Radio dramatizacija romana „Rat svetova“ postala je školski primer kako masovni mediji mogu da oblikuju javno mnjenje. Marsovci danas izgledaju bezazleno u poređenju sa globalizacijom, korporativizmom, monopolizmom ili terorizmom.
Radio-drama Rat svetova nastala je na osnovu istoimenog naučnofantastičnog romana britanskog pisca Herberta Džordža Velsa. Emitovana je na CBS-u kao specijal za praznik Noć veštica, 30. oktobra 1938. godine. Režirao ju je Orson Vels koji je tada imao samo 23 godine, ali ono što je usledilo potom izvuklo ga je iz anonimnosti. Drama je ušla u istoriju medija zahvaljujući načinu na koji je izvedena – bio je to direktan prenos invazije Marsovaca na Zemlju. Odrađena je tako verno, uz vrhunsku glumu i posebne efekte, da je izazvala ogromnu paniku kod velikog broja slušalaca širom Amerike. Mnoge je nagnala na beg iz domova a telefonske mreže su bile blokirane.
Velsov roman govori o invaziji Marsovaca u okolini Londona krajem 19. veka. Napisan je u prvom licu, sa aspekta pripovedača koji je učesnik u tim događajima. U adaptaciji romana i pisanju scenarija radnja je prebačena u Grovers Mil kod Nju Džersija u aktuelno vreme. Dramatizacija je urađena tako da sve zvuči kao direktan radijski prenos događaja. Veći deo emisije sastojao se od lažnog radio prenosa prekidanog vestima, izveštajima i saopštenjima zvaničnika. Ovakav pristup je prvi put korišćen u radio-dramama, što je najverovatnije uzrokovalo paniku u tim razmerama. Oko 50 minuta je trajao pravi pakao u kome se bića sa druge planete spuštaju na Zemlju pustošeći sve pred sobom. Oni ispuštaju otrovne gasove i bacaju zrake smrti, od kojih na kraju strada i sam reporter. Braneći se od brojnih kritika koje su usledile nakon svega, Orson Vels je govorio kako je na početku i kraju obavestio slušaoce da se radi o prazničnoj šali čiji je cilj bio da ih zabavi i pomalo zastraši. Međutim, pokazaće se da su mnogi slušaoci jednostavno ignorisali tu najavu ili su se kasnije uključili u program. Još jedan razlog zbog koga slušaoci nisu čuli najavu jeste i to što je u isto vreme na konkurentskoj radio stanici NBC emitovan mnogo popularniji šou trbuhozborca Edgara Berdžena, „Čarli Mekarti šou“. Oko dvanaestog minuta u Berdženovoj emisiji puštena je operska numera, pa se pretpostavlja da je tada veliki broj slušalaca okrenuo skale svojih prijemnika kako bi potražili nešto zabavnije. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da se sve odvija neposredno pred početak Drugog svetskog rata, u atmosferi rastuće napetosti, pa su ljudi jednostavno pomislili da se radi o informativnom programu.
Sve ostalo je istorija: ova radio-drama ušla je u mnoge udžbenike kao primer uticaja koji mediji mogu imati i zloupotrebe moći koja iz toga može proisteći. Mesec dana po emitovanju emisije objavljeno je oko 12.500 novinskih tekstova kao reakcija na istu. Radio je tada bio još uvek relativno nov medij, mnogo atraktivniji nego što je nama televizija. Imao je i veći kredibilitet, za razliku od televizije koja je najviše osporavani medij današnjice. Tadašnja zabrana, da se najava „prekidamo program zbog važnog obaveštenja“, ne sme koristiti u dramske svrhe, danas je višestruko prevaziđena.. Godinama unazad mogu se čuti teorije po kojima je Rat svetova zapravo bio specifičan psihološki eksperiment vezan za strah od rata. Smatra se da je Fondacija Rokfeler finansirala radio-dramu, analizirala nastalu paniku i sastavila izveštaj koji je bio dostupan samo malom broju ljudi. Postoje i spekulacije da je ta panika samo podstakla zvaničnike da prikriju dokaze o postojanju NLO, kako bi se izbegla još veća panika. To je već zalaženje u polje teorija zavere, ali svakako smo svedoci činjenice da smo u nekom trenutku poslužili kao zamorčići u medijskim eksperimentima. Ponegde se tvrdi da su vesti o japanskom napadu na Perl Harbur u američkoj javnosti primljene prvo sa nevericom, kao posledica Velsove radio-drame. Ova drama je takođe u nekoliko navrata bila adaptirana, sa promenjenim lokacijama koje se u njoj pominju, i ponovo emitovana na drugim radio stanicama, gde je postigla slične efekte kao originalna. 1944. godine emitovana je u Santjagu, Čile, gde je izazvala paniku a guverner je naredio mobilizaciju, dok je 12. februara 1949. godine emitovana u Kitu, Ekvador, i uspaničila je desetine hiljada ljudi. Besni zbog obmane kojoj su podlegli, nekolicina je zapalila radio-stanicu i prostorije vodećih prestoničkih novina El Comercio, kada je poginulo 20 ljudi.
Povodom izvođenja Velsove drame oglasio se čak i Hitler, rekavši da je panika koja je nastala „dokaz dekadencije i iskvarenosti demokratije“. To je izgovorio čovek čija je desna ruka bio Jozef Gebels koga nazivaju ocem savremene masovne komunikacije. Krajem prve polovine 20 veka mediji imaju takav intenzitet da omogućavaju neverovatnu propagandnu manipulaciju. Bez obzira na intenzivne propagandne aktivnosti Amerike, Velike Britanije ili Rusije, pre i za vreme Drugog svetskog rata, nemačka propaganda je ostala najupečatljivija.
Sedam decenija kasnije pišu se neki novi udžbenici. Danas se nalazimo u prostoru veoma razvijene globalne infosfere. Postoji nebrojeno mnogo kanala kojima se kreću poruke do svojih krajnjih korisnika. Internet, radio, televizijski i kablovski kanali, mobilna telefonija, samo su neki od njih. Naša realnost je kreirana medijskim porukama. Od oglašavanja najrazličitijih proizvoda, političkih kampanja ili aktivističkih ideja, preko informacija o vremenskoj prognozi, terorističkom napadu ili modnom trendu, do distribucije znanja i religijskih dogmi. Ogromnu moć medija često osećamo na sopstvenoj koži ali smo bez obzira na to nezasiti primaoci poruka. Istina je u takvoj situaciji postala potpuno prevaziđena kategorija. Postoji samo ogromno tržište poruka u koje uglavnom verujemo bez ikakvog neposrednog iskustva i provere. Već pomenuti propagandni mag rekao je: „dovoljno puta ponovljena laž postaje istina“. Verujemo da nas sve može iznenaditi i da više ništa nije iznenađenje. Okruženi šarenilom slika i zvukova, suvereno vladamo vasionom, pretnja možemo biti samo sebi samima.
Godišnjica emitovanja ove radio emisije obeležena je na različite načine, između ostalog i ponovnim čitanjem dramatizacije. Snimak je i dalje veoma aktuelan i može se u originalnom izvođenju naći na internetu.
Jasna Ljubojević
broj 50/51, decembar 2008/januar 2009.