Posle dva meseca iskonske borbe sa prirodom i pomeranja granica sopstvenih mogućnosti, devetočlana alpinistička ekspedicija iz Srbije uspela je da se popne na «krov sveta», 8.848 metara visoki Mont Everest.
Prvi put (zvanično) Mont Everest su osvojili Novozelanđanin ser Edmund Hilari i njegov Šerpa Tensing Norgaj, sa britanskom ekspedicijom u maju 1953. godine. Zastrašujući vrh, nadnet nad nepalskom provincijom Tibet, od tada je odneo skoro dvesta života alpinista iz čitavog sveta, adekvatno obučenih i spremnih za pohod. Ćudi planinskog diva – manjak kiseonika, izuzetno niske temperature, «bela smrt», zlokobni vetrovi i nagib – samo su neke prepreke sa kojima hrabri planinari moraju da se suoče na svom velikom putu.
Zahvaljujući redovnom i veoma uzbudljivom izveštavanju vođe ekspedicije, Dragana Jaćimovića, čitavu avanturu osvajanja najvišeg planinskog vrha na svetu mogli smo da pratimo svakodnevno preko njegovog Internet «bloga». Jaćimovićevi izveštaji su bili veoma slikoviti u početku, posle sletanja u Katmanduu, napuštanja poslednjeg naseljenog mesta Tingrija i odlaska do baznog kampa, na visini od 5.170 metara nadmorske visine. Međutim, kako se ekipa bližila vrhu i uspon zahtevao sve više napora, izveštaji su postajali sve kraći i napetiji, u iščekivanju poslednjih dana i velikog događaja. Štedeli su laptop i satelitski telefon, na temperaturi koja je dostizala minus 41 stepen. Tek posle više od mesec i po dana pažljivog aklimatizovanja u kampovima na različitim visinama, poslednji uspon je mogao da počne.
Poslednje sate, koji su bili «dugi kao večnost», navijači su mogli da prate i iz centra Beograda, gde je bio organizovan direktan onlajn prenos. Jaćimović je iz kampa bio u vezi sa penjačima, pun entuzijazma bodrio svoje drugove, posmatrače kraj ekrana, ali i sebe, i isticao neophodni timski duh: «Svi za jednog i jedan za sve!» Nestrpljenje je bilo veliko, pošto su alpinisti morali prilično sporo da napreduju, usled nedostatka kiseonika. Za svaki načinjeni pokret, morali su da udahnu i izdahnu po pet puta
Napokon, dvadesetog maja ove godine u 08:45 po lokalnom vremenu, prva ekspedicija iz Srbije osvojila je Mont Everest. Dragan Petrić, Basar Čarovac, Ilija Andrejić i Petar Pećanac bili su prvi koji su došli do vrha, a sat vremena kasnije i Dragana Rajblović, Miloš Ivačković, Gligor Delev i Šerpasi Lakhpa Tarke i Sonam. Dragana Rajblović time je postala i prva žena sa Balkana koja je osvojila ovaj vrh. Posle kraće stanke, neizbežnog fotografisanja, divljenja i urezivanja neponovljivog prizora u sećanje, ekipu je tek tada čekao najopasniji deo – silazak.
| Tokom dva meseca koliko je trajao ovogodišnji pohod, poginula su trojica alpinista. Dvojica su stradala na južnoj strani, a na severnoj, na 8.600 metara, život je izgubio jedan član japanske ekspedicije, čiji su šatori bili neposredno pored naših u poslednjem kampu. |
Zbog predugog zadržavanja na vrhu, većina je ostala bez kiseonika po dolasku u kamp C3 na 8.300m. Prema Jaćimovićevom pisanju: “čine klasičnu grešku koja je opisana u svim udžbenicima ekspedicijskog alpinizma, ulaze u šatore i zbog velike vrućine unutra, dehidracije i umora, istog trenutka svi spavaju!” Jaćimović radio vezom objašnjava Petru Pećancu i Šerpi Sonamu da po svaku cenu moraju da probude i pokrenu ekipu ka kampu C2 na 7.800 metara, gde će imati dovoljno kiseonika. Kada se i ova epizoda uspešno završila, neustrašivi momci i jedna devojka mogli su da odahnu, nasmejani i željni da se vrate kući, da prepričavaju prijateljima i rodbini veličanstvenu avanturu, čiji su bili deo.
Marko Miladinović
broj 32, jun 2007.