Možda ne postoji društvena inicijativa koja vernije oponaša ideologiju bitnika i hipi pokreta od udruženja koja organizuju jeftina putovanja, u kojima akcenat nije toliko na komforu koliko na druženju i upoznavanju sa lokalnim kulturama. Za put oko sveta dovoljan je slobodan kauč, a ni pod nije opcija za bacanje.
Šezdesetih i sedamdesetih prošlog veka mladi ljudi su bezbrižno putovali autostopom i odsedali kod prijateljevih prijatelja i poznanika. Danas je sesti u kola neznanca ili zakucati na nečija vrata „tek tako“ gotovo nezamisliv poduhvat, ali su nove tehnologije otvorile drugi prozor za putnike koji žele da upoznaju zemlje i ljude van u celofan umotanih ponuda turističkih agencija i budu bezbedni. Najpoznatiji takav sajt „Kaučserfing“ www.couchsurfing.org (CS) nije samo berza besplatnih mesta za noćenje – u vrh posećenosti doveo ga je način na koji domaćini i putnici jedni druge mogu da provere i o tome ostave pisani trag na netu. Koliko je više pozitivnih kritika, toliko je neka osoba poželjniji (i sigurniji) domaćin ili gost. Sajtovi poput ovog imaju članstvo širom sveta, tako da svaki putnik ostavlja globalni trag.
Kristina Tasić je uz pomoć CS boravila u Španiji, Italiji, Grčkoj, Turskoj, a u Beogradu je ugošćavala goste iz celog sveta. „U tu priču sam ušla u vreme kada su nam bile potrebne vize za putovanja. Želela sam da sretnem nove ljude, čujem neke druge teme. Bivajući domaćin, putovala sam svetom kroz njihove priče. Kasnije sam i stvarno putovala i nosila alevu papriku i ajvar na poklon svojim domaćinima. Upoznala sam mnogo divnih i pametnih ljudi, od doktora nauka do putujućih vagabunda. Najlepši utisak mi je prijateljstvo sa Tejlorom, sada pokojnim CS ambasadorom koji je autostopom putovao svetom 8 godina bez prestanka. Periodično se vraćao ovde da me poseti. Upoznali smo se kada je zbog devojke došao u Srbiju i zamalo odlučio da ovde ostane dok je bosonog hodao zavejanim Beogradom. To je jedna predivna osoba koja je činila dobro svima kod kojih je boravila“. Tasićeva kaže da ima raznih domaćina – od onih koji vam kažu „evo ti ključ i ništa me ne pitaj“ do onih koji vam usred Italije predlože da vas odvedu u fabriku čokolade u Švajcarskoj. Ako pak želite domaćine sa kojima biste mogli i da se družite, najbolje bi bilo da proverite na njihovim profilima da li imate slična interesovanja, savetuje Kristina.
Na kauču oko sveta
Vasko Lukinić je preko CS i jednog sličnog sajta, Hospitality Cluba (HC), koji je kasnije zamro, obilazio Jermeniju, Iran, Uzbekistan, Kirgistan, Rusiju, Ukrajinu, Peru, Boliviju, Čile, Argentinu, Urugvaj, Paragvaj, Brazil, Irak, Izrael, Palestinu, Rumuniju, Moldaviju, Maroko i Albaniju. I on je, pre oko devet godina, počeo sa ugošćavanjem ljudi kao i Kristina, sve dok i sam nije odlučio da otputuje kod Armena u Jermeniji, kojeg danas smatra istinskim prijateljem. „Najvrednije što sam stekao tokom ovih putovanja su – novi prijatelji. Svima rado pričam o porodici iz Teherana koja me je ugostila pre pet godina. Oni su to činili sa toliko ljubavi i pažnje da mi nije bilo teško da odem par godina kasnije u Atinu, pa onda ponovo u Beč, samo da bih ih ponovo video. Jednostavno, njih doživljavam kao svoje najdraže rođake, koji žive malo dalje”, kaže Lukinić. Naravno, na ovakav način se i štedi na troškovima putovanja, mada je, kako tvrdi, njihova osnovna prednost to što mu je omogućeno da vidi kako život u nekoj zemlji ili nekom gradu izgleda ’iznutra’. „U Argentini sam tako prespavao u jednom skvotu, u kome je živeo moj domaćin, filozof i anarhista. Iako je tamo društvo bilo odlično, možda najzanimljivije društvo na koje sam naišao tokom putovanja po Južnoj Americi, samo mesto je bilo užasno – sa temperaturom od nekoliko stepeni, jer nije bilo stakala na prozorima, ponekim pacovom i ekološkim toaletom, koji se sastojao od jednog paravana nasred prostorije i velike kante u koju se obavljaju fiziološke potrebe i potom posipa piljevina, a produkt se koristi kao đubrivo za obližnju baštu. Sve sa detaljnom šemom na zidu ‘toaleta’. Za takva iskustva sa putovanja, koja su zanimljiva a ne i nužno prijatna, smislio sam termin: ‘dokumentarističko iskustvo’.” Nažalost, kaže Luknić, došlo je omasovljenja Couchsurfinga, tako da ga većina ljudi danas shvata isključivo kao sajt za jeftina putovanja.
Jeleni Ćirić je tokom druženja sa putnicima samo jednom imala negativno iskustvo “prvenstveno zato što momak kojeg smo mi ugostili nije bio onakav kakav je bio opisan na profilu, ali to nije bilo ništa strašno, niti mi je sigurnost bila ugrožena. Kada sam se, međutim, preko ovih sajtova upoznavala sa ljudima i bila njihov ‘vodič’ osećala sam se odlično i iskustva su mi bila više nego pozitivna”, kaže Ćirić.
Solidarnost u novom pakovanju
Avanturisti koji vole da putuju i stiču nova poznanstva, verovatno su osim navedenih sajtova koristili i onaj Kluba putnika, internet-časopisa o geokulturi i servisa za samostalna putovanja, odnosno jedan od njegovih najpoznatijih projekata – Putničku kuću. Princip Kuće je sledeći – svako donira onoliko novca koliko može, potom se od skupljenih sredstava iznajmi kuća ili stan u nekom zanimljivom gradu u inostranstvu na dva meseca u kojima svaki putnik sa Balkana može da prespava 10 noći a stranac po pet, bez obzira na to da li su dali donaciju. Ovaj način putovanja nije preterano komforan – zbog velikog broja putnika obično se spava u vrećama na podu.
Prema rečima organizatora ovakvih putovanja, njihov cilj je da se putnici iz celog sveta međusobno upoznaju, povežu, razmene priče i iskustva. Prva Putnička kuća otvorila je svoja vrata putnicima 2012. godine u Istambulu, potom je narednog leta preseljena u Granadu u Španiji, a ove godine je bila u Tbilisiju, prestonici Gruzije.
“Mesto za Putničku kuću nije lako odabrati. U igri je dosta faktora. Ono mora biti dovoljno blizu Balkana, odakle je najveći broj putnika koji posećuju ovaj sajt, zatim mora da se nalazi na raskršću puteva, da za njega nisu potrebne vize ni putnicima iz istočnog, ni onima iz zapadnog bloka, da ima cene prihvatljive za naše mogućnosti, kao i da u njemu ima zanimljivih sadržaja“, kaže za B&F Uroš Krčadinac sa sajta Klub Putnika. „Kada smo prvi put sve stavili na papir, ispostavilo se da sve ove uslove, od svih mesta na svetu, ispunjava samo – Istanbul. Sledeći put smo odlučili da rizikujemo i odabrali Granadu, zbog blizine Maroka, Alžira, ali i Portugala i naravno, ostatka Španije. Treći put smo se opredelili za Tbilisi. Gruzija je odlična baza za istraživanje regiona. Graniči se sa Turskom, Jermenijom, Azerbejdžanom i Rusijom. U blizini su Iran i Irački Kurdistan. Preko Kaspijskog mora idu trajekti za Turkmenistan i Kazahstan. Na Kavkazu živi mnoštvo naroda, sa svojim posebnim kulturama i jezicima. Tu je ruska republika Dagestan, uz Kaspijsko more, tik do Gruzije. Tu su i Abhazija, Svanetija, Kabardino-Balkarija, Čerkesija, Osetije, Čečenija, Ingušetija. Ukoliko ste mislili da je Balkan iznimno prelepa i opasno složena etnička mešavina, treba da vidite Kavkaz. Osim toga, državljanima Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore ne treba viza za Gruziju”.
Nije lako naći vlasnika koji hoće da iznajmi stan za ovakve namene. U Istanbulu je to značilo da za stan koji košta 500 evra, treba odmah dati 2.000 evra, na ruke, od kojih će se polovina vratiti ukoliko u stanu ne bude štete. Takve izdatke, Klub putnika je do sada uvek pokrivao donatorstvima, a ni putnika nije nedostajalo: ove godine je Kuću u Gruziji posetila ukupno 341 osoba iz 38 zemalja sveta, najmlađi posetilac je imao 10 a najstariji 64 godine. Svako od njih je tamo došao iz svojih razloga.
Društveni potencijal ovih Kuća možda najbolje pokazuje to što mnogima koji su u njima boravili najjači utisak sa putovanja nisu lepote zemalja koje su videli, nego sama atmosfera u Putničkoj kući i svi ljudi koji su se tamo mogli sresti i upoznati, a isto tako i celokupan način života u kući, u kome je svako imao svoje mesto i ulogu. “To je život u kome istovremeno neko peva uz gitaru, neko kuva ručak, neko igra šah, neko se moli na ćilimu, neko crta, neko piše ili čita, neko razgovara… Gomila ljudi iz različitih kultura, sa različitih krajeva sveta, koji dele mali prostor, savršeno sarađuju i funkcionišu kao jedan, paze na tuđe potrebe, trude se da doprinesu na razne načine i to još rade sa velikim osmehom”, kaže Krčedinac.
broj 111, oktobar 2014.