Kada bismo sada saznali da će 21. decembra biti smak sveta, niko više ne bi brinuo o hartijama od vrednosti sa dugim rokom dospeća i gotovo svi problemi u evrozoni bili bi rešeni. U ovom scenariju, bio bi pokrenut neviđeni oporavak ekonomije, piše Volfgang Mihau u Špiglu.
Verovatno mnogi misle da kada je smak sveta u pitanju ekonomska pitanja ne bi trebalo da imaju veliku ulogu, jer bi ljudi na taj dan imali druge brige. To je tačno u slučaju iznenadnog, razornog potopa. Ali ako verujemo da se ovaj dan tačno može odrediti onda su stvari malo drugačije.
Jedan takav dan mogao bi biti 21. decembar ove godine, dan koji majanski kalendar smatra danom smaka sveta. Za mnoge je ovo prilično zabavno, ali ima i onih koji čvrsto veruju da je to taj dan.
U vezi sa ovom kontroverzom ne mogu vam dati nikakve informacije pa čak ni neki svoj stav, ali ono što me interesuje u vezi sa ovim je šta bi se zaista desilo kada bi veliki broj ljudi verovao u jedan tačno određen dan smaka sveta. Uzmimo 21. decembar ove godine kao primer.
Vera u ovaj dan imala bi ogromni ekonomski uticaj i to pozitivan. Manje bi se brinuli o kursu španskih desetogodišnjih obveznica jer se sve obveznice sa rokom dospeća dužim od šest meseci više ne bi servisirale. Svetska dužnička kriza je odjednom gotova, a usput je i evro spasen. Angela Merkel izlazi pred medije pripisujući ove rezultate svojoj anti-kriznoj politici.
Istovremeno dolazi do najvećeg ekonomskog buma svih vremena. Banke konačno daju kredite, niko se više na brine o dugoročnoj likvidnosti i pravilima o sopstvenom kapitalu. Svet ide u kupovinu do besvesti. U Kini dolazi do dugo očekivanog prelaza sa investiranja na privatnu potrošnju, jer ko još dugoročno investira ako nam je ostalo još samo šest meseci? A ni navodno tako konzervativni nemački potrošači ne mogu se više zaustaviti u nameri da počiste rafove prodavnica elektronske opreme.
Ali avaj, sa bumom se vraća i stari nemački strah, koga se još uvek plaše više od smaka sveta – strah od inflacije. Cene višestruko rastu kako bi se skokovito rastuća potražnja dovela u ravnotežu sa ograničenom ponudom. To se najbolje vidi u turizmu. Zato što svi žele još makar jednom da vide grad laguna, Venecija je potpuno rezervisana – do kraja preostale sezone. Hotelijeri prave (poslednji) posao života. Napulj ponovo postaje magnet literarno obrazovanih Nemaca koji očekuju da će se u noći između 21. i 22. decembra obistiniti Geteove reči.
Ko je Napulj video i umro taj se više ne treba brinuti o nastavku ove priče. Ali šta bi bilo kada bi se 22. decembra potpuno neočekivano ponovo probudili u Napulju i kada bi morali da nastavimo da živimo, zato što se neki majanski sveštenik preračunao za par vekova? Da li bi se kriza vratila? Možda bi sada bila i gora?
Nema šanse. Kriza bi prošla i to je ono čudesno u svemu ovome. Svet je uradio nešto što iz ideoloških razloga nikada ne bi bio u stanju da učini. Ekonomija je stimulisana na način bez presedana u svetskoj istoriji. Turistički bum u Napulju je brzo splasnuo ali će uskoro uslediti nove rezervacije za letnju sezonu.
Ako nam centralna banka ne bi pokvarila planove dizanjem kamate došlo bi do odmrzavanja kreditnog tržišta. Iz negativnog začaranog kruga u kome se trenutno nalazi južna Evropa nastao bi pozitivan razvoj: opadajuće kamatne stope i veći rast naizmenično se smenjuju. Poslanici nemačkog Bundestaga ne moraju više da prekidaju svoje godišnje odmore kako bi glasali o paketima pomoći. A Angela Merkel tvrdi da je sve ovo baš tako bilo isplanirano i dobija sa apsolutnom većinom predstojeće parlamentarne izbore.
Smak sveta je ultimativno rešenje evro krize pod uslovom da veliki broj ljudi veruje da će se on dogoditi i do smaka sveta zapravo ne dođe. Da bi se sve gore navedeno ostvarilo potrebno je da se ispune oba ova uslova. Ali pošto još uvek veliki broj ljudi veruje u daleko neverovatniju bajku da se velike države mogu štednjom izvući iz krize, čini se da plan u vezi sa najavljenim smakom sveta i nije tako čudan.