Ono što ne piše ni u jednom poslovnom izveštaju, ali itekako utiče na iskazane rezultate su međuljudski odnosi i atmosfera u preduzeću.
Sindrom „knedle“ u grlu ili „kamena“ u želucu koji mnogi osećaju svakog dana pred polazak na posao – najčešće ukazuje da nešto na tom poslu nije kako treba. Ponekad je reč o trenutnoj krizi zbog krupnih problema koji su iskrsli u samom procesu rada, ponekad je u pitanju nezadovoljstvo vrstom posla, odnosno pozicijom u firmi, ali najčešće je u pitanju loša atmosfera na radnom mestu, koja poput pravog korova uništava radni elan, motivaciju, kreativnost i produktivnost.
Tu lošu atmosferu izazivaju poremećeni međuljudski odnosi, bilo da su u pitanju kolege ili komunikacija sa nadređenima, ali najčešće je prisutno i jedno i drugo. Reč je ozbiljnom problemu koji treba ozbiljno i rešavati, što ne isključuje i upotrebu humora kao što predlažu pojedini eksperti, jer inače može ozbiljno ugroziti razvoj, prosperitet i rejting same kuće.
Pre više od petnaest godina, jedan profesor sa Univerziteta u Viskonsinu (SAD) sproveo je trogodišnje istraživanje o uticaju humora na radne efekte. U oglednoj kompaniji humor je na različite načine ’’strateški’’ bio zastupljen u svim radnim jedinicama, i pokazalo se da je tokom tog perioda odliv kadrova smanjen za 21 odsto, a odsustvovanja s posla čak za 38 odsto. Ovaj izveštaj je zainteresovao mnoge korporacije, poput Dženeral elektrik, Kodak, Lokid i IBM, pa čak i organizacije kao što je CIA. Danas, više od 500 kompanija uvelo je humor u svoju radnu atmosferu ili intenzivno rade na tome. Deluje neverovatno: kako je moguće veštački isprovocirati atmosferu duhovitosti i vrcavosti, čije je glavno oružje upravo u tome što nastaje spontano? Ipak, uspele su u tome: neke su angažovale sopstvenog konsultanta za humor, neke profesionalnog komičara (Džon Kiz iz „Monti Pajtona“) i to za honorare od nekoliko miliona dolara godišnje. Njihov cilj, međutim, nije da naprave cirkus od radnog prostora, već da zaposlene nasmeju, opuste, razonode. Da stvore prijateljsku atmosferu, koja im podiže radni elan i želju da svakodnevno dolaze na posao. A to je, procenuju menadžeri ovih uspešnih firmi, vredno onih nekoliko miliona dolara, jer obezbeđuje značajno veći profit i produktivnost.
Ogovaranje i šuškanje
I u Evropskoj uniji jedna od deset kompanija danas uviđa važnost promene načina upravljanja ljudskim resursima. I njima za sada odlično ide, istakao je nedavno Mark Gisi, na konferenciji o upravljanju procesima znanja održanoj nedavno u Beogradu. Odnos menadžmenta prema problemu međuljudskih odnosa može biti različit: od podsticanja dobrih vibracija, preko nezainteresovanosti za taj segment, pa čak i ometajući i konfliktni. Polazeći od konzervativne filozofije „zavadi pa vladaj“, pojedini rukovodioci i danas forsiraju stav da su konflikti među potčinjenima način da se njima lakše upravlja. Oni, doduše, ne rade to eksplicitno, direktnim provociranjem rasprava, već raznim delikatnim načinima: forsirajući samo jednu osobu i njene stavove na sastanku, kontrolisanjem protoka informacija i njihovim usmeravanjem samo na određenu grupu zaposlenih, nagrađivanjem i novčanim stimulisanjem ne na osnovu jasnih i svima dostupnih kriterijuma, već prema ličnim afinitetima i simpatijama… Nedostatak zvaničnih i organizovanih internih komunikacija najčešće podstiče ogovaranje i „šuškanje“ po hodnicima, a teme ovih razgovora uglavnom se vrte oko toga ko je s kim u vezi, kolika je čija plata, ko će i zašto dobiti unapređenje ili mogućnost dodatnog usavršavanja. Kancelarijski tračevi su deo naše svakodnevnice i prisutni čak i tamo gde sve funkcioniše besprekorno, a mogu biti i dodatno „vezivno tkivo“ među zaposlenima, pod uslovom da nisu posledica krajnje narušenih međuljudskih odnosa i dubokih konflikata. Istraživanje stavova zaposlenih u nekoliko zemalja Evropske unije pokazalo je da čak 90 odsto njih rado prima i prenosi informacije tog tipa, ali problem je ako tračarenje ima za cilj da direktno napadne i ugrozi pojedine osobe ili pak, postane jedini izvor informacija vezanih za poslovanje kuće. Postoje naravno strateški planovi i odluke koje menadžment ne može i ne treba da deli sa ostalima u preduzeću, ali kada se svakom podatku koji se odnosi na sadašnje stanje ili budući razvoj firme prilepi etiketa „strogo poverljive tajne“, onda tom kolektivu očigledno nedostaje ne samo minamalni nivo transparentnosti, već i elementarno poverenje i saradnja. U tom slučaju, kakva se lojalnost može očekivati od zaposlenih i koje je mesto ljudskih resursa u strategiji razvoje te firme?
Zahlađenje odnosa, čak i neprijateljstvo među kolegama, svakako ne može biti recept za dobro rukovođenje savremenim procesom rada, ali ni preterana prisnost ili familijarnost nije poželjna na radnom mestu, a pogotovo ne za pojedine branše kao što su banke ili državne institucije. Posebno se nepovoljno na radnu atmosferu mogu odraziti ljubavne afere među zaposlenima, između šefova i osoblja, a pogotovo seksualno uznemiravanje, pri čemu u ovu kategoriju prema savremenim kodeksima mogu da se svrstaju čak i komplimenti koji muškarci upućuju ženama i obrnuto. U praksi, međutim, pokazalo se da je sve pitanje mere, pa i da diskretno udvaranje može da stvori dodatnu radnu eneregiju.
Zaposleni ne žele kući
Prema jednom globalnom ispitivanju, kompanija Gugl je nedavno proglašena za najpoželjnijeg poslodavca i našla se na prvom mestu liste koju je formirao časopis „Fortune“. U čemu je njihova tajna? Ne samo u visokim platama, koje i nisu među najvećim u okruženju, već u stvaranju takvog ambijenta u samoj firmi da zaposleni maltene i ne žele da idu kući. Guglpleks (kompleks u kojem je sedište firme) poseduje između ostalog dečiji vrtić, fintes klub, kuglanu, spa centar, pa čak i lekarsku ambulantu. Tu su još i tereni za odbojku i fudbal, igraonica sa video igricama, veštačka stena za slobodne penjače, sala za stoni tenis, frizerski salon, nekoliko snek barova… U stvari, poslovni prostor jednog od najboljih svetskih pretraživača više podseća na zabavni park. Ali, to ne umanjuje njegov profit, uspeh niti opredeljenost za biznis. A „sitnica“ koja dodatno stimuliše stručnjake da se ovde zaposle jeste organizovan kolektivni prevoz do kuće. Autobusi firme koriste posebne saobraćajne trake, pa tako izbegavaju gužve, a umesto da se nerviraju za volanom svojih vozila, radnici tokom vožnje mogu da se priključe na internet i tako se zabave ili nešto korisno urade.
Ovaj recept razvijanja korporativne kulture je iz naše balkanske perspektive isuviše bajkovit, najpre zbog nedostatka materijalnih sredstava. Ali, ne i sa aspekta želje poslodavca da svoje ljude učini, koliko god je to moguće, srećnim na radnom mestu (gde uostalom svi mi provodimo najveći deo svog dana) i ponosnim što su deo upravo tog kolektiva. Velika je razlika da li na posao idemo kao na kuluk, s već pomenutom knedlom u grlu, ili sa radošću i zadovoljstvom, svesni da smo među ljudima koji se međusobno uvažavaju, podržavaju i dopunjuju. Ljudi vole da budu deo tima i treba im to omogućiti.
Sanja Vasiljević
broj 30, april 2007.