Vidite, nije mi namera da sugerišem kako je običaj laganja pretrpeo bilo kakvo propadanje ili da je nečim ometen – ne, jer je Laž, kao vrlina, kao načelo, večna; Laž, kao zabava, kao uteha, kao utočište u trenutku kada nam je neophodna, četvrta gracija, deseta muza, čovekov najbolji i najsigurniji prijatelj, jeste besmrtna, i sa zemlje ne može nestati dok ovaj klub postoji.
Moj protest se jednostavno tiče propadanja umetnosti laganja. Nema visokoumnog čoveka, nema čoveka sa osećanjem za pravično, koji može i zamisliti kloparajuće i aljkavo laganje današnjeg vremena a da ne zažali što vidi jednu plemenitu umetnost tako prostituisanu. U ovom prisustvu veterana, ja prirodno u ovu temu ulazim s ustručavanjem; to vam je kao da stara sluškinja pokušava da poduči majke Izraela u stvarima odgoja dece.
Neće mi pasti na pamet da vas kritikujem, gospodo – među kojom ste gotovo svi od mene stariji – i meni superiorni, u ovoj stvari – ako s vremena na vreme bude izgledalo kao da to činim, verujem da će to u najvećem broju slučajeva biti više u duhu divljenja nego traženja pogrešaka; svakako, ako je ovoj najlepšoj od lepih umetnosti poklonjena pažnja, dato ohrabrenje, i u njoj ostvareno naročito praktikovanje i razvoj čemu je ovaj klub i posvećen, ja ne bi trebalo da izgovaram ovaj lament,niti da prolijem i jednu suzu. Ne kažem ovo da bih laskao: to kažem u duhu pravednog i punog poštovanja priznanja. [Bila mi je namera da, u ovom trenutku, pomenem imena i da dam ilustrativne primere, ali su me nagoveštaji oko mene primetni opomenuli da se uzdržim od pojedinosti i da se ograničim na uopštavanja.
Nema činjenice koja je čvršće ustanovljena od one da je laganje neophodnost s obzirom na okolnosti u kojima se nađemo – zaključak da je ona, dakle, vrlina, podrazumeva se. Nijedna vrlina ne može dostići svoju najvišu svrhovitost bez pažljivog i marljivog odgoja – što znači, podrazumeva se da ovoj treba podučavati u javnim školama – čak i putem novina. Kakve su šanse neobučenog, neodgojenog lažova nasuprot obrazovanom stručnjaku? Kakve su moje šanse nasuprot g-dinu Peru – nasuprot pravniku? Razborito laganje je ono što svetu treba. Nekad pomislim da bi bilo čak i bolje i bezbednije uopšte ne lagati nego lagati nerazborito. Trapava, nenaučna laž često je neefikasna koliko i istina.
Pogledajmo sada šta kažu filozofi. Zapazite ovu vrednu poštovanja poslovicu: deca i budale uvek govore istinu. Zaključak je jednostavan – odrasli i mudre osobe nikada je ne govore. Parkesejman, istoričar, kaže, „načelo istinitosti i samo može biti dovedeno do besmislenosti.” Na drugom mestu u istom poglavlju on navodi, „od davnina se kaže da istinu ne treba uvek govoriti; a oni koje bolesna savest mori do te mere da učestalo anemaruju
ovu maksimu ili su imbecili ili su gnjavatori.” Ovo su jake reči, ali istinite. Niko od nas ne bi trebalo da živi pored nekoga ko po običaju govori istinu; ali hvala Bogu niko od nas i ne mora.
Neko ko po običaju govori istinu jednostavno je nemoguće stvorenje; takvo ne postoji; ono nikada nije ni postojalo. Naravno, ima ljudi koji misle da oni nikad ne lažu, ali nije tako – i ovo neznanje je jedna od samih stvari koje posramljuju našu takozvanu civilizaciju. Svako laže – svakog dana; svakog časa, kad je budan; dok spava; u svojim snovima; u svojoj radosti; u svojoj ožalošćenosti; ako jezik ne pokreće, njegove ruke, njegova stopala, njegov stav, odaće varku – i to namerno. Čak i u propovedima – ali to je već otrcana priča.
U dalekoj zemlji gde sam nekad živeo gospođe su uobičavale da svraćaju naokolo, skromno i ljubazno se pretvarajući kako žele jedna drugu da vide; a kad bi se vratile kući, vrisnule bi ushićenim glasom, rečima, „svratile smo na šesnaest mesta i videle kako njih četrnaest nije bilo kod kuće” – to nije značilo da su one imale bilo šta važno protiv tih četrnaest – ne, to je bila samo kolokvijalna fraza kojom su označavale da ove nisu bile kod kuće – a način na koji su je izgovarale izražavao je njihovo živahno zadovoljstvo tom činjenicom. Sad, njihovo pretvaranje da su želele da
vide ovih četrnaest – i preostale dve sa kojima su imale manje sreće – bilo je ta najuobičajenija i najblaža forma laži koju dovoljno opisuje izraz „odstupanje od istine”. Da li se ovo može opravdati? Gotovo sigurno. To je predivno, to je plemenito; jer cilj nije požnjeti korist, već preneti zadovoljstvo na njih šesnaest.
Gvozdene duše istinopodstrekač jednostavno bi obznanio, ili čak izgovorio činjenicu kako nije ni želeo da vidi te osobe – i ispao bi skot, i prouzrokovao bi potpuno nepotrebnu patnju. Pored toga, te gospođe u toj dalekoj zemlji – ali nema veze, znale su one za hiljadu načina prijatnih lagarija koje su nicale iz tako nežnih neplaniranih impulsa, i govorile samo u prilog njihovoj inteligenciji i poštenju njihovog srca. Ostavimo se pojedinosti.
Muškarci u toj dalekoj zemlji bili su lažovi, i to baš svaki. Već i njihovo dobar-dan-kako-ste predstavljalo je laž, jer njih nije bilo briga kako vam je, osim u slučaju da su pogrebnici. Običnoj zainteresovanoj strani i zauzvrat biste slagali, jer niste ni izveli podrobnu dijagnostiku svog slučaja, već ste odgovorili nasumice, i obično uz značajno odstupanje. Slagali ste pogrebniku, rekavši mu da vas zdravlje izdaje – laž sasvim vredna hvale, jer vas ne košta ništa a učinili ste zadovoljstvo drugom čoveku. Ako vas poseti stranac i u nečemu vas prekine, vi kažete svojim razdraganim glasom, „drago mi je da vas vidim”, a u svojoj još razdraganijoj duši, „poželeo bih ti da si u društvu kalibana i da je vreme večere.” Kad on pođe, vi kažete sa žaljenjem, „zar morate već da idete”, što ispratite jednim „svratite ponovo”, a što nikome nije na štetu, jer niti ste nekoga razočarali niti ste nekome naneli bol, dok je istina mogla obojicu da vas sneveseli.
Mislim da je sve ovo ulagivačko laganje jedna slatka i simpatična umetnost, i da je treba negovati. Najviša savršenost ljubaznosti samo je jedno predivno zdanje, izgrađeno, od temelja do svoda, od gracioznih i pomodnih oblika blagodarnog i nesebičnog laganja.
Ono zbog čega ja žalim jeste narastajuće preovladavanje brutalne istine. Hajde da učinimo sve što možemo ne bi li je zbrisali. Štetna istina nema nikakve prednosti nad štetnom laži. Niti bi je ikada trebalo izgovarati. Čovek koji govori štetnu istinu jer mu duša neće biti spasena ukoliko učini suprotno, treba da razmišlja kako takva vrsta duše nije, strogo uzevši, ni vredna spasavanja. Čovek koji laže da bi pomogao sirotome vragu da se is-
kobelja iz nevolje, taj je za koga anđeli nesumnjivo kažu, „Bogo moj, evo herojske duše koja ne mari za sopstvenu dobrobit, stavljajući sebe u opasnost da je ostvari za svog bližnjeg; hajde da unapredimo ovog plemenitog lažova.”
Štetna laž je stvar koja nije vredna pomena; a isto je tako, u izvesnom stepenu, i sa štetnom istinom – to je činjenica koju priznaje zakon javne klevete.
Među ostalim uobičajenim lažima, imamo i nečujnu laž – obmanu koju neko ostvaruje jednostavno tako što ostaje miran skrivajući istinu. Mnogi tvrdoglavi trgovci istinom uživaju u ovom rasipništvu, zamišljajući da ako nikada ne izgovore laž, onda uopšte ni ne lažu. U toj dalekoj zemlji gde sam nekad živeo, postojala je divna duša, gospođa čije su impulsne radnje uvek bile visoke i čiste, i čiji je karakter njima odgovarao. Jednog dana bio sam kod nje na večeri, i primetio, u opštem smislu, kako smo svi mi lažovi.
Ona se zapanjila, i rekla, „nismo valjda svi?” Bilo je to još u doba pre „Pinafore”, tako da nisam odgovorio na način na koji bih prirodno reagovao u ovo vreme, ali sam iskreno rekao, „da, svi – svi smo mi lažovi. Bez izuzetka.” Ona je izgledala maltene uvređeno, „a zašto, da li tu i mene računate?” „Svakako”, rekoh. „Mislim da ste vi čak u rangu eksperta.” Rekla je „šš-ššš, pazite na decu!”
I tako je predmet razgovora promenjen iz uviđavnosti prema prisustvu dece, i nastavili smo s pričom o drugim stvarima. Ali čim su mladi ljudi bili sklonjeni, gospođa se zagrejano vratila temi i rekla, „zadala sam sebi životno pravilo da nikada ne lažem; i nikada od njega nisam odstupila, čak ni u jednoj jedinoj prilici.” Ja sam rekao, „ne mislim ni najmanje da vas uvredim ili vam ne ukažem poštovanje, ali stvarno ste lagali da se sve pušilo od kad ja sedim na ovoj stolici. Kod mene je to izazvalo priličan bol, jer na tako nešto nisam navikao.”
Od mene je zatražila primer – samo jedan primer. I tako sam rekao „Pa evo vam nepopunjenog duplikata formulara, koji je Oukland bolnica poslala lično po negovateljici koja je bila došla da bdi nad vašim bolesnim nećakom tokom njegove opake bolesti. Ovaj formular postavlja sva moguća pitanja u vezi sa vladanjem te negovateljice: ’Da li je ikada zaspala tokom svoje smene? Da li je ikada zaboravila da detetu da lek?’ I tako dalje i tome slično. Opomenuti ste da budete veoma pažljivi i jasni u svojim odgovorima, jer dobrobit budućih usluga zahteva da sestre budu smesta novčano ili na drugi način kažnjene zbog nebrige. Rekli ste mi da ste bili savršeno zadovoljni sestrom – da je ona pored hiljadu savršenosti imala samo jednu manu: našli ste da nikada niste mogli da se oslonite na to da će DŽonija ušuškati i upola zadovoljavajuće dok je čekao na hladnoj stolici, a ona mu pripremala topao krevet. Popunili ste duplikat ovog papira, i poslali ga natrag u bolnicu po negovateljici lično. Kako ste odgovorili na ovo pitanje – ’Da li je sestra bila u ma kom trenutku kriva zbog nebrige koja je verovatno mogla da uzrokuje prehladu pacijenta?’
Hajde sad – ovde u Kaliforniji o svemu se odlučuje opkladom: deset dolara naspram deset centi da ste lagali kad ste odgovarali na to pitanje.” „Nisam”, rekla je, „Ostavila sam prazno!” „Upravo tako – izrekli ste nečujnu laž; ostavili ste im da pretpostave kako niste pronašli ništa pogrešno po tom pitanju.” Rekla je, „O, je li to bila laž? I kako sam mogla da pomenem njenu jednu jedinu pogrešku, a bila je tako dobra – bilo bi to okrutno.” Rekao sam, „čovek uvek treba da laže, kada time može učiniti dobro; vaš impuls je bio pravičan, ali je vaš sud bio nepromišljen; ovo je posledica neintelgentne prakse. Pogledajte sad rezultate ovog vašeg nestručnog odstupanja. Vi znate da život g-din DŽounsovog Vilija visi o koncu zbog njegovog šarlaha; a vaša preporuka bila je tako puna ushićenja da ta devojka sada njega neguje, a cela iscrpljena porodica puna poverenja čvrsto
spava poslednjih četrnaest sati, pošto su ostavili svog dragog sigurnog u tim smrtonosnim rukama, jer vi, kao i mladi DŽordž Vašington, imate reputa… svejedno, ako vi ništa ne nameravate da učinite, ja ću svratiti sutra po vas i zajedno ćemo poći na pogreb, jer, naravno, vi prirodno osećata posebnu zainteresovanost za Vilijev slučaj – ličnu zaintresovanost, zapravo, kao njegov grobar.”
Ali nije sve bilo izgubljeno.
Pre nego što sam i do pola priče došao, ona je bila u kočijama i jurila trideset milja na sat prema zdanju DŽounsovih da spase ono što je od Vilija bilo ostalo i da kaže sve što je znala o smrtno opasnoj negovateljici. A sve je to bilo nepotrebno, jer Vili nije ni bio bolestan; ja sam i sam slagao. Ali istog tog dana, kako god, ona je poslala bolnici formular u kome je popunila praznu rubriku, prethodnog puta zanemarenu, i navela činjenice, takođe, na najčestitiji mogući način.
Vidite, sada, ova gospođa nije pogrešila zbog toga što nije lagala, već zato što je lagala nerazborito. Trebalo je da kaže istinu, tamo gde treba, a da negovateljicu zauzvrat pohvali lažnim komplimentima nadalje u formularu. Trebalo je da kaže, „u izvesnom smislu ova je negovateljica savršena – kad je na smeni, nikada ne hrče.” Gotovo svaka mala prijatna laž uklonila bi žaoku iz tog neprijatnog, ali neophodnog izraza istine.
Laganje je univerzalno – svi mi mu pribegavamo. Zbog toga, mudro bismo postupili ako bismo sebe marljivo obučavali da lažemo promišljeno, razborito; da lažemo sa dobrim ciljem, a ne sa lošim; da lažemo drugima u korist, a ne u sopstvenu. Da lažemo osnažujuće, dobročiniteljski, skromno, ne svirepo, povređujuće, zlobno; da lažemo graciozno i dostojanstveno, ne kruto i trapavo; da lažemo čvrsto, iskreno, časno, uzdignute glave, a ne neodlučno, mučno, sa malodušnim držanjem, kao da se stidimo svog svetlog poziva. Tada ćemo se osloboditi bujajuće i zarazne istine koja nam uništava zemlju; onda ćemo biti veliki i dobri i lepi, kao dragocene bušilice u svetu u kome čak i dobroćudna Priroda po običaju laže, osim kad nam obećava usrano vreme. Tada… Ali ja sam samo novi i slabašan učenik u ovoj otmenoj umetnosti; ja ne mogu da učim članove ovog kluba.
Šalu na stranu, mislim da postoji velika potreba za mudro istraživanje o tome koje su vrste laži najbolje i najzdravije da im se predamo, pošto smo videli da svi moramo da lažemo i da stvarno svi lažemo, i koje bi vrste bilo najbolje da izbegavamo – i to je stvar koju osećam da mogu sa sigurnošću da predam u ruke ovog iskusnog kluba – zrelog tela, koje se može nazvati, u ovom smislu, i bez nepotrebnog ulizištva, Stari majstori.
BILJEŠKA: Esej „O propasti umetnosti laganja” implicitno predstavlja i kritiku izvesnih hrišćanskih načela čiju je hipokriziju Mark Tvejn, glasoviti autor Haklberi Fina i Toma Sojera i utemeljitelj moderne američke književnosti (po rečima Vilijema Foknera), često imao na meti. Njegova satira: „nema činjenice koja je čvršće ustanovljena od one da je laganje neophodnost s obzirom na okolnosti u kojima se nađemo – zaključak da je ona, dakle, vrlina, podrazumeva se”, prerasta postepeno u iskreni poziv: „zbog toga, mudro bismo postupili ako bismo sebe marljivo obučavali da lažemo promišljeno, razborito; da lažemo sa dobrim ciljem, a ne sa lošim; da lažemo drugima u korist, a ne u sopstvenu. Da lažemo osnažujuće, dobročiniteljski, skromno, ne svirepo, povređujuće, zlobno; da lažemo graciozno i dostojanstveno, ne kruto i trapavo; da lažemo čvrsto, iskreno, časno, uzdignute glave, a ne neodlučno, mučno, sa malodušnim držanjem, kao da se stidimo svog svetlog poziva”. I tako ustanovljava novo načelo koje se, u stvari, ispostavlja kao „hrišćanskije” od Božje zapovesti kojoj se suprotstavlja i čiju unutrašnju kontradikciju posredno osvetljava.
esej Marka Tvejna s engleskog prevela Ivana Milivojević
tekst je preuzet sa sajta www.komunikacija.org.rs