Iako godinama beleži dvocifrene stope rasta, ima promet od najmanje 180 miliona evra godišnje i zapošljava oko 50 hiljada ljudi, sektor usluga privatnog obezbeđenja imovine i lica češće analiziraju poznavaoci crne hronike nego poslovni eksperti. Ključni problem je u neshvatljivom ponašanju nadležnih, koji već deceniju odlažu usvajanje zakona kojim bi se regulisali standardi u toj oblasti, a ekonomska kriza je dodatno podstakla igrače na bezbednosnom tržištu da koriste zakonske „rupe“ za nelojalnu konkurenciju na uštrb kvaliteta usluga.
„Veliki uspon pa ozbiljan pad.“ Tako Zoran Anđelković, direktor firme „Trag Security“ opisuje kretanja u sektoru usluga obezbeđenja na domaćem tržištu od 2002. do izbijanja krize. Anđelković iza sebe ima dugogodišnje iskustvo u ovoj delatnosti, budući da je njegov otac još 1989. otvorio preduzeće za tu vrstu usluga, uveren da će biti veoma tražene. Nije se prevario. Godišnji obrt ove industrije od 180 miliona evra vredan je gotovo koliko i izvoz malina i softvera, u Srbiji omiljenih veličina za poređenje. Međutim, veliki problem je, prema rečima našeg sagovornika, nedostatak regulative kojom bi se preciziralo ponašanje učesnika na tržištu, što je u uslovima ekonomske krize dodatno podstaklo nelojalnu konkurenciju i zakočilo razvoj kvalitetnih usluga.
Prema podacima Evropske konfederacije udruženja za privatno obezbeđenje CoESS, u Srbiji je oko 50.000 ljudi angažovano na poslovima obezbeđenja imovine i ljudi, prevoza novca, ugradnje elektronskih bezbednosnih sistema ili alarma. CoESS takođe procenjuje da u Srbiji aktivno deluje oko 600 preduzeća i agencija za privatno obezbeđenje (registrovano je više od 3.000). Snaga domaćeg tržišta procenjuje se na oko 6.000 ugovora na osnovu javnih nabavki sa državnim institucijama i na potencijalnih 8.500 ugovora o obezbeđenju sa privatnim klijentima. Važan deo tržišta, dakle, čine usluge za državu dok je, iz ugla pružalaca usluga, najveći ali i najustinjeniji segment srednjih preduzeća, mahom proizvodnih firmi koje nemaju sopstveno već angažuju profesionalno obezbeđenje na tržištu.
Anđelković kaže da „Trag Security“, prema vrednosti posla i traženom standardu bezbednosnih usluga, najbolja iskustva ima u radu za privatne kompanije iz „premium segmenta“ – mahom stranih hotela, banaka ili predstavništava auto-kompanija, koje i same imaju stroge zahteve u pogledu procedura i sistema bezbednosti koje primenjuju. „Ekspanzija u sektoru privatnog obezbeđenja trajala je od početka privatizacije do početka krize. U tih sedam godina otvarani su novi pogoni i predstavništva stranih firmi, stigle su i internacionalne kompanije i ceo sektor je napredovao. Ali, krajem 2009. postalo je jasno da će kriza trajati duže nego što se mislilo pa su preduzeća i u ovom segmentu posegnula za smanjenjem troškova, ponekad do nivoa koji dovodi u pitanje njihovu sigurnost“, sumira Anđelković aktuelnu situaciju.
Međutim, dugoročan problem ovog segmenta tržišta je u neprestanom odlaganju regulative koja je osnova za uvođenje odgovarajućih standarda. Činjenica da klijenti često prvo pitaju koliko usluga košta, pa tek potom šta dobijaju, potvrđuje da usled nedostatka preciznih pravila brojne firme zapošljavaju ljude „na crno“ ili nude usluge po damping cenama na uštrb kvaliteta, samo da bi dobile angažman. „Kada klijenti zatvaraju svoje ekspoziture i smanjuju obim poslovanja, to posebno pogađa zaposlene u privatnim firmama za obezbeđenje“, objašnjava Predrag Petrović, izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. „Mnogi radnici obezbeđenja nisu mesecima primili platu, a uobičajeno je da su im zarade izuzetno niske. Po radnom satu dobijaju, na primer, manje od evra iako bi trebalo da budu plaćeni oko 2 evra. Ekonomska kriza je, pri tome, samo jedan od uzroka niske cene rada. Drugi, bitniji uzrok leži u politici menadžmenta firmi – da veliki profit ostvaruju kroz nisku cenu rada. Radnici, sa druge strane, nemaju dovoljno snage da samostalno organizuju svoj sindikat. To sve utiče da privatno obezbeđenje ne može da se razvije u profesionalnu službu.“
Politizacija tržišta
Petrović naglašava da je sektor privatnog obezbeđenja opterećen i drugim teškoćama: „Politizacija sektora je veliki problem. Ključ za uspeh na domaćem tržistu je veza sa političkim partijama na vlasti. Mnoge firme su zahvaljujući takvim vezama prešle put od angažovanja nekoliko radnika do kompanija sa preko hiljadu zaposlenih. I nakon formiranja poslednje vlade, primetili smo da su neke firme “odjednom” počele da dobijaju unosne poslove. Takođe, političke partije zloupotrebljavaju ove firme za prikupljanje podataka koji su im od interesa o pojedincima, firmama i drugim partijama“. Uz loš imidž koji generalno prati firme za privatno obezbeđenje još iz doba devedesetih (da su paravan za reketiranje) i činjenicu da je Srbija ostala poslednja zemlja u Evropi koja nema Zakon o privatnom obezbeđenju kao ni pouzdanu statistiku firmi i zaposlenih u tom sektoru, nije ni čudo da podatak da u našoj zemlji više ljudi radi u privatnom obezbeđenju nego u vojsci i policiji izaziva, najblaže rečeno, nervozu kod građana.
Zoran Anđelković, međutim, naglašava da je daleko od istine tvrdnja da se radi o hiljadama naoružanih ljudi koji kao neka privatna armija van zakona šetaju zemljom. „Stvarnost je potpuno drugačija. Iako nema krovnog zakona o privatnom obezbeđenju, na zaposlene u ovom sektoru odnosi se desetak zakona, uključujući tu i propise o oružju i municiji. Da bih mogao da dam radniku oružje, on prvo mora da bude zaposlen u mojoj firmi na neodređeno vreme, da prođe obuku u rukovanju i lekarski pregled, da dobije saglasnost Ministarstva unutrašnjih poslova da je podoban za rad na takvim poslovima i da ima potvrdu da nije osuđivan i kažnjavan. Takav radnik može da bude naoružan po potrebi i uz dozvolu, a pritom se jasno definiše u kojim prilikama i u kolikom trajanju će nositi oružje. Inspektori MUP-a jednom godišnje proveravaju i da li je to oružje nabavljeno legalno. Ne stoji, dakle, optužba da niko ne kontroliše zaposlene u sektoru obezbeđenja.“
Najviše gubi država
Neverovatno je, ipak, da se na usvajanje Zakona o privatnom obezbeđenju čeka gotovo čitavu deceniju, iako u Privrednoj komori Srbije uveravaju da je predlog tog zakona kompletiran kao i da ga prate i nacrti odgovarajućih podzakonskih akata, što bi značilo da bi propis zaživeo odmah po usvajanju u Skupštini Srbije. Predrag Petrović upozorava da mnogima ne odgovara usvajanje zakona, jer bi to povećalo troškove i pooštrilo standarde poslovanja, pa im zato dobro dođe svaki izgovor da se predlog Zakona pošalje nazad u fioku. „Važno je da bude usvojen kvalitetan a ne zakon koji bi zacementirao lošu situaciju u sektoru bezbednosti. Potrebno je usvojiti takav propis koji bi omogućio da se kroz licenciranje ovaj sektor „očisti” od veza sa kriminalom, obezbede što ravnopravniji uslovi na tržištu, zaštite prava radnika, omogući efikasna kontrola države nad sektorom, kao i da se uspostavi funkcionalna saradnja državnog i privatnog sektora bezbednosti.“
Naši sagovornici slažu se da izbegavanjem regulisanja ove oblasti najviše gubi država koja bi, za početak, mogla dobro da zaradi na licenciranju privatnih firmi za pružanje usluga obezbeđenja. Za Zorana Anđelkovića, usvajanje zakona bio bi znak da se situacija na tržištu menja na bolje: „Regulacija može samo da donese korist firmama koje imaju sertifikate, obučene radnike, iskustvo na našem tržištu i koje posluju po pravilima. Verujem da je ekspanzija pred nama. Država očekuje da će tokom godine stići oko dve milijarde evra investicija. Najavljuje se dolazak kompanija Svarovski, IKEA, otvaraju se pogoni FIAT-ovih kooperanata… Svima njima treba obezbeđenje, a za takve pogone potreban je angažman 20 do 25 radnika. Tu leže nova radna mesta, a država treba samo da uredi teren kako bi tržišna utakmica u sektoru privatnog obezbeđenja bila fer.“
Piše: Milica Rilak B&F 95