Voleo bih da probam lepe srpske jabuke, rekao je sebi tokom oktobarskog boravka u Beogradu Džon Ralston Sol, kanadski teoretičar, romansijer i esejista, i tako hotimice, pošto je pregledao nekoliko tezgi na kojima je uglavnom bilo industrijski proizvedenog uvoznog voća, stigao do glavne teme svojih teorijskih radova, posledica globalizacije. “Nemojte me shvatiti pogrešno, ne kažem da neko ne može poželeti da ovde proba novozelandsku ili jabuku proizvedenu u Francuskoj, ali ipak, nije li to greška sistema, ta opsednutost trgovinom radi trgovine u kojoj vi pomerate materijale iz jednog mesta u drugo bez jasne svrhe, a da niste proizveli ni veću zaposlenost, ni blagostanje, ni nova radna mesta, rečju, ništa od onoga što je bilo obećanje globalizacije? Da li je to rasizam, nacionalizam ili prosto zdrav razum da u Srbiji očekujete da vidite srpske jabuke?”
Sol, uz već prevedena teorijska dela “Nesvesna civilizacija” (Karpos) i “Propast globalizma i preoblikovanje sveta”, u Srbiji od nedavno “debituje” i kao književnik sa pikarskim romanom, crnom komedijom “Mračna priključenija” (oba u izdanju Arhipelaga). Taj roman posredno govori o razlozima zbog kojih sadašnja elita nema odgovore na krizu. “Sve te ljude koji se vrzmaju oko vlasti i odmah ispod njenog samog vrha uglavnom u knjizi opisujem kao ljude sa puno novca, ali bez svrhe i smisla. U svakoj imperiji, pa i Americi kao svojevrsnom ‘novom Rimskom carstvu’, postoji taj sloj ljudi koji pluta odmah ispod samog vrha. To su, znate, uvek neki i nečiji ujaci, rođaci, neki ljudi s novcem prilepljeni na vrh, koji ne znaju šta i zbog čega čine to što čine, gotovo da ne preuzimaju odgovornost, a i to što su preuzeli nije ključno za razvoj društva”, kaže kanadski pisac i esejista u intervjuu za “Biznis i Finansije”.
Biznis i Finansije: Šta danas čini relevantnim tu atmosferu s kraja XX veka koju ste opisali u romanu “Mračna priključenija”?
Džon Ralston Sol: Mislim da će, jednog dana, istoričari gledati na vreme između 1995. i 2020. kao na epohu potpunog ludila, 25 godina konfuzije i neusmerenog kretanja, nemoći da razumemo svoje stvarne potrebe i prihvatimo svoje greške. Današnje doba je unekoliko slično onom s polovine 18. stoleća, pre no što su se dogodile svetske revolucije: šačica nezamislivo bogatih lidera, izuzetno arogantna i izuzetno neuka aristokratija, bez jasnog pravca, zapadaju sve veće greške. A onda dolaze novi, sredinom 19. stoleća i po okončanju evropskih ratova; doba kada je austrougarski princ Meternik imao veliku moć, sa prevelikim i preglomaznim upravljačkim strukturama, veoma moćnim i veoma smetenim. I, onda – odjednom – sve se to raspalo.
Danas živimo u dobu uoči velikog sloma, s tim što su ovih zadnjih 20 godina daleko konfuzniji period od onog uoči slomova koji su se desili u dva malopre navedena istorijska momenta.
B&F: Ali ovo je nesumnjivo vreme koje izgleda obeleženo velikim tehnološkim promenama?
Dž. R.Sol: U periodu smo jeftinih fascinacija novim modelima mobilnih telefona i tableta, ne pitajući se šta i kako se taj “napredak” zaista odražava na naše živote, i kako nam ti “proboji” mogu pomoći. Da ste bili poslovan čovek negde oko 1860-1870, da ste Evropom, Kanadom ili Sjedinjenim Državama putovali železnicom, mogli biste, i tada – iz voza – da kupujete deonice, recimo, kineskih rudnih kompanija. Kako?
Na svakoj stanici postojali su telefoni i telegrafi. Ako telegrafista na nekoj stanici primi poslovnu poruku adresiranu na mene, u kojoj je npr. navedena cena deonica za kineski rudnik uglja, ubacivao bi je u jednu torbu. Onda bi ‘henger’ odnosno momak koji raznosi telegrafsku poštu i kojih je bilo na svakoj postaji – a takav momak je, gle slučaja, bio i moj čukundeda – po ulasku voza na peron uzimao tu torbu s porukama i raznosio ih po kupeima. Ako bi mi cena odgovarala, napisao bih na papiru pozitivan odgovor, kojeg bi henger ubacivao natrag u torbu i nosio telegrafisti da je pošalje. Čitava transakcija – od trenutka kada je ustanovljena kineska ponuda, uz slanje poruke preko okeana do mene u Kanadi, i vreme koje bih proveo razmišljajući o deonicama, potom slanju odgovora i postizanju ugovora, uz transfer novca – trajala je ne više od tri sata. Danas se to može uraditi za tri minuta. Da li je to nešto bitno izmenilo? Nije, samo je razmena poruka postala nešto brža.
Na čaju kod Kafke
B&F: A šta bi bila produktivna promena?
Dž. R.Sol: Pogledajte šta imamo danas: Odgajite i izbacite na tržište pet miliona jabuka, a realne potrebe stanovništva su zadovoljene već i sa tri i po miliona. Šta ćete raditi s onim “malim viškom” od milion i po jabuka? Sada, kada cena počinje da im pada, možete da isplatite farmere koji ih uzgajaju – i to po nižim cenama. Šta dobijamo time, izuzev kolapsa u koji zapadaju farmeri?
Ili, recimo, dosad ste obično na tržište izbacivali 10 miliona pari čarapa, a sada ih imate 100 miliona iako vam je potrebno samo 15 miliona pari. Tako, sada kad vrednost čarapa počinje da pada, možete da isplatite ljude koje ih prave, jer su cene pale. Tu bi trebalo da zastanemo i upitamo se: šta je ono što, zapravo, činimo? Jer, to znači da proizvodimo ogromne količine roba koje gube svoju vrednost. Ako proizvedemo 100 umesto samo 15 miliona bilo čega, mi, samim tim – jer proizvodimo previše, jer imamo hiperprodukciju na svakom planu – uništavamo vrednost proizvoda.
Vreme je da se zapitamo zašto to činimo, ali mi to ne radimo. Niko se dosad nije usudio da načini takve “misaone diverzije”, iako je krajnje vreme za to. A to nas dovodi do još jednog pitanja: šta je to i šta se dešava, kada ovo besciljno “plutanje” bez dobrog kormilara nije dovoljan razlog za akciju. Šta se to događa s nama, to je pitanje.
B&F: Šta se događa sa nama i još više, šta se događa sa mladim ljudima?
Dž. R.Sol: Angažujemo sve te ljude i njima punimo današnje poslovne oblakodere. Većina živi u gradovima, a do posla ih vozi podzemna železnica. Izlaze iz metroa i ulaze u neboder sa sopstvenom klimom, susrećući stotine onih koji su u tom trenutku za svojim mašinama, da bi se i oni susreli sa svojom. Ekrani i tastature svuda unaokolo, i ljudi koji vam nisu dostupni iako ste samo na korak od njih, jer je svako zarobljen svojim teškim zadatkom za taj dan. Svi vi sedite, stotine vas, u aklimatizovanoj prostoriji koja je očigledno bez kiseonika. I to bi trebalo da je “progres”?
Ovo je kafkijanska situacija nad kojom bi se moglo, da je smešno, i nasmejati. Međutim, ovo nije šala već košmar. I onda je prirodno da mladi ljudi danas nisu srećni. Gde je sreća? Sreća ne postoji u kancelariji već izvan nje, negde napolju, u baru, bioskopu. Sada već ima dosta onih koji kažu: “Samo malo, gde sam tu ja, moji odnosi s drugima, šta ovo činim? Gde su mi porodica i prijatelji, gde su svi oni s kojima želim da budem? Gde je tu naša zajednica?”
Današnji svet biznisa od vas zahteva da vam porodica ne bude bitna, da vam ona ne bude na prvom mestu već da to bude vaš posao. Zacementirane strukture, utemeljene na ovakvom razmišljanju, na ideji da će korporativna struktura večito kontrolisati svoje uposlenike – nikada se nećete udati ili oženiti, nikada nećete imati decu – arhitektura poslovnih imperija je tako i smišljeno koncipirana: vi sedite na svom mestu, sami i usamljeni, nepristupačni drugima kao i oni vama.
I sada dolaze neki mladi ljudi koji pokušavaju da proniknu kako se odupreti ovakvom ustrojstvu, kako reći “ne” a ne izgubiti posao.
B&F: Ali, koliko je onih koji su u stanju da izgovore to “ne”?
Dž. R.Sol: Struktura društva je duboko utilitaristička, a to je društvo koje ne nagrađuje odgovor koji glasi “ne”. Univerziteti, koji bi trebalo da su glavni stub podrške tim mladim ljudima, koji su bili središte, izvor humanističke ideje, postali su mesta na kojima takođe nije poželjno reći “ne”, gde nije poželjno protivljenje i neslaganje, jer su i sami postali “profesionalizovani” na način na koji su to korporacije. Potrebna je radikalna promena Univerziteta, i sada je pravi trenutak da se to učini.
B&F: Imate li taj utisak da više nemamo dovoljno vremena potrebnog kako bismo započeli i sproveli sve ove radikalne promene?
Dž. R.Sol: Današnja obuzetost zauzetošću čini ljude veoma nesrećnima, na način na koji je Čarli Čaplin u svojim filmovima patio zbog svojih šefova i poslodavaca. I danas je to sve isto, samo uvećano i pojačano za 50 puta. Njemu je bilo lakše nego nama, jer ste u Čaplinovo doba radili nešto što je mahom bilo fizikalno, predmetno, pa je ipak postojao neki rezultat. Umesto toga, danas imamo iluziju aktivnosti koja je kreirana, i u kojoj nikad nema vremena za vas. Tu je i činjenica koju sam dosta često naglašavao, da je 1900. prosečan životni vek čoveka na zapadu bio 50 godina, dok je sada već duplo veći, između 90 i 100 godina. To znači da smo tokom proteklog stoleća udvostručili naš životni vek. Nikada dosad u istoriji nismo imali više vremena nego što ga imamo danas.
Međutim, utilitarističko ustrojstvo današnjeg sveta ubeđuje nas i nagoni da osećamo kako nam ono stalno izmiče, kao ga nikada nemamo dovoljno, kako smo večito u cajtnotu. Naprotiv! Imate, u stvari, obilje vremena na raspolaganju. Trebalo bi da ga koristite za razgovor i komunikaciju, trebalo bi znati kako da ga “protraćite u dokolici”. Jedna od najvećih tekovina čovečanstva je sposobnost da ima dokolicu. Životinje nemaju razonodu, dokolicu. Ali, utilitaristički model je prestrašen od ljudskog bića kao takvog. Jer, ljudsko biće postavlja pitanja, gaji sumnje. Plan Crkve, kapitalizma, marksizma, fašizma, velikih fabrika, uvek je bio – terajmo ih da se kreću, da se pomeraju i rade – ili će, u protivnom, početi da razmišljaju. Današnji modeli realizovali su na briljantan način tu svoju ideju, tako da danas oni čak ne treba ni da nam kažu šta je to što treba da činimo – ne, naučeni smo da efikasno i iznova poričemo sebe, i našu mogućnost da se zavalimo u stolicu i razgovaramo s drugima.
B&F: Kako čovek može da ponovo ovlada svojim mišljenjem?
Dž. R.Sol: Mislim da danas sve više mladih ljudi nastoji da iznađe temelje za jedan nov, drukčiji način razmišljanja. Učlanjuju se, recimo, u “književne klubove”. I, onda, jednom nedeljno ili jednom mesečno, u takvim klubovima uz večeru razgovoraju o nekoj knjizi koju su upravo pročitali. O čemu se tu radi…? Pa, pokušavaju da shvate kako je to ponovo zadobiti mogućnost uživanja u dokolici, u istinskom razmišljanju. Uočavam kako je sve više javnih skupova, što je za 90-te godine, kada sam počeo da odlazim na njih, bilo potpuno neubičajeno. Na ovakve skupove dolazi hiljade i hiljade ljudi. I onda na takvom skupu naiđem na još pet pisaca, diskutujemo, razmenjujemo mišljenja, nešto se događa. Misliti ponovo, ponovo postavljati pitanja, šta je to biti ljudsko biće u društvu, izvan toga koliko ste poruka dobili u računaru ili mobilnom, kako je to biti izvan zamke, to je to. Ali, dug je put od ovih epizoda do realnih promena u društvu.
Kockasti mozgovi
B&F: Da li je ideja XXI veka ili nekog prethodnog veka da ljudi rade u organizacijama koje nisu korporacije?
Dž. R.Sol: U tom smeru idemo. Postojao je period industrijske revolucije, u kojem ste imali miks čistog kapitalizma, čistog socijalizma i svega onog što je između njih, i imali ste radnike organizovane u sindikate, religiozne grupe, religiozne socijalne organizacije koje su prevaziđene. Sada smo u periodu da to ponovo proizvedemo, osmislimo, revitalizujemo. Nedavno sam bio na jednom skupu gde je veoma poznati kanadski biznismen Majkl de Pensje, vlasnik Investeco Capital, grupi uzajamnih fondova objašnjavao kako je uspeo da zaradi mnogo novca na nečemu što nazivam inkluzivnim modelom ekonomije. U toj sobi je bilo 500 ljudi koji su se pitali ‘koliko daleko u tome možemo dogurati?’, i ‘da li je to koncept koji je stvarno primenljiv?’ Naravno, oni će se vratiti u svoje kancelarije, gde nisu podsticani da budu originalni, gde vladaju linerani utilitaristički “ukockani” ljudi, čije su ideje bazirane na idejama iz 70-tih i 80-tih godina prošlog veka, a koje su, opet, zasnovane na idejama s polovine 19 veka. To su ti isti ljudi koji Srbiji sad nude štednju. Taj koncept je već propao u Grčkoj, Irskoj, pokazao se lošim svuda u Evropi, i sad vi dolazite i nešto što je propalo na prethodnih 50 mesta nudite Srbiji, umesto da dođete i kažete, ‘hej, zašto ne bi smo ovde pokušali sa nečim novim?
Piše: Tanja Jakobi iz edicije Biznis TOP