Svi znaju šta znači pojam četovanje. To ne znači da je ovom konstatacijom priči kraj, naprotiv.
Produktivnost na poslu je srazmerna vremenu provedenom na četu. Možemo biti sve više ubeđeni u ovo. Niko vas ne može ubediti da mu je posao toliko dinamičan i ispunjen da ne može stići da prozbori koju reč sa vama. Ako vam to neko tvrdi, znajte da ne govori istinu (ili politički nekorektno: laže). Nećemo se ovde baviti samim pojmom instant pisanija, trač partija, virtuelnim kafanama i digitalnim bircuzima. Tema ove rubrike je tzv. instant messaging.
Instant mesindžeri su vrste programa koje služe uglavnom za pričanje tekstualnim putem, tastatura u tastaturu, monitor u monitor, prst u prst. Iako komunikacija nije uživo, osećaj živosti se ne gubi, osim možda nekoj zaludnoj babi koja ne razume problematiku, ili onih što se kompjutera gade, a ustvari plaše. Svi znamo mane elektronskih komunikacija, ali prednosti retko ko ističe.
Naime, na ovaj način ćete više biti u toku društvenih dešavanja oko sebe. Na listi možete imati dvadesetak vaših prijatelja i očas posla saznati nešto novo o njima ili o nekome. Postoje i grupna ćaskanja kojima se štedi vreme i novac. Da biste se skupili sa društvom u kafani, samo radi priče i to svaki dan, vaš buđelar će se veoma brzo istanjiti pa nećete imati ni za elektornsku, a kamoli živu komunikaciju. Koliko bi samo vremena izgubili da tolike ljude zivkate telefonom itd. Dakle, to su neke od prednosti, a po nama, najveća je – log fajl.
Svima nam se dešava u realnom životu da vas poznanici, prijatelji, rođaci i oni koji bi želeli da vam budu nešto od navedena tri, ubeđuju da ste nešto rekli, a vi to niste. U log fajlu možete čuvati istorijat vaših prepiski sa određenom osobom i putem kompjuterske institucije zvane „kopi/pejst“ natrljati joj nos slatkom rečenicom: „Eto ti!“.
Da bismo mogli drugima trljati nos log fajlovima prethodnih prepiski, potrebno nam je ono što angloamerikanci zovu instant mesidžing, a mi odavde po imenu programa.
Sve je počelo u poslednjoj dekadi dvadesetog veka, koja je po nas bila veoma loša, a po civilozovan svet veoma dobra. Iskusniji korisnici se sećaju priče koja je kružila da „se pojavilo nešto čime svako može da te vidi kad si na internetu i da ti piše poruke!“. To „nešto“ o čemu su entuzijasti govorkali zove se ICQ.
ICQ je prvi, komercijalno uspešan, komunikator. Napravila ga je Izraelska kompanija Mirabilis, 1996. godine. Sve posle njega funkcioniše po istom principu. Svaki korisnik ima svoj UIN, a ova engleska skraćenica na srpskom znači jedinstveni identifikacioni broj. Možda je naziv malo sirov, ali ako ljude zovemo resursima i time ih izjednačavamo sa krompirima, onda je ovaj izraz više od prihvatljivog.
Taj vaš UIN je jedinstven na ICQ-u i to vam je login na koji posle kalemite vaš nadimak i šifru, kao i podatke kao što su e-mejl, pol, mesto, država, interesovanja i tako dalje. Ovo je važno iz jednostavnog razloga što to isto možete posle pretraživati, pa naći ili prijatelja ili srodnu dušu po slučajnom izboru.
Sve ostalo je šablon. Klinete dva puta na željenu osobu sa liste i kažete joj nešto, a ona vam uzvrati istom merom. Vremenom su pomenutoj komunikaciji pridodati i video četovi, slanje grafičkih emotikona (smajlija) i slanje fajlova i dosta toga (uglavnom nepotrebnog).
Nagli uspon telekomunikacija je doveo do toga da su svi veliki igrači želeli da otmu svoje parče kolača. Yahoo! i Majkrosoft, koji su u tome više nego uspeli i to zahvaljujući pijačnim tehnikama, kao što je npr. šminkanje svojih mesindžera pod imenom Yahoo! Pager, kasnije Yahoo! Messenger i MSN, kasnije Windows Live Messenger (WLM).
Taktika koja je korišćena za vrbovanje novih korisnika nije nova, civilizacijski gledano. Majkrosoft se potrudio da svoj mesindžer ošareni u tolikoj meri da bi pre svega privukao korisnice. MSN je omogućio šarene smajlije, takozvane custom emotikone, kičaste prozore i slično. Kada se na ovaj internet Grand upecala dovoljna količina lepšeg pola, logično je da su vremenom i pripadnici jačeg, tj. ružnijeg pola, počeli zbog prvih da prelaze na ovaj mesindžer.
Slično važi i za Yahoo!-ov IM, a velikom uspehu ovih klijenata doprinosi i to što umesto broja, tj. UIN-a kod ICQ-a, koriste se identifikacije putem e-mail-a. S obzirom da i Yahoo! i Majkrosoft imaju svoje webmail servise, korisnicima je ovakav tip logovanja bio logičan, a i lakše se pamtio od osmocifrenog broja kod ICQ-a.
Iako su se korisnici do pojave Skype-a već bili navikli na ovakav vid komunikacije, 2003. godine tim sastavljen od Šveđana, Danaca i Estonaca pravi mini revoluciju na polju komunikacije preko našeg omiljenog medija.
Ideju VoIP-a (Voice over Internet Protocol) su sproveli komercijalno na najbrilijantniji način. Omogućili su pozivanje fiksnih telefona besplatno (razvijene države), a pozivi na mobilne telefone su se naplaćivali samo 0.20 centi. Dakle, iako zvanično instant mesindžer, Skype se pre svega orijentisao na emulaciju telefona, pri tom ne zaboravljajući važnost ostalih IM odlika. Iako je cena za zvanje telefona kasnije skočila na 0,39 centi, Skype je ostvario značajnu ulogu dokazujući da u ovom globalnom svetu ljudi bivaju sve bliži, iako hiljadama kilometara daleko. Naravno, pozivi su besplatni sa Skype-a na Skype, a sve što vam je potrebno su mikrofon i slušalice, ili poseban telefon koji se kači na USB.
Alternativa otvorenih protokola je mnogo. Jabber je jedan od njih. Komercijalno upakovan Jabber protokol sa Jingle dodatkom je Google Talk, koji takođe omogućuje VoIP i četovanje u svom iskonskom obliku. Guglov IM je lagan i brz. Potreban vam je GMail nalog i GoogleTalk IM, ili neki od Jabber klijenta. Ako ga nemate, možete uvek četovati preko GMail-a u prozorčetu za to.
Kao što ste do sada mogli zaključiti, koncept instant mesindžinga nije prodavanje magle, već izmišljanje tople vode više puta. U svojoj biti sve je isto. Koje ćete od pomenutih IM koristiti zavisi pre svega od okoline sa kojom želite da komunicirate. Niko vam ne brani da koristite više mesindžera, ili sve navedene u isto vreme (postoji još klijenata, ali mi smo naveli najvažnije).
Ako vam je potrebno više mesindžera, npr. baba vas zove preko Skype-a, deda vam kuca na GoogleTalk-u, a vaša švalerka je tek savladala WLM, razmislite o nekim od ovih alternativa.
Svaki mesindžer ima svoj protokol preko koga komunicira sa serverom ili direktno sa drugim „preko žice“. To dalje znači da možete koristiti taj protokol za komunikaciju, ali neki drugi IM umesto uglavnom glomaznih i kičastih originala.
MirandaIM (www.miranda-im.org) je alternativa otvorenog koda. Podržava sve navedene mesindžere, tj. njihove protokole i karakteristike, osim video i audio konferencija, jer autori smatraju da je to nepotrebno, a i mi se možemo delimično složiti sa njima. Cilj Mirande i ostalih multi mesindžera je isti: da budu lagani i brzi. Dakle, u jednom prozoru možete imati i babu i dedu i švalerku, sve na različitim protokolima.
Pidgin radi sličnu stvar, takođe je otvorenog koda i takođe prezire neke funkcije mainstream mesindžera. Nastao je kao Gaim na Linuxu, a kasnije se proširio i na ostale platforme.
Iako se npr. Miranda može prenositi sa kompjutera na kompjuter bez instalacije, dakle, prostim presnimavanjem na USB fleš disk, nekada i ovo ume da bude zamorno. Postoje web alternative.
Mnogi pomenuti mesindžeri nude svoje live verzije, ali na adresi www.meebo.com možete imati sve u jednom. Dakle, koncept babe/dede/švalerke se može dobiti bez većeg truda. Dovoljno je ukucati vaše login-ove i imati ih sve na jednoj listi.
Na kraju, evo nekih brojki koliko korisnika koristi koji IM, ali nemojte se ravnati prema njima, već prema vašoj sredini. Takođe, podaci su uglavnom iz 2006. godine, a dve godine na internetu su kao 200 godina u srednjem veku, svežije nismo uspeli da nađemo.
AOL (AmericaOnLine servis, kod nas apsolutno nepopularan) ima 53 miliona aktivnih korisnika, Jabber 50 miliona aktivnih, ukupno oko 90 miliona naloga, Yahoo! messindžer 22 miliona ukupno, ICQ 15 miliona aktivnih, od toga 5 u Evropi, Windows Live Messenger 27.2 miliona aktivnih. Svežiji podaci su samo za Skype, koji po podacima iz 2007. ima 12 miliona korisnika.
Četujte, al’ ne preterujte.
Uroš Nedeljković
broj 41, mart 2008.