U analizi provokativnog imena FSI –Istraga u predmetu finansijska kriza, koji asocira na kriminalističku seriju baziranu na forenzičkim ispitivanjima CSI, ekonomista Rabobanke Šanin Kamalodin istražuje ko je od osumnjičenih za izazivanje globalne finasijske krize, zaista kriv.
Kriza s kojom i u kojoj živimo već četiri godine, može se razumeti samo ako se sagleda u širokom kontekstu.Sasvim je sigurno da niko od učesnika u njoj nije imao vodeću ulogu, ali je svako odigrao važnu ulogu u stvaranju i razvijanju krize, zaključuje Kamalodin na kraju iscrpne analize.
Zemlje u razvoju zauzimale su ključnu poziciju u zbiru krivaca od samog početka. Njihova pojava kao novih izvora finansijskog kapitala od početka 2000-ih bila je „gorivo“ za kreiranje kreditnog buma u mnogim naprednim ekonomijama.
U međuvremenu, inflacija je u zapadnom svetu istrjavala je na istorijski niskim nivoima kao rezultat poplave jeftine robe s Istoka na tim tržištima. Monetarna politika je navela političare da veruju u iluziju da se niske stope za pozajmljivanje kapitala mogu održavati do u beskraj i da se na taj način može podržavati privredni rast. Nažalost, nisu uzeti u obzir drugi izvori inflacije, odnosno inflacija u sektoru nekretnina, koja je plivala u pozadini.
Čak su i regulatori u bankarskom sektoru bili uhvaćeni na spavanju. Finansijska deregulacija je bila vladajuća dogma od 1970. Nakon što je kriza počela na njih da se obrušava, regulatori su shvatili da su dobili šamar u lice od nevidljive ruke tržišta, i započeli niz očajničkih pokušaja da umanje štetu. U tome su imali nešto uspeha sve dok 2008. godine nisu dozvolili Liman Braders da bankrotiraju, usred rastućih strahova od rasta moralnog hazarda na tržištu. Ova odluka dovela je globalnu ekonomiju na ivicu ponora. Poverenje, koje je verovatno najvrednija roba na finansijskim tržištima, nestalo je u trenu. Likvidnost je u momentu presušila a nepoverenje u bankarski sektor poraslo do nezapamćenih razmera.
Ako ostavimo na stranu greške regulatora, nesumnjivo je da su banke bile u jurnjavi za lakim novcem i tako dovele globalni finansijski sistem na ivicu krize. Baveći se finansijskom alhemijom, bankari su razvili strukturirane finansijske proizvode kojima su prepakivali visoko rizične zajmove u prvoklasne hartije od vrednosti i odlučile da ih drže u bilansima ili češće van vanbilansno u nadi da će time povećati njihovu vrednost. Pošto je usledila kriza na tržištu nekretnina u SAD, svim sličnim visoko strukturiranim proizvodima počela je naglo da opada vrednost, a banke su shvatile da ne mogu da ih se oslobode onoliko brzo koliko su verovale.Poniranje cena tih hartija od vrednosti najčešće sa hipotekarnom podlogom rezultiralo je velikim gubicima za industriju u celini.
Prvoklasne ocene rejting agencija za takve papire koje su proizašle iz nerazumevanja složenosti ovakvih proizvoda dodatno su pogoršale problem. Iako ove agencije stalno podsećaju da je njihova uloga samo ‘savetodavna’, njihove ocene veoma uvažavaju i regulatori i bankari.
Činjenica da su rejting agencije verovale da tržište stambenih nekretnina nikada neće doživeti pad može samo da nas duboko razočara s obzirom na njihovo iskustvo sa kolapsima tržišta nekretnina širom sveta. Da su ranije dali ovakvim hartijama od vrednosti niži rejting, gubici koji bi usledili bili bi skoncentrisani u finansijskom sektoru a ukupna šteta daleko manja.
Vlade su pridonele krizi na dva načina. Prvo, posticale su poverenje domaćih kupaca nekretnina uveravajući ih da svako zaslužuje da ima vlastiti dom, bez obzira na ličnu finansijsku situaciju. Drugo, podržali su tržište stanova kroz niz subvencija. Tu posebno treba navesti podsticaje za kupovinu stanova za socijalno ugrožene kategorije i ljude koji kupuju prvi stan, poreska oslobođenja, postojanje državnih finansijskih institucija koje su podsticale razvoj hipotekarnih kredita, i slično. Da su vlade prepustile tržište nekretnina samo sebi, cene stanova i kuća bi pale znatno ranije, ili ne bar ne bi bilo takvog prenaglog rasta, što bi značilo da bi gubici pali samo na leđa privatnog građevinskog sektora. Dakle, mešanje vlada u tržište stanova kroz direktne i indirektne podsticaje bila je veoma velika greška koja se može pripisati samo njima.
Na kraju, domaći kupci su imali pogrešnu predstavu da cene nekretnina mogu samo da rastu. Kad su videli kako su se pojedinci obogatili kroz ulaganje u nekretnine, i drugi su poželeli komad kolača. Niko nije mario za to što procene vrednosti kuća i stanova nisu bile zasnovane ni na kakvim činjenicama. Euforija nas je još jednom sasvim pomela.
Što je još gore za stanje stvari, ovog puta stambeni balon je bio izazvan brzom kreditnom ekspanzijom. Iznenadni talas nezaposlenosti i pad realnih prihoda posle stečaja Limana, značio je bolno prizemljenje u daleko bržem tempu nego što je poželjno.
Možemo biti uvereni da ovo neće biti poslednja kriza u svetu koju ćemo iskusiti. Još uvek se borimo sa njenom nuz pojavom, krizom suverenog duga u evrozoni. Ipak, možemo da izvučemo jednu opštu pouku iz ove užasne krize, a to je da kompleksan međusoban uticaj grešaka i loših politika mnogih aktera čini predviđanje finansijskih kriza izuzetno komplikovanim, posebno kad je u pitanju tajming njihovog izbijanja. Jedino čemu se možemo nadati je da ćemo usvojiti pametnije politike koje će moći da umanje težinu i oštrinu novih kriza. Tu ima puno posla koji treba obaviti, a mi verovatno neće imati puno vremena prije nego što nas udari neka nova kriza.