Po svim pokazateljima, Britanija je uspela da pokaže svetu – i svom vlastitom, po tradiciji skeptičnom, stanovništvu – da njihova zemlja može organizovati sjajnu Olimpijadu. Igre su privedene kraju 12. avgusta, a premijeru Dejvidu Kameronu može samo da bude drago jer se obistinilo njegovo predviđanje da će“feel good faktor“ domaćina ovog događaja zaista upaliti. Čak je i škrto londonsko sunce (uglavnom) sijalo proteklih dana.
U stvari, većina dosadašnjih Olimpijada odrađena je prilično dobro, s tim što je svaki domaćin to uspevao na različite načine. Godine 2008 Kina je sprovela igre po principu “komanduj-i-kontroliši’, uz manevre kojima su disidenti i ostale persone non grata u terminu održavanja Olimpijade udaljeni iz Pekinga. Građanima je naređeno da ne voze, a 1.100 raketa protiv kišnih oblaka ispaljeno je uoči svečanog otvaranja, kako bi se kiša ‘istresla’, negde drugde – samo ne na glavni Olimpijski stadion, tokom ceremonija otvaranja i zatvaranja.
Nasuprot tome, Londonska Olimpijada, bila je “gurkanje” na fin način, kojim su stanovnici i posetioci podsticani a ne primoravani. Pomicanje tj “podgurkivanje”, teorija je koju su razvila dva američka akademika, Kas Sanstajn i Ričard Taler, i koji su u Velikoj Britaniji veoma popularni. Godine 2010 konzervativno-liberalna koalicija demokrata je ovaj njihov bihejvioristički uvid uzela u obzir kao validan metod kako Vlada može suptilno (pre)usmeriti ljudske odluke.
Organizatori su, na primer, pokušali da kreiraju ugodna olimpijska iskustva koja bi inače mogla biti neugodna. Dugotrajni zastoji na putu od Stratford stanice do olimpijskog parka, uz kolone volontera koji su marširali uz grimase; mnogi od njih živahno su izvikivali olimpijske parole, podsećajući ljude kako su Igre događaj koji im se dešava samo jednom u životu. Popularne su bile parole poput: „Ti si njihov deo.“ Na sličan su način i engleski komentatori u medijima ali i volonteri na ulicama nastojali da podstaknu gomile građana na putu do ili sa posla. Zvuči “cheesy” i previše upadljivo – posebno ako ste u Velikoj Britaniji – pa ipak, ovo je upalilo.
Gledaoci bi bili izgurani iz svojih automobila, dok bi im organizatori udelili karte za javni gradski prevoz, zajedno s ulaznicama, uveravajući ih kako je bolje da kupovinu obave preko sajtova nego da se guraju kroz kritične tačke londonskog saobraćaja. Tako bi im pomagali da bolje planiraju svoje putne rute kroz grad. „Ljudi nisu pasivni. Oni žele da steknu osećaj kako mogu da odlučuju“, kaže Piter Ajvan sa Londonskog univerziteta (UCL) i vladin savetnik u bihejviorističkom timu. Manje suptilna ali ipak efikasna bila su upozorenja koja su vrlo često žiteljima Londona stavljala do znanja kako je „ovih dana u gradu izuzetna gužva“.
Iako se puno Londonaca već poslovično pokazalo kao tvrd orah za prihvatanje direktiva, taj grad i njegovi individualci – neskloni naglim promenama – ovog su puta poslušali gradske vlasti. Mnogi su ostali kod kuće, dok su drugi putovali na posao i sa njega ranije/kasnije, kako bi izbegli gužve. Zakukala je svaka trgovačka firma sa Vest Enda, žaleći se na gubitke. S jednim okom na posrnuloj ekonomiji, čak je i g. Kameron počeo da poziva ljude da se “vrate u glavni grad, da jedu i kupuju”.
Henri Ford na trkačkoj stazi
No, paralelna pouka za političare nastala u vreme Olimpijade – koja je već daleko manje ohrabrujuća – jeste davanje prednosti velikim ciframa. Olimpijada je značila i angažman ogromnog broja radne snage: Organizacioni odbor neposredno je zapošljavao više od 7.000 ljudi, uz 70.000 volontera i 100.000 izvođača. U svakoj drugoj sferi britanskog javnog života koja nije bila vezana za Igre, osoblje je skresano a njihovi poslovi spajani kako bi se uštedeo novac. A to već nije bio slučaj kada se radilo o poslovima vezanim za londonske Igre.
Osim što su se logu Igara smejali kao „simpsonovski perverznom“
U maju je, primera radi, vazdušna luka Hitrou doživela salve kritika i osuda zbog dugačkih redova na pasoškoj kontroli, delimično uzrokovanih ukidanjem radnih mesta u Imigracionoj službi. Organizatori Olimpijskih igara, s druge strane, učinili su da se gomile ljudi kreću kroz London kao da su na aerodromskoj sigurnosnoj proveri, sa puno kontrolnih punktova i skenera. Kada već privatna kompanija za obezbeđenje ‘G4S ‘nije osigurala dovoljno svojih radnika na terenu, vojska i policija prosto su morale da uskoče umesto njih.
Svakom ko je bio uposlen na olimpijskim borilištima zadat je samo jedan zadatak, tako da ga ništa nije moglo odvratiti od njega – bilo da je to nošenje priručne kit – torbe, uklanjanje atletičarskih blokova sa atletske staze, ili grabulje za ravnanje peska. „Jednostavnost i jasnoća“ bio je princip kojim su se organizatori vodili, kaže Pol Dejton iz londonskog Organizacionog odbora Olimpijskih i Paraolimpijskih igara.
Takva nefleksibilna raspodela zadataka više je podsećala na staromodne proizvodne linije. Organizacioni odbor opirao se savremenim metodama upravljanja koje članovima radnog tima obično dodeljuju “plutajuće” zadatke i uloge. To je donekle moglo biti opravdano, s obzirom da je tokom Olimpijskih igara mnogo radnika volontiralo – nagrađenih samo svetlucavim ljubičasto crvenim uniformama i, nadajmo se, lepo i zabavno provedenim vremenom. Kao što g. Dejton priznaje: „Ako biste plaćali te ljude, očigledno biste došli do zaključka da možete uštedeti tako što ćete ih angažovati u manjem broju.“ Volontera je srećom bilo više nego dovoljno, tako da je princip “jedan čovek – jedan zadatak” ipak funkcionisao dovoljno dobro.
Olimpijske igre pokazale su šta se sve može učiniti s volonterima. Ipak, one takođe pokazuju i ograničenja takvih programa i koncepata. Uprkos svoj sili radne snage na dobrovoljnoj osnovi, londonske Igre su nezamislivo mnogo probile svoj prvobitno zamišljeni budžet – ukupno je utrošeno 24 milijarde funti (30.5 milijardi evra). A sve ono što je neverovatno dobro funkcionisalo tokom dve sedmice, biće još zadugo nemoguće ponoviti.
Utehe radi, organizatori ovih Igara – poput svih olimpijskih sportista koji su se za njih predano pripremali – izgarali su sedam dugih godina kako bi tokom protekle dve famozne nedelje u Londonu 2012 sve ispalo kako treba.