Nekadašnji sinonim za sirotinju, kuće od slame, naboja i drveta energetski su efikasnije i sposobnije da odgovore na izazove klimatskih promena. Moderni eksperimenti sa starim materijalima i usavršenim tehnikama izgradnje stiču sve više pristalica u svetu, a stidljivo i kod nas.
U britanskom selu Wherwell ponosno stoje kuće stare više od 500 godina, građene od prirodnih materijala poput zemlje, drveta, slame, kamena i trske. Možda bismo i mi imali šta da pokažemo, da smo bolje čuvali ovakve kuće kojih je najviše bilo u Vojvodini.
“Nažalost, tamo gde je za to bilo mogućnosti, zemljana arhitektura je uglavnom uništavana i zamenjivana betonom i veštačkim materijalima. Tek u poslednje vreme, paralelno sa širenjem ekološke svesti, postoji tendencija ponovnog vraćanja na stare tehnike gradnje”, kaže Dragana Kojičić koja se još tokom studija arhitekture u Novom Sadu zainteresovala za predmete poput “Ekologije građene sredine” i “Graditeljskog nasleđa”, potom je specijalizovala gradnju od prirodnih materijala u Grenoblu, a praktično iskustvo u svom poslu sticala je i u Siriji, Kolumbiji, Ruandi i Španiji. Ima, kaže ova sagovornica B&F-a, i svetlijih primera, poput Francuske i Nemačke gde se u pojedinim mestima tradicija gradnje zemljom nije ni prekidala, nego je samo nastavljala da se razvija i prilagođava životu i potrebama.
Dragana Kojičić
Nekada su se u izgradnji kuća koristili nama nezamislivi elementi: dlaka životinja, jaja, brašno, ili krv, ali najvažniji princip je bio da se kuća pravi od raspoloživih materijala u okolini. “Tamo gde je bilo najviše kamenja građene su kamene kuće, u pošumljenim oblastima su pravljene od drveta, a tamo gde nije bilo ničega osim zemlje, kao u većem delu Vojvodine, gradilo se njom. Gde je bilo nešto drveta, ali nedovoljno za brvnare, radila se drvena skeletna struktura, a zemlja se koristila kao ispuna. Ti stari “građevinari” bili su vrsni poznavaoci klimatskih uslova i prirodnih nepogoda, tako da se, recimo, u seizmičkim područjima nije gradilo nabojem, već pomenutom kombinacijom drvenog skeleta i ispune od zemlje – nakon zemljotresa, samo bi ponovo „olepili“ kuću i ona bi bila kao nova”, kaže Kojičić koja je na svoju prvu kuću od zemlje naletela u Mošorinu, dok je bila na evidenciji nezaposlenih i tražila alternativne načine za zaposlenje. Tada je na jednom konkursu dobila kuću od zemlje u ovom mestu i počela da je sređuje i da radi na otvaranju Centra za zemljanu arhitekturu.
Po njenim rečima, najrasprostranjeniji metodi gradnje su naboj (monolitni zidovi koji se prave tako što se zemlja nabija u oplati sloj po sloj) u Vojvodini, ćerpič (cigle od nepečene zemlje sušene na suncu) i pleter (drvena struktura u koju se plete granje, šiblje i slično, a na koju se potom nanose blatni malteri), odnosno čatma (letvice prikovane na drvenu strukturu, a zemlja služi kao ispuna) u Srbiji.
Kuće od prirodnih i recikliranih materijala su postojane u skoro svim vremenskim uslovima, izuzev prilikom velikih poplava, zdravije su jer njihovi zidovi dišu a njihova izgradnja je bar za četvrtinu jeftinija od gradnje standardnih kuća. Ovakve kuće nisu ekološke samo po svom sastavu već i po tome što zimi za grejanje troše trećinu energije od energije uobičajeno izolovane kuće.
Lehel Horvat, građevinski inženjer iz Subotice, koji je na Tari izgradio kuću od drveta a na severu Bačke nekoliko kuća od slame, žute zemlje, bagrema i koštica od voća koje mu komšije sačuvaju kada peku rakiju, kaže da se od bagrema obično pravi temelj, koštice od voća (najčešće višanja i trešanja) u sloju od 8 cm služe za podnu izolaciju, od drveta se pravi kostur kuće pa se zatim zidovi prave od 50 cm debelih presovanih bala slame. Njena izolaciona moć je velika; kada se adekvatno obloži blatom tj. zemljom sa unutrašnje i spoljašnje stane, dobija se kvalitetan i veoma otporan zid ,sada već i sa dobrom termičkom masom (zemlja), koja je praktično klimatizator u letnjim toplim danima (zbog čega je klima uređaj nepotreban).
“Istraživanja su pokazala da dva sata može da izdrži temperaturu od 1.000 stepeni, iako propisi zahtevaju da zidovi tu temperaturu mogu da izdrže 30 minuta. Oni su otporni na zemljotrese jer su građeni od elastičnog materijala, kao i na jake vetrove – u SAD, recimo, odolevaju i tornadima. Pored toga što je u ovakvim kućama leti hladno a zimi toplo, njihovi zidovi ‘dišu’ pa vazduh u njima nije isušen”, objašnjava Horvat.
Za ovakve kuće materijal se ne kupuje već se godinama čuva (poput koštica ili na primer crepa za reciklažu) ili pronalazi u okruženju, te su najveći troškovi materijala zapravo njegov prevoz. Ako je kuća 100% napravljena od prirodnih i recikliranih materijala, i ako je to rađeno pomoću mobe (udruženog rada stanovnika seoskih sredina) onda izgradnja takve zdrave kuće može biti duplo jeftinija od one od savremenih materijala, kaže savogornik B&F-a.
Kuća koju je gradio Lehel Horvat
Slobodna forma
Specifičnost ovakvih kuća je što ne mogu biti visoke – mogu imati najviše jedan sprat – i što uglavnom imaju reljefne a ne ravne zidove. Kuće mogu biti raznih oblika, pa i zaobljene, jer to dozvoljava materijal.
Prema rečima Horvata, njihova izgradnja traje oko pola godine. U proleće se počne sa izgradnjom temelja, drvenog skeleta i krova. U julu se urade zidovi od bala slame, slede instalacije (struja, voda, kanalizacija), a zatim ide pokrivanje unutrašnje i spoljašnje površine zidova blatnim malterom (mešavina lesa, peska, i drobljene slame) u tri sloja ukupne debljine 5 cm. Nakon isušivanja zidova mogu otpočeti završni radovi, pa kuća u septembru dobija svoj konačni oblik.
Listajući staru dokumentaciju, medutim, Dragana Kojičić je pronašla podatak da je ekipa od osam ljudi jednu kuću prosečne veličine od naboja (dakle, temelje i zidove) mogla da napravi za 6-10 dana. “Naravno, kući je potrebno neko vreme da se potpuno osuši (nekad su to godina ili dve), ali se u njoj, svejedno, može živeti i pre toga”, kaže ona.
Sam svoj zidar
Gradnja od prirodnih materijala je na ovim prostorima prisutna hiljadama godina. Osim pomenutog naboja, ćerpiča, pletera i čatme, postojale su i tzv. trogloditske forme – zemunice i lagumice (kuće ukopane u zemlju, vertikalno, odnosno horizontalno), potom tehnika „busenje“ (slično ćerpiču, ali se ciglice direktno seku u zemlji zajedno sa slojem trave), kao i putrike – kuće sa ravnim krovovima od zemlje, objašnjava Kojičić i dodaje da je većina tih tehnika nažalost prepuštena zaboravu.
“Ipak, poslednjih nekoliko godina je počelo da se radi na njihovom očuvanju. Sva sreća pa su nas ekonomska, ekološka i kriza identiteta navele da shvatimo gde vodi globalizacija, te da se okrenemo onom što imamo u okruženju i tehnikama koje postoje oduvek na ovim prostorima“, tvrdi Dragana Kojičić.
Ove kuće imaju ogroman potencijal i, uz neke izmene i dopune (povećanje otvora zbog bolje osvetljenosti, smeštanje staklenika na južnoj strani, balirane slame na severnoj, uz dodavanje solarnih panela i skupljanje kišnice i sl.), sasvim ih je moguće prilagoditi današnjim potrebama stanovništva, a opet zadržati ono najbolje što nude, tvrdi sagovornica B&F-a. Zato i planira da uskoro otvori preduzeće koje bi profesionalno pružalo ove usluge.
Lehel Horvat se nada da će ljudi jednog dana praviti ovakve kuće zato što su zdrave i ne štete okolini, a ne samo zato što su jeftine. Osim toga što se, da bi se to postiglo, mora raditi na njihovom promovisanju, važno je da se pre svega donesu zakoni i pravilnici koji bi uredili oblast gradnje od prirodnih materijala, jer, u aktuelnoj situaciji, da bi kuća od blata dobila upotrebnu dozvolu, mora mnogo da se improvizuje. Takođe, treba edukovati ljude o načinu gradnje, jer iako za nju nije potrebno poznavanje zanata, moraju se znati statika, fizika i sl.
Zato Horvat već neko vreme drži radionice na kojima svoja znanja prenosi svima koji žele sami da izgrade svoj dom, a njih sve češće pohađaju i ljudi iz okolnih zemalja. U planu je i puštanje u rad vebsajta na kojem bi svi zainteresovani mogli da pronađu potrebne informacije. “Važno je”, tvrdi Horvat, “informisati i obrazovati ljude jer nestručna gradnja ipak može biti veoma opasna”.
broj 110, septembar 2014.