Već nekih tridesetak godina, baš u periodu novogodišnjih praznika, crni kontinent posećuju neke nove zveri koje, uz glasno brundanje, velikim brzinama jure užarenim peskom. Uspavano afričko stanovništvo vremenom se priviklo na ove nemani i njihove gospodare koji dolaze iz nekog drugog sveta. Naime, sve je počelo nakon što je francuski vozač Tijeri Sabin, izgubivši se u pustinji 1978. godine, došao na ideju da reli takmičenje preseli na peščane dine. Njegova ideja realizovana je već naredne godine kada je rođen danas najpoznatiji reli na svetu, Pariz-Dakar.
Za start trke izabran je Pariz dok je kao krajnji cilj imenovana prestonica afričke zemlje Senegal, grad Dakar. Prelazeći preko Sahare, takmičari su ukupno morali da savladaju 10.000 km. Od tada se svake go-dine menjala ruta kojom se karavan kretao, uglavnom zbog političkih prilika u zemljma afrike. Polazna tačka je takođe varirala, pa je 6. januara ove godine trka startovala u Lisabonu. Medijska fasciniranost relijem koji od svog nastanka važi za najopasnije takmičenje ove vrste na svetu, privukla je veliki broj trkača entuzijasta, avanturista i po nekog profesionalnog vozača. Od oko 500 posada koliko je startovalo prethodnih godina, 80 odsto činili su vozači amateri željni uzbuđenja. Evropski deo trke se više smatra paradom, gde se navijači okupljaju duž puta kojim karavan prolazi da bi bodrili učesnike. Prava uzbuđenja nastaju po prelasku takmičara na afričko tlo.
Maroko, zemljo obećana
Višednevna vožnja po užarenom pesku zahteva od vozača veliku koncentraciju, izdržljivost i pažnju pre-ma vozilu. Klimatski uslovi ni najmanje ne odgovaraju motorima koje ne uspeva da ohladi vreo pustinjski vetar a pesak koji se uvlači u svaku poru mašine samo dodatno komplikuje stvar. Zbog toga se amaterski učesnici, koji nisu praćeni timom mehaničara, smatraju za heroje prilikom prelaska krajnjeg cilja. Profesionalni učesnici relija zastupaju velike automobilske kuće koje im obezbeđuju stručne timove i pomoćna vozila koja ih prate na trci noseći rezervne delove. Možda i najveću čar ovom reliju daje činjenica da se bilo ko može prijaviti i učestvovati ukoliko ima dovoljno sredstava da pripremi vozilo. Tako se potpuni amateri u popularnim bagi vozilima takmiče protiv finansijski superiornih timova velikih automobilskih brendova i često završavaju trku.
Nakon starta u Parizu, takmičari su tokom prvih godina održavanja relija, vozili kratku deonicu kroz Evropu, zatim prelazili Mediteran i iskrcavali se u Alžiru gde bi stupili na afričko tlo. Putovanje do Senegala i njegovog glavnog grada nastavili bi kroz Saharu. Zbog nepovoljne političke klime u Alžiru, mesto iskrcavanja u Africi je 1989. godine premešteno u Tunis a 1990. i 1991. u Tripoli, dok je ruta kroz afričke zemlje bila znatno izmenjena. Cilj relija često nije ni bio Dakar. Od 1993. godine Maroko postaje najpopularnije mesto ulaska u Afriku za takmičare ali se ni nakon tri decenije održavanja ove trke ne može govoriti o njenoj fiksnoj ruti. Tokom osmog po redu relija, 1986. godine, taman kada se činilo da su osnove utemeljene i da organizacija takmičenja besprekorno funkcioniše, Tijeri Sabin, idejni protagonista i organizator relija poginuo je kada se njegov helikopter srušio prilikom redovnog nadgledanja trke. Tijerijev otac je, ne želeći da dozvoli da se takmičenje ugasi, preuzeo organizaciju u svoje ruke.
Vozači se mogu prijaviti za takmičenje u kategoriji motorcikala, automobila (modifikovani terenci sa pogonom na svim točkovima) ili kamiona. Svakog dana vozi se unapred određena etapa a na startu su prvo motorciklisti, zatim vozači automobila i na kraju “kamiondžije”. Takmičari startuju redosledom koji je utvrđen na osnovu njihovih rezultata iz predhodnih etapa. Prvih deset motorciklista po trenutnom plasmanu startuje sa vremenskim razmakom od po 2 minuta a ostali u razmaku od jednog minuta. Pre starta prvog automobila obavezna je pauza od 30 minuta kako bi se izbeglo mešanje takmičara različitih kategorija. Automobili pa zatim kamioni startuju po sličnom principu kao i motorcikli. Ako se ima u vidu da je ove godine u Lisabonu startovalo 250 motorcikala, 187 automobila i 88 kamiona, za sam start trke potrebno je i do 4 sata. Kada konačno startuju, učesnici su obavezni da na osnovu mapa, navigacionih i GPS uređaja prate dogovorenu rutu i posećuju kontrolne punktove na kojima skupljaju pečate kojima potvrđuju da su pratili maršutu. Ukoliko propuste neki od kontrolnih punktova, takmičari bivaju kažnjeni, obično dodavanjem do 300 minuta na njihovo konačno ostvareno vreme. Vreme potrebno za prelazak svake etape unapred je proračunato tako da se slični vremenski penali dele takmičarima ukoliko oduže putovanje. Pobedu dakle, donose prikupljeni poeni.
Takmičarska vozila su uglavnom vozila serijske produkcije koja su pretrpela velike prepravke kako bi izdržala surove uslove trke. Modifikacije su slične onima na standardnim reli automobilima, osim sistema vešanja koji je prilagođen neravnom terenu. Timovi velikih automobilskih giganata ovo takmičenje koriste kako bi ispitali nova rešenja i tehnologije koje bi eventualno poboljšale njihove serijske modele.
Tokom proteklih nekoliko godina, kao najuspešniji proizvođači u kategoriji motorcikala su se pokazali KTM i Jamaha. Folksvagen, Micubiši i Nisan su dominirali automobilskom kategorijom a DAF, Tatra, Mercedes Benc i Kamaz najbolje su pripremili svoje kamione za ovo takmičenje. Ovogodišnji pobednici su Stefan Peterhansel i Žan Pol Kotre za volanom Micubiši Pajera, zatim Siril Despre sa KTM-om i Hans Stejsi u MAN-ovom kamionu.
Tokom godina, različiti modeli su dominirali ovim relijem, pa su tako peskom jurili i Lend i Rendž Roveri, Mercedesi G klase, Tojotini Lend Kruzeri, modifikovani Rols Rojsevi, Pežoi, Sitroeni i Poršei. U periodu od 1997. do 2002. godine proizvođačima je bilo zabranjeno da nastupaju sa prototipovima vozila jer su nedovoljno ispitana rešenja tretirana kao opasna po učesnike. Danas ovakvo ograničenje ne važi. Micubišijev model Pajero je do sada dvanaest puta sakupio najviše poena i odneo pobedu. Sitroenov model ZX pobedio je četiri puta a Pežo dva puta sa modelom 205 i dva puta sa modelom 405.
Smrtonosna zabava
Senku na ovako spektakularan događaj baca veliki broj nesreća koji prati ovaj reli. Nakon završetka 29. po redu relija koji se održavao od 6. do 21. januara ove godine ukupan broj poginulih na ovom takmičenju se popeo na 50, od toga 25 takmičara. Sam reli nije mnogo omiljen među lokalnim stanovništvom koje ne vidi veliku korist od njegovog održavanja. Nezadovoljstvo prihodom koji se ostvari od turizma tokom tih par nedelja samo je stavka u neraspoloženju meštana. Često se dešavalo da pri nezgodama stradaju ili budu povređeni posmatrači. Nemili događaji koji prate reli svake godine izazivaju pad popularnosti ovog takmičenja i osporavanje njegovog sportskog karaktera. I sam Vatikan osudio je ponašanje organizatora i učesnika a reli okarakterisao kao “vulgarno prikazivanje moći i bogatstva u zemljama u kojima i dalje vlada glad“. Tokom ovogodišnjeg takmičenja stradala su dvojca motorciklista. Dvadesetdevetogodišnji Elmer Simons iz Južne Afrike umro je od povreda zadobijenih pri padu sa motorcikla u pustinjama Maroka, četvrtog dana relija. U noći uoči poslednje etape, četrdesetdvogodičnji Erik Obijo, umro je, po zvaničnim nalazima, od srčanog udara. U najpoznatije nezgode ovog takmičenja ubraja se i nestanak Marka Tačera 1982. godine, sina tadašnjeg britanskog premijera Margaret Tačer. Mark je odlutao sa kursa sa svojim suvozačem i pronađen je nepovređen tek nakon nekoliko dana.
Mišljenja o reliju su podeljena, ali činjenica je da sportovi koji se smatraju ekstremnim i koji nose sa sobom veliki rizik, ne privlače svakoga. Ljubitelji motosporta, bez obzira kojoj nacionalnosti i staležu pripadaju, staće na kraju na njegovu stranu. Koliko god osuda trpeo, Pariz-Dakar ostaje najpoznatiji reli na svetu.
Miloš Kosić
broj 28, februar 2007.