Da li vas je neko skoro pozvao na žur? Sigurno nije, jer je ta reč davno izašla iz upotrebe. Mladi danas ponekad kažu „žurka“, ali, to nije isto. Pre rata, bilo da ste bili tinejdžer ili odrasla osoba, svaki poziv na žur jako bi vas obradovao. Reč „žur“ dolazi od francuske reči „dan“ (proverio sam kod Joce Ćirilova) i znači skup društva bez određenog povoda. Nema veze ni sa rođendanom, ni sa imendanom, ni sa nekom godišnjicom ili praznikom. Jednostavno, skup društva radi priče, druženja i provoda.
U to vreme bilo je dve vrste žureva. Jedne su pravili odrasli, a jedne mi tinejdžeri. Udate beogradske dame iz građanskih porodica imale su obično jedan dan u nedelji kad se u kući (ne u kafani) okupljalo samo žensko društvo i to ne veliko (4–5 bliskih prijateljica). Obično bi se od pet do sedam sati po podne, služio čaj sa nekim slanim pecivom i kolačićima, nikakav alkohol. Nešto kao „five o’clock tea“.
Sećam se da je moja majka imala žur sredom. Tata bi, pošto bi gošće došle, izašao da ih pozdravi, i onda otišao svojim poslom u varoš ili kancelariju. Služavka obučena po propisu, u kecelji i s belom kapicom na glavi, unela bi na velikom srebrnom poslužavniku čajnik, šolje i kolačiće, a mama bi sama sipala čaj gošćama. Čaj se pio sa šećerom i limunom, nikad s mlekom (toliki Englezi baš nismo bili). Ne treba ni da kažem da su tad sve imućnije građanske beogradske porodice imale servise od najfinijih porcelana (Vedžvud, Rozental ili Majsen). Tada se pričalo o svemu i svačemu i uvek je bila na redu građanska beogradska hronika. Bilo je obično tema o nekim udajama, razvodima, kupovanju nove kuće ili automobila i slično. Žene tada nisu razgovarale o politici. Politika ih nije interesovala. Ta tema je bila ostavljena muškarcima, pre svega i zato jer političke promene nisu uticale na njihov život, kao što je to danas. Da li je na vlasti bio Stojadinović ili Cvetković, bilo im je savršeno svejedno.
Bilo je, razume se, i drugih vrsta žureva. To bi pre bio poziv na kartanje nego poziv na žur. Tada se služila kafa i sendviči, a žene su obično igrale remi ili kanastu. U vrlo otmenim društvima igrao se i bridž, ali malo, jer je ta igra bila prilično komplikovana. Ali, bilo je i žena kockara, koje su igrale i poker, no to je već nešto drugo.
Moja majka nije nikad pravila partije karata, jer ni sama nije volela da se karta, ali mislim da je tu bio presudan uticaj moje babe (dosta konzervativne stare gospođe) koja je prezirala žene kockare. Znam da kad bi se pomenulo eventualno da se udaje neka od bogatih beogradskih devojaka, baba bi rekla: „Jeste, dobra je i lepa devojka, ali ne daj bože da je na majku. Ta ne ispušta karte iz ruku“. Baba je smatrala da udate žene posle svojih porodičnih i kućnih obaveza treba da čitaju ili da štrikaju ili vezu.
Odrasli muškarci nisu pravili nikakve žureve. Oni bi se obično našli u gradu pred ručak i popili pivo ili neki aperitiv i porazgovarali. Obično su se nalazili kod „Moskve“, „Ruskog cara“ ili „Milanovića“ (danas „Kod konja“). Razume se, organizovale su se i partije pokera i tu su bili visoki ulozi.
Potpuno drugačiji su bili žurevi nas tinejdžera. Do male mature su se slavili samo rođendani. Bio je svečani porodični ručak, a popodne bi došli najbolji drugovi i bili posluženi rođendanskom tortom. Sećam se i danas „krokenbuš“ torte sa spolja glaziranim kestenom koju mi je mama pravila, a koju posle rata nikad više nisam jeo. Tek u višoj gimnaziji, kad nam je bilo petnaest godina, tj. kad smo iz kratkih pantalona uskočili u dugačke, na žureve su počele da dolaze i devojke. To su uglavnom bile sestre naših drugova ili ćerke naših porodičnih prijatelja i bile su mlađe od nas dve godine. Žurevi su se obično održavali u zimsko vreme i u kućama, uvek u prisustvu roditelja. Bila je to obično subota ili nedelja, a žur bi trajao od pet po podne do devet sati uveče. Posle toga se odlazilo kućama na spavanje da bismo mogli da se odmorimo i budemo spremni za školu sledećeg dana. Žurevi su najčešće organizovani u kućama Svete Šapera, Ivice Keniga, Bore Markovića i u mojoj kući. Po dolasku, gosti bi ušli u salon gde je bio i klavir, a kasnije bi bilo servirano posluženje, obično sendviči i neki kolač, a pili smo malinovac ili limunadu. Nikako alkohol. U početku bi sedeli muškarci sa jedne strane, a devojke s druge, a kasnije, kad bi počelo da se igra, pomešali bi se. Kod mene bismo tada prešli u trpezariju i tu pomerili sto i tepih, kako bismo oslobodili parket za igrački podijum. Ukoliko ste dolazili na žureve morali biste da znate da igrate okretne igre tog doba (tango, fokstrot, engliš vals i drugo). Ako niste znali dobro da igrate šanse da se dopadnete devojkama bile su vam male. U to vreme su postojale u Beogradu razne škole igranja (Pere Stajića, Raše Milutinovića, Jove Dimitrijevića, gde ste mogli da naučite razne okretne igre. Časovi su bili uz muziku s gramofona, a za kraj igračkog tečaja dolazio je i mali živi orkestar). Moja sestra Anuška, mada mlađa od mene pet godina, mala i vižljasta, znala je odlično da igra, pa bi nekad nas dvoje vežbali razne plesove. Na našim žurevima se igralo uz gramofon, a nekad i uz živu muziku koju je svirao naš školski džez orkestar: Rođa Milivojević harmoniku, Pavle Minh klavir, Predrag Knežević Kneža violinu i ja gitaru. Na kraju žura, negde oko devet sati, polako smo se razilazili. U to vreme nije se moglo zamisliti da se mlade devojke tako kasno vraćaju same kući, čak ako su i u susedstvu stanovale. Po njih bi obično dolazile majke, ukoliko su bile prijateljice naše majke, ili služavke koje bi nosile čak i kišobran u slučaju kiše. Takav je onda bio red. U to vreme, bar u centru grada, nije bilo bojazni od bilo kakvih izgreda siledžija ili manijaka, ali posle bi u školi prepričavali utiske sa žura. Tako su ta lepa druženja i lagodan život trajali do aprila 1941. a onda je počeo rat i sve se potpuno promenilo.
Istorija moga klavira
U našoj kući u ulici Majke Jevrosime br. 39 u trpezariji u prizemlju bio je jedan pijanino na kome je moja majka svirala. Mama je kao sve građanske devojke onoga vremena (po-četak XX veka) učila francuski i klavir i dobro je svirala. Negde oko moje dvanaeste godine počeo sam i ja pored mame da prebiram po dirkama. Kada je mama videla da me muzika interesuje uzela mi je nastavnicu klavira, gđu Dobrilu Mihajlović, koja je sjajno radila sa mnom, tako da sam posle godinu i po dana mogao da sviram lakše Šopenove valcere. Kada sam napunio četrnaest godina i završio malu mature, baba je rešila da mi kupi klavir. U to vreme (1938) najpoznatija muzička kuća bila je „Harmonija“ na Terazijama. Ako bi videli da ste ozbiljan kupac, donosili bi vam klavir kući i ostavljali dva do tri dana da probate, pa ako vam ne bi odgovarao doneli bi drugi. Mi smo odabrali jedan klavir marke „besendorfer“ i jedan „blitner“. Meni su tako, kao da sam lično Rubinštajn, doneli prvo „besendorfer“, ali mi je tastatura bila tvrda, pa sam se odlučio za „blitner“. Stavili smo ga u salon na spratu i ja bih vredno vežbao. Takođe smo pravili muzičke seanse kao i probe našeg školskog ork-estra. Bilo je to lepo i bezbrižno vreme.
Šestog aprila 1941. zazujali su nam iznad glava nemački avioni i počeli da bacaju bombe na grad. Mi smo odmah posle prvog talasa pokupili nešto najnužnijih stvari i krenuli u izbeglištvo. Stigli smo u Ripanj, selo nadomak Beograda gde je mom ocu, rezervnom ofi-ciru bilo zborno mesto. Drugog dana rata, 7. aprila uveče, počeo je da pada sneg i padao je pet dana. Seljaci su to smatrali božjom kaznom. Posle pet dana moj otac je otišao dalje u rat i bio zarobljen. Nemci su zauzeli Srbiju i mi smo se vratili kući u Beograd. U međuvremenu smo saznali da nam je 6. aprila oko dva po podne na kuću pala bomba. Zatekli smo strašnu sliku. Bomba je pala ispred samog glavnog ulaza i srušila pola kuće i to upravo onaj deo gde su bila oba klavira. Druga polovina kuće je za divno čudo ostala čitava. Počeli smo da raščišćavamo i da vadimo stvari ispod vlažnih ruševina. Posle dva dana moj drug Pavle Minh i ja ugledali smo ispod cigala, maltera i greda polomljen gornji poklopac klavira. Kriknuli smo od radosti i počeli da kopamo dalje, dok nismo došli do klavijature. Klavir je, za divno čudo, davao zvuk. Bila je to engleska mehanika. To je na neki način bilo i sim-bolično: engleska mehanika odolela nemačkim bombama! Noge i ostali delovi su bili polomljeni, ali je mehanika ostala čitava. Najzad smo uspeli da izvučemo celu metalnu kon-strukciju i klavijaturu i pokupili na gomilu parčiće poklopca i nogu. Posle mesec dana rada klavir-majstor Tomić uspeo je da ga sastavi. Kad smo ga polirali bio je kao nov. Ništa nije izgubio od tona. Posle rata sam se upisao na Muzičku akademiju i na njemu vežbao i spre-mao diplomski ispit. Kad sam diplomirao dirigovanje i video da mi klavir treba samo za rad i da nikad neću postati pijanista, rešio sam da ga prodam. Dobio sam 1956. godine za njega 450.000 dinara, a za 200.000 dinara kupio sam jedan odličan pijanino s engleskim meha-nizmom, koji i dan-danas imam. Teško se onda živelo, oženio sam se i dobio dete i taj novac mi je dobro došao. Setio sam se da mi je tetka iz Kruševca nudila klavir na poklon, a i da sam posle rata kao referent nastavnog odseka Narodne milicije mogao da iz magacina uzmem klavir koji je ostao od Nemaca folksdojčera. Znao sam da su mnogi klaviri bili uzeti iz jevrejskih kuća 1941. godine. Nisam hteo da uzmem nijedan i ni danas mi nije žao što sam tako uradio.
Negde krajem sedamdesetih došao sam u Zemun u muzičku školu i, gle čuda, u jednoj sam sobi ugledao svoj stari klavir. Bio sam veoma uzbuđen. Delovao je dosta staro, ali zaista je to bio moj klavir. Seo sam i počeo da sviram, ali sam ubrzo prestao pod naletom uspomena iz doba kad mi je baba kupila klavir. Onih koji su onda bili oko mene, više nema. Izašao sam iz sobe da kolege ne vide kako su mi oči suzne. Nikad se više nismo sreli, ja i moj klavir.
Opasni špijuni
Leto u Vrnjačkoj Banji 1940, poslednje leto pred rat, bilo je divno, sjatilo se pola Beograda. Udarna trojka mlađeg društva bili smo Bora, Kneža i ja. Pre podne smo lunjali po banji, vozili se fijakerom do Hladne Vode ili išli na bazen Klobuk da se kupamo. Po podne na matine-igranke u vilu Simić, a uveče s roditeljima u Koop i Švajcariju, ili smo sedeli u vili Florida i pričali razne dogodovštine. Tog leta smo upoznali i braću Todorović, Mitu i Miju, koji bi povremeno „ukrali“ od svog oca automobil i onda se vozikali po Banji i okolini, pravili se važni. Jednoga dana, kad je Bora morao da se vrati u Beograd, ispratili smo ga kolima do železničke stanice, a onda, kad je voz krenuo, produžili za vozom putem koji je išao paralelno s prugom i vikali i mahali Bori. Prestigli smo voz i sačekali ga na pružnom prelazu, a Kneža je izvadio prazan fotoaparat i tobož slikao Boru i putnike i davao cedulje da podignu slike. Kad se voz udaljio i kad smo već hteli da se vratimo u Banju, čuli smo iza sebe uzvik: „Stoj, ne mrdaj!“ i, na naše zaprepašćenje, videli vojnika s puškom uperenom u nas. Tada se iz stražarske kućice (za koju smo mislili da je železničarska) pojavio i jedan podoficir i poljskim telefonom pozvao policiju koja je odmah došla, uzela nam fotoaparat i sprovela nas u policijsku stanicu Vrnjačke Banje. Samo naše privođenje izazvalo je uzbuđenje okolnog sveta koji se sjatio pred stanicom i ja sam iskoristio priliku i jednom dečku rekao da javi mom ocu. Doveli su nas pred starešinu (policijskog pisara) koji nam je zatražio isprave. Dali smo mu svoje đačke knjižice i on je ćuteći dugo gledao knjižice i svakog od nas ponaosob. Ličio je na Jerotija iz Nušićevog Sumnjivog lica. Kad smo ga pitali zašto smo tu, rekao je da smo privedeni jer smo slikali voz, a to je vojni objekat. „Danas – nastavio je – kad se svakojaki špijuni motaju po našoj zemlji i slikaju, moramo biti na oprezu i svakog sumnjivog proveriti.“ „Kakvi špijuni – rekli smo – i počeli da se smejemo – ta pratili smo našeg druga.“ On se naljutio i kazao da to nije ništa smešno i naredio žandaru da otvori fotoaparat i izvadi film. Žandar je otvorio aparat i zbunjeno rekao: „Šefe, nema filma, aparat je prazan.“ Mi smo se opet zakikotali, a šef se stvarno razgnevio, jer mu je izmakao glavni dokaz protiv nas. Naredio je da nas pretresu, a kad ništa nisu našli, upitao je Knežu: „Pa zašto si slikao sa praznim aparatom?“ „Onako, iz šale“, rekao je Kneža na šta je šef načisto poludeo. Vikao je da je sramota što takve mangupe kao što smo mi uopšte drže u školi, da nas treba poslati u popravni dom i slično. Ko zna dokle bi sve to trajalo da nije naišao moj otac s našim rođakom Miloradom Vučkovićem, višim inspektorom Ministarstva unutrašnjih poslova. Tata je rekao policijskom pisaru da je to samo jedna neslana dečačka šala i, kad smo izašli iz policijske stanice, propisno nas je izgrdio. Knežu i mene su drugovi nadalje u šali zvali „nemačkim špijunima“.
Mnogo godina posle rata čitao sam da su Nemci po dolasku Hitlera na vlast zaveli takozvanu totalnu špijunažu. Svaki nemački građanin koji bi putovao u stranu zemlju bio je dužan da napravi izveštaj o svom putu sa fotografijama. Običan turistički dnevnik. Posle toga bi specijalne službe izdvajale razne važne podatke i sklapale ih u celinu. Na kraju bi imali sliku stranih gradova tako detaljno snimljenu kao da su ih pravili profesionalni špijuni. Pomislio sam tada da nije čudo što smo preterano revnosnom policajcu iz Banje bili sumnjivi.
Ali ben Abdu
U drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka počele su u Beograd da stižu grupe rvača iz inostranstva i da priređuju male turnire u rvanju, koji su izazivali veliko interesovanje kod publike i to kod građanske publike srednjih godina. Takmičenja su se održavala u sali ili bašti bioskopa, tj. kafane „Kolarac“, koja je srušena u nemačkom bombardovanju 1941. godine, a koja se nalazila na uglu Poenkareove (danas Makedonske ulice) i današnjeg skvera ispred „Staklenca“ s desne, neparne strane. U to vreme najpopularniji sport je bio fudbal, pa onda laka atletika, odbojka (za košarku još nismo znali), zatim rukomet (zvali smo ga hazena, a igrale su ga samo žene), a od zimskih sportova klizanje, pa tek onda skijanje, jer nismo imali pravih terena. Igrao se i tenis, i to u dugačkim pantalonama, ali je to bio više mondenski sport. Mi mladi najviše smo voleli boks. Moji roditelji, koji nisu bili baš sportski nastrojeni, voleli su da idu na konjske trke na Hipodromu (koji i danas postoji). Svet je tamo bio vrlo elegantno obučen. Sećam se slike svojih roditelja odmah posle Prvog svetskog rata. Sve dame su nosile lepe, velike, ukrašene šešire, a muškarci žirado i to je bilo pravo mondensko mesto, naš Askot. Zato sam se čudio zašto moji roditelji i njihovi prijatelji, sa ženama, što nije bilo uobičajeno – dolaze na rvačke turnire. Shvatio sam da oni smatraju da je rvanje ne samo sportska nego i antičko-viteška borilačka veština, gde je sve čisto i gde pamet pobeđuje snagu, za razliku od boksa koji su smatrali prostačkim i grubim sportom, gde se borci besomučno udaraju, maltene kao u nekoj uličnoj tuči, i gde su se dešavale i ozbiljne povrede. Jednom sam i ja zaželeo da odem i shvatio sam da je to bio samo jedan dobro uvežban i režiran sportski šou. Nekad je to ličilo čak i na cirkus, gde bi se nekoliko nesimpatičnih, ružnih, crnomanjastih grmalja borilo protiv nekoliko plavokosih, simpatičnih i lepo razvijenih momaka. U početku bi obično vodio odvratni grmalj i publika bi negodovala, ali bi na kraju jednim veštim i elegantnim zahvatom onaj nežniji takmičar pobeđivao. Pobeda bi bila kada protivnika položite na pod ili kad on ne može da se otrgne od dva glavna zahvata „gvozdene kragne“ i „duplog nelzona“ (kad mu s leđa proturite obe ruke ispod ramena i spojite ih oko njegovog vrata). Te rvačke trupe su dolazile i odlazile i negde pred rat 1940. u poslednjoj trupi je bio i jedan ogroman dobroćudni džin, crni Arapin, visok skoro dva metra i težak najmanje 120 kila. Zvao se Ali ben Abdu, vrlo se fer borio i svima bio vrlo simpatičan. Kad je njegova grupa otišla, on je ostao u Beogradu. Bio je svojevrsna atrakcija jer je pored Rize, čistača cipela, bio jedini crnac u Beogradu u to vreme. Uvek je išao u kao sneg belom burnusu i stalno dolazio u poslastičarnicu „Alhambra“ koja se nalazila preko puta „Kolarca“. Ta kuća je srušena negde sredinom pedesetih. Mi, đaci Druge muške gimnazije kad smo želeli da jedemo orijentalne slatkiše išli bismo kod „Pelivana“, najbolje poslastičarnice te vrste u Beogradu, ali smo sad zbog Ali ben Abdua počeli da svraćamo u Alhambru. Gazda poslastičarnice je znao turski, a Ali ben Abdu je pored arapskog govorio i turski i često je sa gazdom dugo razgovarao. Govorio je i prilično srpski i mi bismo nekad s njim pričali o rvanju. U martu 1941, dan posle potpisivanja Trojnog pakta sa Nemačkom, Ali ben Abdu je nestao. Nije više dolazio u Alhambru i niko ga nije nigde video. Posle 27. marta dečko koji je posluživao u Alhambri rekao nam je da je čuo da je Ali ben Abdu uhapšen i streljan kao nemački špijun.
Bilo nam je čudno i neverovatno da je jedan Arapin rvač radio za nemačku obaveštajnu službu. Dečko iz Alhambre nam je rekao da je Ali ben Abdu znao i nemački, što je na neki način potvrđivalo ovu priču.
Onda je došao rat i mi smo zaboravili i na rvače i na Ali ben Abdua.
Posle rata rvanje nije više bilo u modi, bar kod nas. Keč ez keč ken je tek počinjao. Svi mi mladi, obožavali smo boks. Svi najbolji tadašnji bokseri Dule Bogdanović, Miša Lazarević, Krona Ilić, Toma Hladni, Zoran Andrejević, kao i stariji, Luka Popović, Laza Džepina i Duško Dimić, bili su naši najbolji prijatelji i dolazili na igranke, kao i mi na njihove mečeve. Na boks je dolazio mlađi svet, pretežno muškarci, ali je bilo i nekih devojaka koje su vatreno navijale. Jedanput se videla i jedna starija beogradska gospođa pedesetih godina koja je bodrila Mišu Lazarevića. To je bila moja majka koja je posle mnogih Mišinih poziva, pristala da dođe na Mišin meč, zato što je Mišu, koji je stanovao kod nas, mnogo volela, jer je rano ostao bez majke. Godine 1949. kada je Miša polazio na turneju po Austriji sa bokserskim klubom „Milicioner“, sa svima nama se izljubio i dugo nas grlio, zahvaljujući za svu pažnju i gostoprimstvo koje smo mu pružili. Znali smo da se više neće vratiti. Nažalost, u inostranstvu nije produžio svoju boksersku karijeru.
Kako sam postajao stariji i sve više i više radio, prestao sam da se interesujem za boks, a na rvanje sam potpuno zaboravio. Danas ponekad kad vidim sumo rvače koji mi deluju degutantno, setim se onih predratnih rvačkih turnira i pomislim: „Šta li je, stvarno, bilo sa Ali ben Abduom?“
Nora, moj pas koga se i danas sećam
U našoj kući je, otkad znam za sebe, uvek bio neki pas. Prvi koga se sećam – bio sam još u osnovnoj školi – bila je jedna lepa keruša, rasni ptičar (poenter), braon, bež i bele boje i zvala se Bobika. Svi smo je voleli. Tada ljudi nisu držali pse po svaku cenu i iz mode kao danas. Sem pudlica i drugih manjih pasa, psi srednjeg i velikog rasta živeli su u dvorištima u svojim kućicama. Moj otac je bio veliki „kučkar“, i danas se sećam jednog uzbudljivog dana kada su šinteri uhvatili Bobiku koja je imala ogrlicu oko vrata, ali je nesmotreno sama izašla na ulicu. Šinteri su tada imali kola (u stvari veliki kavez), koja je vukao konj i pse su hvatali jednom motkom s omčom od žice na kraju. Današnjoj deci to bismo mogli najbolje da opišemo ako bismo rekli da su bili isti kao šinteri iz Diznijevog crtaća Maza i Lunja.
Kad su nam komšije javile da su šinteri uhvatili psa, tata, koji je onda imao već preko pedeset godina, istrčao je u kućnom kaputu napolje i zatražio da šinteri puste psa, a mi ćemo platiti kaznu. No, šinter se zainatio i hteo je da psa odmah vodi u kafileriju. Tata je ponovio molbu, ali je šinter ošinuo konja u nameri da ode. Tata je, međutim, kao stari konjanik, hitro uhvatio konja za uzdu blizu njegove glave i čvrsto je stegao, tako da ovaj nije mogao ni da se pomeri. Šinter, mlad i jak čovek, ljut, zapretio je tati bičem, ali ga je tata prostrelio pogledom koji je govorio: „Samo probaj.“ Taj nemi duel trajao je 5-6 sekundi i šinter je ustuknuo i, videvši tatinu odlučnost, a možda i iz obzira prema njegovim godinama, sišao je sa kola i pustio psa. Tata ga je, razume se, častio i sve se lepo završilo. Mama je tatu korila što se izložio opasnosti da ga šinter udari bičem, ali je tata rekao da nikad ne bi dozvolio da odvedu psa koji oko vrata ima ogrlicu. Ja sam se, razume se, divio tatinoj hrabrosti. Kad je Bobika uginula od starosti, bio sam na maloj maturi i tata me je obradovao vešću da nam je njegov prijatelj Mika Obradović, direktor Kovnice novca u Topčideru, ponudio na poklon jedno malo štene nemačke doge. „Taj će pas biti samo tvoj“, rekao je tata. Tada su doge čuvale Kovnicu, bilo ih je 10-15, i imale su svog specijalnog trenera. Doge su veliki i snažni psi i mogu da budu vrlo opasni. Dresirane su tako da eventualnog lopova zaustave i drže ga u mestu, lajući dok ne dođu stražari. Ukoliko bi lopov pružio otpor, doga bi mogla da ga rastrgne. Ta rasa nije mnogo inteligentna, tako da svakih šest meseci dresura mora da se obnavlja. Moj pas, mlada keruša, dobila je ime Nora i bila je, kao i sve nemačke doge, crno-bele boje, ali je imala jednu malu braon fleku na glavi, te zato nije mogla da se takmiči, mada je imala pedigre. Kad je napunila tri meseca morali su da joj iseku klempave uši i formiraju ih začuljene, kakve imaju dobermani i vučjaci. Sirota Nora, cvilela je i krvarila 2–3 dana, ali je sve ipak prošlo. Dreser ju je naučio i da hoda uvek vlasniku s leve strane, a glava da joj bude u visini vašeg kolena. Ukoliko vi stanete, stane i ona, kad se okrenete – okrene se i ona. Znala je i kad treba da sedne ili ustane. Ja sam tada paradirao s njom po ulicama i svi su mi zavideli. Išla je na stalne kontrole kod veterinara i, za pravo čudo, nikad nije bila bolesna, što se retko događa kod rasnih pasa. Sa mojom sestrom Anuškom, koja je onda imala osam godina, volela je da se igra, naročito po snegu. Oborila bi je na sneg i onda bi je kotrljala po njemu. Moja sestra je u svojoj beloj bundici ličila na veliku grudvu snega. Cikala bi od radosti i uživala u igri. Nora je porasla, postala je veliki pas i imala je svoju kućicu pored stražnjeg ulaza naše kuće. Primala je hranu samo od nas i uvek bi nas kratkim lavežom upozoravala kad je neko dolazio.
Prolazilo je vreme i negde posle 27. marta 1941. godine, kada smo svi znali da će doći do rata, počele su probe sirena u slučaju vazdušne opasnosti. Nora se tog zvuka plašila, skičala je i vrtela se ukrug. Morao sam uvek da je smirujem posle toga. Petog aprila uveče vratio sam se kući kasno posle jedanaest sati, probe sirena su već prošle, a Nora je bila nervozna, vrtela se ukrug i odjednom je počela da zavija. U mirnoj i tihoj aprilskoj noći to je bio pravi predznak nesreće. Dugo mi je trebalo da je smirim. Otišao sam da spavam i ujutru su me probudile bombe. Nemci su, bez objave rata, surovo bombardovali stambene delove grada. Odmah smo svi pošli u podrum, a ja sam se vratio po Noru i poveo je dole sa nama.
Bombe su padale blizu nas, bilo je strašno, svi smo bili uplašeni, a najviše Nora. Propela se na zadnje noge, pribila se uz mene, a glavu mi je stavila na rame. Drhtala je kao prut. Kada se bombardovanje završilo, odmah smo otac (koji je kao oficir morao da se javi na zborno mesto), mama, sestra i ja krenuli u bežaniju. Baba i naša njanja Dada nisu htele da napuste kuću i mi smo psa ostavili s njima. U drugom kratkom bombardovanju, u jedan sat, bomba je pala ispred samog glavnog ulaza u kuću, baš tu gde je bio podrum i prosto otkinula pola kuće. Da smo ostali, svi bismo bili na mestu mrtvi. Baba i Dada su se tada zatekle u drugom delu kuće i za pravo čudo ništa im nije bilo, sem što su pale na pod, gde ih je bacio vazduh od detonacije. Prava sreća u nesreći. Nora je, srećom, bila sa zadnje strane kuće.
Kad smo se posle deset dana vratili iz bežanije, Nore nigde nije bilo. U onoj opštoj gužvi i metežu pobegla je ko zna kud. Tada je strašno bilo. U međuvremenu je nekoliko dana padao sneg i sve što smo hteli da spasemo iz porušenog dela kuće propalo je. Tu se više nije moglo živeti i mi smo prešli u babinu kuću u Kosovskoj ulici.
Saznali smo da je tata pao u zarobljeništvo. Nemci su već propisali šta smemo da radimo. Od deset uveče do pet ujutru bio je policijski čas, škole nisu radile, teško je bilo i sa snabdevanjem. Sve nesreća do nesreće, a ja sam se ipak povremeno pitao gde je moj pas.
Jednoga dana te jeseni šetali smo sestra i ja po gradu i stali na uglu Poenkareove (Makedonske) i Dečanske ulice, kad sam odjednom ugledao jednog nemačkog avijatičkog oficira u plavom kožnom kaputu, kako prelazi ulicu, vodeći jednu dogu. Pogledao sam bolje i video da ima braon fleku na vratu. Povikao sam iz sveg glasa: „Nora!“ i pas se odmah okrenuo i pošao ka meni, ali ga je onaj oficir povukao za kaiš i zverski ošinuo bičem. Jadna Nora je počela da cvili. Oficir je malo zastao i uputio mi jedan ledeni pogled, koji je značio: „Znam da je to bio tvoj pas, ali je sada moj i ne pomišljaj da ću ti ga vratiti.“ Hteo sam da priđem da je makar pomilujem, ali me je sestra zadržala. Oficir se okrenuo i pošao, vukući Noru, a ona se povremeno okretala i gledala za mnom. Ne mogu nikako da zaboravim njene tužne oči, dok me je gledala odlazeći. Više je nikad nisam video.
Posle rata smo imali dosta pasa, ali nijedan nije bio kao Nora. Danas u Beogradu skoro i da nema doga, ali kad god ih vidim, makar na filmu, setim se Nore, iako su od onda prošle tolike godine. Nekad mi sećanje ode i dalje, pa se setim Nemaca, kako onog njihovog avijatičara, tako i njihovih aviona.
Na sudu kao bludnik
U maju 1946. godine trebalo je da se održi Prvi kongres narodne omladine Jugoslavije u Zagrebu. To je bila prilika da se prvi put posle rata sastanu svi omladinci naše zemlje. U radnom delu Kongresa trebalo je da delegacije svih republika postave osnovne smernice i ciljeve ove organizacije, a pored toga su bili predviđeni i razni kulturni programi (koncerti i slično). Srbiju je u tom delu predstavljao KUD „Ivo Lola Ribar“ sa svojim simfonijskim orkestrom, horom i folklorom. Dušan Skovran, dirigent orkestra, tražio je basiste, pa je pozvao mene i Milana Kotlića koji smo upravo završavali prvu godinu kontrabasa u Srednjoj muzičkoj školi pri Muzičkoj akademiji. Mi smo pristanak uslovili tražeći da pođe i naš prijatelj i kolega Laza Kalmić, takođe basista. Bilo je to i suviše basova, jer je bilo svega tri violončela, no Duško je pristao i tako smo pošli svi.
Pruge, razrušene od Nemaca u povlačenju, bile su dosta oštećene i tek delimično popravljene, pa smo od Beograda do Zagreba putovali skoro ceo dan. To nam nije smetalo jer smo se u vozu sjajno zabavljali izmišljajući razne neobične i blesave štosove. Bili smo vrlo mladi i posle dugih godina rata i okupacije željni ludiranja. Uveče, oko devet, na železničkoj stanici u Zagrebu je bio svečani doček, a zatim su nas naši domaćini iz zagrebačkog KUD-a „Joža Vlahović“ smestili po privatnim stanovima lokalnih aktivista.
Naša grupa iz orkestra bila je smeštena u zagrebačkom naselju „Trnje“ iza železničke pruge, skromnom radničkom naselju s malim prizemnim kućama. Moram priznati da smo izvanredno srdačno i drugarski dočekani od svih koje smo sretali. Tada smo bili sigurni da bratstvo i jedinstvo – danas oveštala i lažna fraza – stvarno postoji.
Sve je bilo lepo: svečani koncert je održan u Narodnom kazalištu i dok smo se nameštali za probu, primetili smo tri postarija čoveka nagnuta nad orkestarsku rupu. To su bili basisti iz opere na čijim je basovima trebalo da sviramo. Videvši naša bedna gudala, ponudili su nam svoja i mi smo ih sa zahvalnošću primili, ali smo im za svaki slučaj okrenuli leđa da nam baš ne gledaju u prste. Koncert je odlično prošao.
Nadalje smo lutali po Zagrebu, izlazili svuda, išli čak i na fudbalske utakmice na Maksimir, ali smo najviše vremena proveli sa našim kolegama zagrebačkim džez muzičarima Bubijem Švarcom, bubnjarom i Mikijem Kerblerom, koji je vodio jedan amaterski big bend.
Posle tri dana došlo je, nažalost, do jednog neprijatnog incidenta. Jedne noći, dok smo spavali u kući našeg domaćina, pred zoru nas je probudio neki šum. Videli smo kako se neka prilika šunja ka nama i iznad naših glava se pruža jedna ruka. Još bunovni (a verovatno i pod utiskom priča da u Zagrebu ima još skrivenih ustaša), skočili smo i čvrsto uhvatili za ruku tu priliku. To je međutim bio naš domaćin koji je pošao da zatvori prozor iznad naših glava da nam ne bi bilo hladno. Čovek se strahovito uvredio. Rekao je kako smo mogli pomisliti da on hoće neko zlo da nam učini, da je bio u partizanima sa Srbima i da nas je primio u svoj dom prijateljski i bratski, a mi se ovako ponašamo! Izvinjavali smo se, pokušavajući da mu objasnimo zašto smo se trgli i uplašili, ali to nije mnogo vredelo. Naš domaćin je bio do dna duše povređen i razočaran. Nekako smo na kraju uspeli da izgladimo stvar, ali je taj mučan utisak ostao.
U Zagrebu je tada studiralo dosta naših prijatelja iz Beograda, koji iz političkih razloga nisu primljeni na Beogradski univerzitet. Došli su u Zagreb i tu bili primljeni bez ikakvih problema. Dani su veselo prolazili. Pred sam naš povratak pozvani smo na veliku oproštajnu žurku koju su nam priredili drugovi iz KUD „Joža Vlahović“ u Vlaškoj ulici u jedan ogroman gospodski stan, verovatno stan nekog bivšeg bogataša. Bilo nas je dosta, sigurno tridesetak mladića i devojaka i divno smo se zabavljali. Kad smo videli u dnu sobe klavir, prišli smo odmah i počeli da sviramo džez. Polako je atmosfera počela da tone u neki splin. Bili smo popili i ne znam kako smo se našli ispod klavira Bobi Guteša sa trubom i Laza, Mića i ja. Pridružila nam se i jedna lepa Zagrepčanka koja je pevala džez, sećam se da se zvala Melita. Polako su se gasila svetla, parovi su igrali. Planule su razne simpatije, verovatno je bilo i poljubaca i zagrljaja, ali ništa više. Melita je bila pod dobrim gasom i mi smo pod klavirom zagrljeni pevali stari hit „I’m in the mood for love“, kad su se iznenada upalila sva svetla i u stan je upao partizanski oficir i odmah povikao: „Šta je to, je l’ se tako ponaša naša omladina!?“ Utom je primetio ispod klavira Melitu i oštro rekao: „Izlazi odatle“, a nama se obratio: „Sram vas bilo kako se ponašate. Primili smo vas drugarski i bratski, a vi ste ovde napravili bahanalije.“ Melita je bila njegova verenica i uplašena počela je da se pravda, bacajući krivicu na nas. Tada je ovaj oficir nastavio da nas grdi, tvrdeći da je sramota da smo mi uopšte u omladinskom društvu i da će ovo naše ponašanje prijaviti. Kad je već njegovo moralisanje prešlo svaku meru, poslali smo ga na kraju zna se već gde. Na to je on, vukući Melitu za ruku, rekao: „Videćete vi svog boga. Letećete iz narodne omladine!“ Žur se prekinuo i mi smo se već sutradan vratili u Beograd. Ovaj incident na žuru smo i zaboravili pošto je sve drugo u Zagrebu bilo lepo.
Posle nekoliko dana, na tabli u društvu „Lola Ribar“, bilo je istaknuto da će se tog i tog datuma održati pred Sudom časti suđenje drugovima Guteši, Simiću, Kalmiću i Kotliću. Optuženi smo bili za nedolično ponašanje u Zagrebu, uvredu koleginice iz KUD-a „Joža Vlahović“ i sramoćenje ugleda Narodne omladine Srbije, kao i društva. Nismo to shvatili mnogo ozbiljno, ali nas je moj drug Bora Simić upozorio da je to ozbiljna stvar i može da ima vrlo loše posledice po nas. Ako nas izbace iz društva, automatski će nas izbaciti i sa Muzičke akademije, pogotovu što nismo ni skojevci, a sviramo džez, tada ne baš omiljenu muziku režima, te će nam perspektive nadalje biti prilično mračne. „Zato, rekao nam je Bora, recite da ste krivi i da se kajete i da ćete se pismeno izviniti drugarici Meliti.“ Poslušali smo ga. Kad smo došli sledećeg dana, sala KUD-a je ličila na pravu sudnicu. Mi smo seli na klupu, a gore je na praktikablu sedeo sud za stolom. Članovi su bili Janez Vrhovec, Ljubivoje Aćimović, član Gradskog komiteta i Ðuro Kotur. Pošto smo saslušali optužbe, kao i pridike članova suda, uradili smo ono što nam je Bora Simić savetovao (pokajničkih lica). Srećom smo dobro prošli: dobili smo poslednju opomenu pred isključenje iz društva. Nadalje su nas svi u šali zvali: „Vi, bludnici!“
Ljubavna pesma br. 1 (jedan Uskrs u Kruševcu)
Već je bilo svanulo kad sam kroz prozor voza ugledao krajičak Zapadne Morave, a zatim celu reku i kroz vrbake onu staru vodenicu na desnoj obali koje se sećam još od pre rata kad sam svake godine tu prolazio. Bio je april, Veliki petak 1947. godine i prošlo je sedam godina kako nisam bio u Kruševcu. Sad sam išao da provedem Uskršnje praznike kod mog druga Nike, sina apotekara Ðoke Petrovića. Pošao sam veče ranije iz Beograda i voz je dugo putovao, jer pruge oštećene tokom rata još nisu bile definitivno popravljene. Kad sam stigao, mada je bilo rano, dočekala me je cela porodica Petrović, i prvo posluženje je bilo slatko od zelenih malih patlidžana sa bademom, koje još jedino Grci znaju da prave.
Pošto sam se malo odmorio, krenuo sam u posete, razume se prvo kod tatinih prijatelja. Kruševac je tokom ratnih godina preživeo strašne dane. Prvo nemačko streljanje za odmazdu, na Vidovdan 1943. godine, a zatim crveni teror Paneta Ðukića i njegovih oznaša. Tatini prijatelji, sve građanska imućna lica, loše su prošli. Neki su izgubili glave, neki su zaglavili na robiji, a mnogima su oduzeli svu imovinu. Bili su jako potišteni i, da ih malo utešim, ispričao sam i tatinu zlu sudbinu: kako su ga isterali iz advokatske komore i ostavili bez penzije posle skoro četrdeset godina advokatskog staža. Posle ovih malo tužnih susreta, krenuo sam u provod sa svojim društvom. Išli smo iz kuće u kuću na žureve, večere i ručkove, gde smo se uprkos teškoj situaciji, a i dosta hladnom vremenu, lepo provodili. Naročito su bile lepe muzičke seanse, jer su i Nika i njegova sestra Cana, kao i deca advokata Lučića, Anđelka i Borka, svirali violinu i klavir. Ja sam tada već bio poluprofesionalac, pa sam na seansama bio „glavni“. Uveče na Uskrs došle su u posetu kod Nikinih dve sestre, komšinice, kako je to bio red. Ja sam tad baš prebirao po Caninom klaviru, jednom divnom „bosendorferu“. Mlađa sestra, lepuškasta, smeđa devojka, sela je pored mene, ja sam joj svirao neke stvari koje je ona volela i dugo smo pričali. Nešto je prostrujalo između nas i ja sam jedva čekao da se ponovo vidimo. Sutradan smo opet sedeli zajedno pored klavira i društvo se ljutilo što se izdvajamo. Ali mi jednostavno nismo mogli da se odvojimo jedno od drugog. Ta praznična atmosfera koja me je podsećala na detinjstvo i babinu kuću, kao i taj porodični građanski mir malog grada delovali su na mene i ja sam sav razdragan bio u nekoj egzaltaciji. Lebdeo sam u nekoj lirskoj sentimentalnoj nirvani i te večeri sam sklopio jednu kompoziciju, ili, bolje reći, improvizaciju samo za nju.
Sutradan sam morao da se vratim za Beograd i ona me je ispratila na železničku stanicu, a mislim da ne postoji ništa romantičnije od ispraćaja na železničkoj stanici. Samo smo se gledali i držali za ruke ništa ne govoreći. Ušao sam u voz. Dugo smo mahali jedno drugom, sve dok voz nije zamakao iza prve krivine. U vozu sam mislio samo na nju, dugo sam stajao u hodniku i gledao kroz prozor. Stanice su promicale jedna za drugom, a ja sam sanjario o nekom budućem zajedničkom životu s tom devojkom, u malom gradu, daleko od velegradske buke.
Ipak, čim sam stigao kući uhvatio me je beogradski tempo i razne obaveze (porodica, škola, svirke i jurnjava s mojim društvom). I uskršnja čarolija je polako počela da bledi.
Posle dva-tri dana ponovo sam se setio svega i onu moju kompoziciju malo doterao i zapisao. Nazvao sam je „Ljubavna pesma br. 1“. Prošlo je, međutim, skoro mesec dana kad sam najzad napisao pismo svojoj simpatiji. Bilo je to neko poluljubavno pismo. Na odgovor sam čekao skoro dve nedelje, a kad je stigao, bio sam malo razočaran. Pismo je bilo lepo i srdačno, ali sam osetio malu uzdržanost. To me je rastužilo i hteo sam odmah da odem do Kruševca i da je ponovo vidim, ali sam se zamislio i shvatio da sam ja, bez obzira na neke moje kvalitete i porodično zaleđe, samo jedan student bez posla koji svira džez na igrankama. Takođe sam se setio i da bih, s obzirom na svoj nemiran duh i nestalnu prirodu, kao i poneku neodoljivu želju za nekim neozbiljnim ili avanturističkim poduhvatima, svojim dolascima samo remetio onaj mir porodične građanske atmosfere malog grada. Rešio sam da ne idem. Nisam se više ni pismom javio. Tu devojku više nikad nisam video. Prolazilo je vreme. Ponekad sam mislio na nju i naš rastanak na železničkoj stanici, kao i na miris onog hladnog Uskrsa, ali sve ređe i ređe. Tada bih seo za klavir i svirao svoju „Ljubavnu pesmu br. 1“ koju, inače, nisam nikada javno izveo, niti ikome pokazao. Stajala mi je u fioci.
Prošlo je skoro pedeset godina i u međuvremenu sam čuo da je ona devojka kojoj sam napisao pesmu umrla u nekoj dalekoj zemlji. Jedne nedelje me je pozvao Minja Subota da gostujem u nekom „Nedeljnom popodnevu“. To je bilo 1997. godine. Pričali smo o svemu i svačemu i ne znam kako smo došli na tu moju pesmu. Ja sam tad ispričao tu davnu priču i Minja me je zamolio da sednem za klavir i da je odsviram. Za divno čudo – posle tolike pauze – dobro i tačno sam je odsvirao. Bila je to romantična balada, vrlo moderna za ono doba, a i danas „in fashion“. Čim sam se vratio kući zazvonio je telefon i javio se Bora Roković koji je sasvim slučajno to čuo. Jako mu se dopala kompozicija i tražio je da mu je pošaljem, jer bi hteo da je svira i aranžira. Kroz smeh mi je rekao da još nikad nije čuo da neko ljubavne pesme registruje pod brojevima, kao delovodni protokol. Napisao je divan aranžman za klavir i gudački orkestar i mi smo to izveli sa uspehom na dva simfonijska koncerta i snimili za moj dupli autorski CD. Bora je na koricama partiture napisao krupnim ćiriličnim slovima „LJUBAVNA PESMA BR. 1“, a onda dole na engleskom „composed by V. Simić 1947. arranged by B. Roković 1997“.
Godine 2007. išao sam, na Veliki petak, na celivanje u crkvu i, kad sam izašao u portu, setio se da je sada prošlo 60 godina od onog nezaboravnog uskršnjeg provoda u Kruševcu 1947. godine. Tada mi je proleteo ceo film kroz glavu. Setio sam se one devojke, Nike, Bore Rokovića i svih onih koji su tada bili sa mnom, a kojih danas više nema. Vratio sam se u Crkvu i zapalio sveću za sve njih.
Vojislav Bubiša Simić
SENTIMENTALNO PUTOVANJE (Sentimental Journey), Clio