako ne poznajete Pabla Nerudu. I kad sam to pomenuo, video sam po govoru tela mog domaćina da on nema ni najblažu predstavu o tome ko je Neruda…Ustajem da govorim, veoma sam kritičan prema politici MMF u Latinskoj Americi koja je bila izuzetno destruktivna..domaćin mi prilazi kasnije i kaže: “Znate šta, nisam hteo ništa da Vam kažem tokom predavanja ali zaista ste potpuno u krivu u vezi sa MMF ..ja sam bio jedan od troje četvoro ljudi koji su formulisali politiku MMF tamo”. Pomislio sam do koje mere taj čovek ništa ne zna o latinoameričkom društvu, on ima samo svoju šemu koju primenjuje sad ovde, sad onde, danas tamo, sutra u Srbiji.
B&F: Kako su univerziteti od rasadnika intelektualne elite postali mesta bez ideja?
Dž.R.Sol: Imamo dva problema: najveći je da su univerziteti izgubili svoje mesto u javnoj debate i to zato što su pogrešno interpretirali svet. Kad to kažem, moram da pomenem da imam doktorat i čini mi se 17 počasnih doktorata. Volim univerzitet ali su univerziteti postali zarobljeni refleksijom o prošlosti, pali su u zamku specijalizacije, dakle izgubili su svoje mesto kao središte u kojem stoluje humanizam. Jer, humanizam prolazi kroz specijalizaciju na univerzitetima, sada ste nagrađeni ako ste strašno uski, a kažnjeni ako se zanimate, ili pokazujete zanimanje ili želju za sagledavanjem stvari na širem planu. Mnogi profesori mi govore: “o to zaista ne bih mogao da uradim, to je nešto što je izvan moje ekspertize, na univerzitettu bi se na to gledalo popreko”. To prihvatanje univerziteta da treba što dublje i dublje da kopaju unutar sve užih tema ih je jednostavno izbrisalao iz javnih debata.
Dobro je da napreduju u tom svom sve dubljem proučavanju svojih predmeta, ali imaju vremna da se bave i jednim i drugim i trebalo bi da to čine.
B&F: To se desilo sa ekonomijom?
Dž.R. Sol: Da ona je među najgorim granama. Naučnici smatraju su ekonomisti komični. Ekonomisti govore o sebi kao o naučnicima a pravi naučnici pitaju – da li se vi zavitlavite? Princip nauke je upitavanje i neizvesnost, ne odgovori i konačna rešenja. Ideja društvenih nauka koje se pretvaraju da govore egzaktno je naučnicima smešna. Veliki problem univerziteta je u tome što je to sve prisutniji trend. Imate istoričare koji misle da treba da govore kao naučnici, lažni naučnici. Istorija je široka intepretacija događaja iz ljudske istorije i ako istoričari postanu tako uski, oni će postati sluge prostote i sluge ideologije. Ono što je bitno za dobre istoričare je da naprave iskorak iz loših nacionalizama, iskorak iz loših ideologija …
Drugi problem sa javnim intelektualcima je pitanje finansija. U rensesansi su mnogi intelektualci imali mogućnost da rade zahvaljujući tome što ih je finansijski pomagao neki vojvoda ili princ. Od 1850. ljudi su mogli da nađu dovoljno novca da budu nezavisni od vlade i prinčeva. Sada imate povratak starog aristokratskog sistema: pogledajte ko ih kontroliše, ako je to konsultantska kuća postajete glasnogovornik onoga što bi oni hteli da kažete, dakle mogućnost intelektualaca da pronađu način da opstanu je užasno sužen. Ja sam jedan od retkih primera ljudi koja može sebi da obezbedi nezavisnu egzistenciju.
B&F: Da li među mlađim ljudima pronalazite nezavisne mislioce ili su oni samo među starom gardom?
Na žalost vidim da puno pažnje privlače ljudi koji su sluge moćnih ili propagandisti. Međutim, istovremeno uočavam kako je sve više javnih skupova – što je za 90-te godine kada sam počeo da odlazim na njih, bilo potpuno neubičajeno. Na ovakve skupove dolazi hiljade i hiljade ljudi. I onda se na takvom skupu naiđem na još pet pisaca, svi zajedno diskutujemo, razmenjujemo mišljenje, nešto se događa. Misliti ponovo, ponovo postavljati pitanja, šta je to biti ljudsko biće u društvu, izvan toga koliko ste poruka dobili u računaru ili mobilnom. Kako je to biti izvan zamke? Ovo je, barem meni, jako interesantno. Ali, dug je put od načina na koji ćemo se organizovati do realnih promena u društvu.
Kao jedan primer uticajnog mlađeg intelektualca mogao bih da izdvojim Daglasa Koplenda. Mi radimo različite stvari ali imamo istu publiku mladih ljudi koja prati naše eseje. Možete da osetite da to interesovanje raste. Zatim tu je recimo Jen Martel pisac knjige “Pijev život” po kojem je snimljen i film. To je novela o dečaku izlovanog od struktura moći, zanimljiv pokušaj da se stvori literatura koja će biti bez granica a koju koju će ljudi moći da razumeju i koja govori o ceni slobode.
B&F: Vi govorite o potrebi za inkluzivnom ekonomijom, pametnom rastu zasnovanom na razvoju ekonomije zasnovane na znanju i inovacijama. I tu ima nekih eksperimentalnih pokušaja koji izazivaju pažnju?
Dž. R. Sol: Čini mi se da ima dosta ekspermentalnih pokušaja da se na drugačiji način gleda na to šta je dodata vrednost. Ima elitnih eksperimenta sa lokalnom poljoprivredom, lokalnom ekonomijom, regionalnom ekonomijom. Nedavno sam prisustvovao jednom događaju gde je izrazito uspešni kanadski biznismen Mišel Depensje (Michael de Pencier) koji upravlja Investeco Capital, grupom uzajamnih fondova koji investiraju u alterantivne izvore energije, upravljanje otpadom, projekte koji se tiču čiste vode i vazduha i uzgajanja organske hrane pokazao da se može zaraditi puno novca investiranjem u ekološki prihvatljive projekte. U prostoriji je bilo 500 ljudi koji su se pitali “koliko daleko u tome možemo ići da li je to koncept koji je stvarno primenljiv”, ali naravno oni će se vratiti u svoje kancelarije gde nisu podsticani da budu orginalni. Ali videli su ovog čoveka i šta je on to uradio i to je jedan znak da ulazimo u period u kojem ljudi razmišljaju o drugim mogućnostima.
O Vasi Čubriloviću
Jedno od ključnih poglavlja romana „Mračna priključenija“odigrava se u Beogradu krajem osamdesetih, gde glavni junak sreće Vasu Čubrilovića, čuvenog istoričara i učesnika u Sarajevskom atentatu na Franca Ferdinanda, i s njim razgovara o urtocima i početku Prvog svetskog rata.
“Prvo što je interesantno u vezi Čubrilovića je da je pametan, izuzetno pametan. I uvek optimističan. Kada je imao 17 godina i bio uhapšen kao pripadnik “Mlade Bosne” koji je učestvovao u atentatu na austrougarskog prestolonaslednika, i osuđen na 16 godina zatvora – i tada je bio optimista. Dok je robijao, takođe. Optimističan dok je bio u pokretu otpora, kasnije kao dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu i kao vodeći dva ministarstva Titove vlade. Napokon, optimističan u vezi budućnosti tehnologija u odnosu na čoveka. To je čovek dovoljno pametan da bi bio svestan da greši. Dovoljno pametan da zna da postoji mogućnost, i opcija. Ne i dovoljno pametan kako bi uvideo da moraš da promeniš delove da bi krenuo u nekom pravcu – u protivnom se nećeš kretati unapred već ćeš samo plutati. Bio je jedino optimističan u vezi aktuelne Federacije i ideologije”, kaže Sol. “Bio je fascinantna pojava. Nije bio negativac, unekoliko žrtva moći i moćnika – ali ne dovoljno da bi promenio svoj pravac. Evo ga u mojoj priči, čovek od 90 godina, i dalje optimista. Ali, optimista u vezi čega? Šta su realne mogućnosti, da li je promenio svoj pravac? Kako da to učini? To je pitanje koje sebi ne postavlja. Bolji je od gotovo svih ostalih. U mojoj knjizi, on vodi konverzaciju sa ljudima sa vlasti, anonimusima koji ničim ne zavređuju ičiju pažnju”.
Tanja Jakobi