Dobro uspostavljen sistem kontrole kvaliteta nema za cilj da analizira svaki pojedinčni proizvod – što je nemoguće, već da rizike po zdravlje potrošača svede na minimum tako što će preraspodeliti odgovornost i obezbediti efikasnu saradnju svih učesnika u ovom procesu.
Zašto je za domaćeg potrošača važan podatak da od 30.000 tona kupine, koliko je otkupljeno 2007. godine, polovina još stoji u hladnjačama? Ili vest o tome da su nedavno šleperi sa 120 tona šljive namenjene ruskom tržištu četiri dana čekali na sertifikat o fitopatološkoj ispravnosti voća za čije izdavanje je nadležna samo jedna laboratorija u Srbiji, a bez koga roba ne može da pređe rusku granicu? Ili, pak, preporuke stručnjaka da bi domaći proizvođači voća trebalo što pre da uvedu “global gap“ standard, koji je ekvivalentan HACCP standardu u prehrambenoj industriji? Zato što problemi koje Srbija ima u izvozu poljoprivrednih proizvoda zbog količina koje je u stanju da proizvede, njihove cene i posebno kvaliteta koji odstupa od propisanih standarda zemalja uvoznica, govore i o tome šta se nudi domaćem potrošaču. Te poruke mogu da budu vrlo eksplicitne, kao kod već pomenutih šljiva, koje su prošle godine Rusi vratili sa obrazloženjem da su lošeg kvaliteta, neujednačenih plodova i crvljive. Nedavno potpisivanje memoranduma sa Ruskom Federacijom o uslovima izvoza voća na ovo tržište samo je ozvaničilo ono sa čim su se domaći izvoznici već suočili: da Rusija više ne prihvata iz Srbije sve što nije moglo da se plasira na tržište EU. Naprotiv, neki njeni standardi o zdravstvenoj ispravnosti i kvalitetu proizvoda su rigoroznji od evropskih, ukazuje Goran Delibašić, docent na katedri za fitopatologiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.
Primer Rusije višestruko je poučan za Srbiju. Pre svega, da nepostojanje carinskih barijera proizvođačima u Srbiji ne garatuje „izvozni raj“, te da one vancarinske, vezane za standarde kvaliteta mogu biti daleko veći problem. Drugo, taj problem očigledno više nemamo samo sa zapadnim tržištima, čije „treniranje strogoće“ u poštovanju standrada smo skloni da tumačimo isključivo kao perfidnost najbobogatih da zaštite sopstvene ekonomske interese od ovdašnje konkurencije. Treće, za razliku od nas koji o standardima uglavnom govorimo kao o ceni koju moramo da platimo ne bi li se konačno domogli članstva u EU, Rusija je to očigledno uradila zbog sebe. Ili, kako ocenjuje Delibašić, „članstvo u EU nije naš cilj radi pukog članstva, ono treba da bude posledica standarda koje smo dostigli, da bi to članstvo sutra bilo adekvatno“. Pogotovo kada je u piatnju kvalitet poljoprivrednih proizvoda koji direktno utiče na zdravlje stanovništva. Oni koji su o tome razmišljali više od nas uveli su standarde i da bi umanjili rizike koje neminovno nose globalna trgovina i transport, ali i razvoj novih generacija pesticida. U Srbiji, međutim, „individualni poljoprivredni proizvođač može da kupi širok spektar opasnih materija i da ih upotrebljava na gazdinstvu ili pusti u promet na velikom broju mesta bez ikakve kontrole“. Šteta koju trpe potrošači posledica je nedostatka znanja, ali i zloupotrebe propusta u sistemu kontrole, koje mešetari koriste kako bi na maksimalnom snižavanju troškova ostvarili brzu i veliku zaradu. U tome ih ohrabruje i praksa „da kod nas nema velikih posledica po proizvođača kada se ispostavi da roba nije odgovarajućeg kvaliteta, pa ispada da je isplativije platiti kaznu, nego ulagati u kvalitet“. Ali, napominje naš sagovornik, kažnjavanja je finale a ne početak ovog problema.
Registracija gazdinstava
Početak je, naravno, u regulativi o čijim nedostacima rečito govore i primeri nekih svetski poznatih robnih marki, pod čijim imenom se na ovdašnje tržište mogu plasirati proizvodi lošijeg kvaliteta a da se time ne krše naši zakoni i standardi. Evidentno je da oni moraju da se usaglase sa evropskim direktivama, ali puko prepisivanje neće rešiti sistemske probleme koje imamo. „Na primer“, navodi Delibašić, „kod nas nije potpuno jasno šta se unutar poslova standardizacije može, a šta mora uraditi, kao ni šta je hitno a šta može da sačeka“. Stoga, da bi novi zakoni mogli i da se primenjuju, neophodno je da se precizno utvrdi procedura standardizacije i odgovarajuća institucionalna organizacija. Podjednako važan uslov je da se obezbede i kvalifikovani kadrovi – od nadležnih institucija do samih poljoprivrednih proizvođača, jer zahtevi koje nameće savremena poljoprivredna proizvodnja iziskuju visoku stručnost i raznovrsna znanja. Dobro uspostavljen sistem kontrole kvaliteta nema za cilj da analizira svaki pojedinčni proizvod – što je nemoguće, već da rizike po zdravlje potrošača svede na minimum tako što će preraspodeliti odgovornost i obezbediti efikasnu saradnju svih učesnika u ovom procesu.
Logičan potez u tom pravcu je zahtev države da se poljoprivredna gazdinstva registruju, što je dobro i za proizvođače: „Problem je što u Srbiji ima mnogo malih, rascepkanih poljoprivrednih gazdinstava na kojima se radi ispod svakog standarda. Registrovani proizvođači imaju mogućnost da se udruže, a kakve su koristi od toga svedoči i primer Južnog Tirola, koji je danas jedan od vodećih centara za proizvodnju jabuka i jabučastog voća. Oni su takođe imali problem ekstenzivne proizvodnje, ali su udruživanjem malih istorodnih proizvođača ostvarili višestruke ciljeve: od ekonomski isplativije proizvodnje na većim površinama i mogućnosti da pod povoljnijim uslovima nabavljaju savremene tehnologije, do pozicije da utiču na formiranje cena na tržištu. A krajnji rezultat je podizanje kvaliteta proizvoda. Sa druge strane, registrovana proizvodnja podleže kontroli nadležnih institucija, što znači da za svaki proizvod mora da se dobije sertifikat, a to vodi ka većoj sigurnosti potrošača“.
Nacionalna laboratorija
Da bi proces kontrole bio efikasan a izdati sertifikati imali kredibilitet, nephodno je da se formira nacionalna laboratorija, kao nezavisna stručna institucija za kontrolisanje kvaliteta poljoprivrednih proizvoda i mreža regionalnih i lokalnih laboratorija, zavoda i stanica na terenu čiji rad bi bio pod njenom kontrolom. Tako uspostavljen sistem bi obezbedio da se kontrola kvaliteta – od sastava zemljišta do postupka sa uklanjanjem opasnog otpada na gazdinstvima vrši prema unapred određenoj, visokopouzdanoj metodologiji, u strogo propisanim uslovima i uz odgovarajuću opremu. Krajnji rezultat bi bio da sertifikat nacionalne laboratorije garantuje potrošaču da je „određeni poljoprivredni proizvod bilo koje vrste, po svom sastavu i kvalitetu zaista odgovara onome što je navedeno u deklaraciji“.
Međutim, navedeni koncept ne može da funkcioniše bez stručnjaka na svim nivoima, uključujući i poljoprivredne apoteke. „Da bi proizvođač znao kako da tretira useve, koje sredstvo i na koji način da upotrebi mora da ga uputi stručnjak. Taj stručnjak preuzima odgovornost za zaštitu. Time se smanjuje opasnost od zagađenja nastalog nekontrolisanom upotrebom pesticida, ali i od nepropisnog odlaganja i reciklaže njihove ambalaže“. Nedostajući kadrovi mogu da se iškoluju u Srbiji, ali je mnogo veći problem kako podstaći stručnjake u ovoj oblasti da svoje znanje ulože u rad na gazdinstvima, posebno u ekonomski nerazvijenim regionima, kojima nedostaju elementarni infrastrukturni kapaciteti. To je već problem politike regionalnog razvoja i određivanja prioriteta u razvoju domaće poljoprivrede. Po mišljenju Delibašića, s obzirom na uslove u Srbiji proizvodnja organske hrane, barem u dogledno vreme ne može biti naša komparativna prednost, već je prevashodni cilj razvoj organizovane poljoprivredne proizvodnje koja će biti kvalitetno kontrolisana.
Zorica Žarković
broj 60, oktobar 2009.